Овај чланак описује историју науке у исламској цивилизацији између осмог и шеснаестог века. За информације о значењу појма науке у исламској традицији, погледајте чланак Ислам и наука.
Наука у средњовековном исламском свету представља спровођење научних истраживања у исламском свету током Исламског златног периода (од 750. до 1258). У току тог периода, индијска, иранска и посебно грчка научна дела су преведена на арапски језик. Ови преводи су били подстрек за научне напретке које су научници у исламској цивилизацији направили у току средњег века.
Научници у исламској цивилизацији су били разних народности. Већином су били Персијанци, Ibn Khaldun, Franz Rosenthal, N. J. Dawood. па онда Арапи Маври, Асиријци и Египћани. Било их је и разних религијских убеђења. Већина била исламска, Hogendijk, Jan P. (January 1999), Bibliography of Mathematics in Medieval Islamic Civilization. A. I. Sabra. "Greek Science in Medieval Islam". In Ragep, F. J.; Ragep, Sally P.; Livesey, Steven John. Tradition, Transmission. али је било и хришћана и јевреја. Salah Zaimeche (2003), Introduction to Muslim Science
Појам науке у исламској традицији Реч ислам се односи на исламску религију, као што се односи и на исламску цивилизацију која је офоримрана на основу те религије. Исламска цивилизација је допустила суживот различитих култура и понашања на својој територији, иако се број муслиманског становништва из дана у дан повећавао.
Исламска религија је настала у току живота посланика Ислама, Мухамеда. После његове смрти 632. године, ислам се ширио под руковођством муслиманских владара, званих калифа. Стабилизација политичког живота у току владавине абасидских калифа је омогућило исламским научницима да са прихватљивом мером смирености забележе исламско златно доба. Са друге стране, пространост територије исламске цивилизације и ширење трговачких односа са суседима су допринели што већем упознавању муслимана са осталим цивилизацијама.
Многа научна дела су у том периоду преведена на арапски језик у Кући мудрости коју су основали Абасидске калифе ради упознавања суседских култура. У том подухвату, који је назван Преводилачки покрет, су преведена дела наслеђа хеленистичке, индијске и персијске цивилизације. Хеленистичка интелектуална традиција је била предмет интересовања многих исламских научника, тако да су скоро сви важни списи грчких филозофа били преведени на арапски језик.
Грчка филозофија, укључујући и емпиријске науке, је била широко позната у Месопотамији и Персији пред појаву ислама. Већина ових наука није имала суштинске конфликте са исламском традицијом, те су стога општеприхваћене од стране исламских учењака и калифа. Неки филозофи-научници су уживали велики углед и комфор бавећи се астрономијом и медицином. Marshall Hodgson, The Venture of Islam Conscience and History in a World Civilization . The University of Chicago.
Поља истраживања Наука у исламском свету је проширена после повезивања са персијским, индијским и грчким учењима. Ширину научног напретка у исламском свету још увек не познајемо потпуно, али знамо да је реч о веома значајној ствари. Научни напреци у исламском свету су остварени на пољу разних дисциплина, међу којима су најзначајнији били: математика, астрономија (ипак су се претежно бавили астрологијом, првенствено писањем хороскопа), медицина, физика, хемија (иако би правилан термин био алхемија), космологија, офталмологија, географија и картографија, социологија и психологија.
Математика мини|усправно|Прва страна рукописа без назива Омара Хајама У рано доба ислама, Арапи нису показивали велико интересовање за то да савладају различите обллике математичких дисциплина. У то време, главна употреба математике се сводила на обрачунавање и прикупљање пореза. Са друге стране, порески управници су углавном бирани из редова страних досељеника које је део оноверних муслимана, на основу своје паганске подсвести, није сматрао прворазредним грађанима. Услед интензивне урбанизације исламског друштва и све већег присустности разних аспеката градског живота, потреба за математиком се све више осећала. Муслимани су тада са великом наклоношћу прихватили старогрчку литературу, као и литературу из осталих делова света, о разним дисциплинама ове науке. Пре свега потребу за овом дисциплином су осећали архитекте и астрономи. Тек касније је математика порерасла у засебно дефинисану науку. Муслимани су врло брзо упознали и индијске бројеве и зато су употпунили своје знање о алгебри и тригонометрији. Касније су детаљније користили математичке могућности бројева, посебно нуле, и успели да реше многе нумеричке и децималне разломке. На основу таквих резултата су употпунили различите облике једначина.
Ахмед ибн Абдулах Марвази Ахмед ибн Абдулах Марвази је умро између 864. и 873. године нове ере. Познат је под псеудонимом Хабш Хасиб и један је од реномираних иранских математичара. Пореклом из Мерва, али је услед научних и политичких околности живео у Багдаду. Марвазијева научна дела потврђују да су његова истраживања умногоме допринела усавршавању површинске и сферне тригонометрије. Он је одлично познавао разне тригонометријске функције, попут синуса, косинуса, тангенса и котангенса, и успешно их је употребљавао у функцијама сферне тригонометрије. Написао је бројна астрономска дела са математичким усмерењем међу којима се налазе аз-Зидж ад-Дамаски (срп. Дамјански хороскоп) и аз-Зидж ал-Мамуни (срп. Мамунов хороскоп). Марвази је написао и чувену књигу Китабун фи марфија ал-курету ва-амали биха (срп. О сферним функцијама и њиховој употреби). Један препис те књиге се данас чува у Истанбулу.
Абу Џафер Мухамед ибн Муса Хорезми мини|усправно|лево|Страна из Хорезмиове Алгебре Абу Џафер Мухамед ибн Муса Хорезми је ирански научник из 9. века (умро је 847. године) који се бавио различитим математичким, астрономским, историјским и географским научним дисциплинама. Убраја се међу активне чланове Куће мудрости у доба калифа Мамуна. Рођен је у Хорезму (данашњој Хиви) где је током основног образовања упознао главне смернице иранске предисламске математике и астрономије. Најпознатији је по свом ремек делу ал-Ђабр (срп. Алгебра), а сам Хорезми се сматра утемељивачем ове научне дисциплине. Чак и сам назив дициплине долази од овог његовог дела. Европски научници су придавали велики значај алгебри која је у доба Врансиска Вијета (1540—1603) била главни темељ научно-математичких истраживања. Осим Алгебре, Хорезми је написао бројна дела. Познато је да је написао обиман тракт о принципима стаоиндијске аритметике, иако оригиналан рукопис није пронађен. Поседује се само латински превод одвог дела из 14. века. Ибн Недим му у својој књизи ал-Фихрист Хорезмију преписује и два хороскопа које назива Сидантским хороскопима.
Фазл ибн Хатам Неиризи Један од истакнутих муслиманских математичара и астронома персијског порекла је Фазл ибн Хатам Неиризи. Неиризи је радио од друге деценије 9. века све до почетка 10. века. Рођен је у Неиризу, у иранској провинцији Фарс, у добу абасидског калифа Мутазида. Написао је коментар Еуклидових Постулата, али је при коментарисању дела користио превод на арапски који је урадио Хаџаџ ибн Јусуф ибн Матар. Осим овог коментара Неиризи је написао и тракт Рисалтун фи бајан ал-мусадира ал-машхура ли Уклидус (срп. Посланица у којој се образлажу чувени Еуклидои извори) у ком пише о Еуклидовим иновацијама у геометрији.
Муса ибн Шакир Муса ибн Шакир је био истакнути ирански научник и инжењер. Шакир је био близак пријатељ абасидског калифа Мамуна. Након Шакирове смрти, Мамун је омогућио његовој малолетној деци: Мухамеду, Ахмеду и Хасану да се образују у чувеној Кући мудрости. Његови синови су врло брзо напредовали и сами су спроводили своја математичка истраживања. У једном од њих су открили методу валидног разматрања трисекције угла. Сходно томе су презентовали начин конструисања трећине датог, произвољног угла. Та теорија је образложена у делу Марифату масаха ал-ашкал ал-басита ва ал-курија (срп. Разматрање о квадратној површини сферних фигура). Дошли су и до иновативних решења на пољу Архимедове методе одређивања квадратуре круга. Сиџзи, муслимански историчар, тврди да су Мусини синови одлично познавали и начин цртање елипсе концем. Они би најпре припремили конопац који је дупло дужи од раздаљиње између два фокуса елипсе, стабилизовали би га уз њих и онда нацртали елипсу помоћу пера које би причврстили око конца. Мусини синови су такође на арапски језик превели многа старогрчка дела о геометрији и математици, дела која су касније европски мислиоци преводили на латински, и тако их очували чак и након уништења старогрчких оригинала.
Абдул-Хусеин Сабит ибн Кура ибн Захрун Харани Абдул-Хусеин Сабит ибн Кура ибн Захрун Харани је математичар из 9. века рођен 826. године у Харану у сабејској породици. Осим сиријачког који му је био матерњи језик, течно је говорио и старогрчки и арапски. Сабит је брзо напредовао у разним научним дисциплинама и за собом је оставио математичка дела која ће бити од непроцењивог значаја за ширење ове науке у разним пределима где је исламска цивилизација била доминантна. Његова дела се деле у две групе. Књиге и тракте које је лично писао спадају у прву, док дела која је преводио са старогрчког или дела у оквиру којих је кориговао већ постојеће арапске преводе, а која су изворно написали стари славни математичари спадају у другу групу. Сабит је оставио за собом више од 10 превода и 18 матаматичких дела.
Абу Абдулах Мухамед ибн Џабир Батани Абу Абдулах Мухамед ибн Џабир Батани је био матаматичар који је имао велику утицај на научни развој одређених математичких дисциплина, нарочито тригонометрије. У својим истраживањима је преферирао староиндијску методу засновану на синусном образложењу и углаввном оставио по страни Птолемејев начин који се сводио на фундаментне хипотезе. Такође, он је први у историји математике који је обратио пажњу на контангенс таблице.
Абдул-Вафа Мухамед ибн Мухад Бузђани Абдул-Вафа Мухамед ибн Мухад Бузђани је ирански математичар и астроном рођен 940. године у Бузђану (данашњем Бирџанду) у долини Кохестана. Бузђани је још током живота био сматран најзначајнијим муслиманским мислиоцем. То потврђује и чињеница да га је Ибн Недим, његов савременик и историчар, спомиње у његовом делу ал-Фихрист. Бузђани је рођен у истакнутој научној породици и своје образовање о математици стиче од свог стрица и ујака. Своја истраживања у пољима геометрије, тригонометрије, математике и астрономије почиње да спроводи тек након што се 959. године пресели у Багдад. Његов главни допринос је у пољу тригонометрије, пишући о употреби дијаграма тангенса у решавању различитих једначина у сферним правоуглим троугловима. Он је на тај начин успешно приступио и формирању криве у споменутим троугловима. Између осталог је у својим математичким трактима спровео и успешне иновативне методе из сферне тригонометрије како би дотада најпрецизније измерио раздаљину измешу Багдада и Меке. Он је такође показао разне начине за цртање геометријских фигура простим прибором попут лењира и шестара са статичном осовином.