Други крајишки корпус је био један од седам корпуса Војске Републике Српске током рата у Босни. Други крајишки корпус је основан одлуком Главног штаба (Генералштаба) ВРС 19. маја 1992. године. Корпусом су командовали генерал Радивоје Томанић и генерал Грујо Борић. Зона коју је корпус бранио је обухватала 16 западнокрајишких општина Републике Српске. Око 2.000 бораца овога корпуса је током рата погинуло.
Оснивање Након прве године рата у Хрватској 1991, потписано је примирје у Сарајеву 2. јануара 1992. између ЈНА и хрватских представник. Примирје је налагало повлачење јединица ЈНА из Хрватске. Будући да је хрватско-муслиманско руководство, уз подршку Међународне заједнице, спремало проглашење независности БиХ од Југославије на пролеће, Председништво СФРЈ наређује премештање дела ЈНА из Хрватске у Босну и Херцеговину, како би се оружаном силом спречило издвајање Босне насељене српским становништвом, из Југославије. Стога су команда и јединице 9. книнског корпуса из Книна 27. марта пребачене у Дрвар. Претходно је премештен Загребачки корпус ЈНА у Бихаћ. У мају 1992, 10. корпус се пребацује из Бихаћа на простор општина Дрвар, Босански Петровац и друга места насељена Србима. Евакуисана су складишта ратног материјала у Покоју, Великом Пољу, на Желави, и касарне „Грмеч” и „27. јул” у Бихаћу. Подземни објекат у склопу ваздухопловне базе дигнут је у ваздух 16. маја. Из касарне „27. јули” евакуисано је више од 250 војника и 20 старешина уз пратњу општинског муслиманског руководства како би се спречило понављање масакра војних колона у Сарајеву и Тузли.
Састав мини|Зона одговорности 2. крајишког корпуса на почетку рата 1992. године. До 2. јуна 1992, корпус је заокружио устрој према коме је имао:
команда са приштапским јединицама: командни батаљон (команда стана, чета АБХО и други делови), батаљон ВП (са извиђачком четом) и батаљон везе; седам бригада — 1. дрварска, 3. петровачка, 5. гламочка, 7. купрешка, 9. граховска, 11. крупска и 15. бихаћка, 2. мешовити артиљеријски пук, 2. лаки артиљеријски пук ПВО и 2. инжењеријски пук.
Почетком јуна 1992, основана је и 17. кључка бригада преустројом 13. партизанске бригаде ЈНА и људством из општине Кључ које је до тада ратовало у саставу 30. лаке пешадијске дивизије. До краја године основани су и: 172. аутотранспортни батаљон 2. санитетски батаљон
Корпусу је у новембру 1994, прикључена 1. новоградска пешадијска бригада, док је 7. купрешка бригада прикључена Првом крајишком корпусу. На лето 1995. основан је 21. самостални оклопни батаљон. Формацијом корпуса био је предвиђен и 2. мјешовити противоклопни артиљеријски пук, али он никада није био формиран због недостатка ратне технике.
Попуна и ратиште Корпус се током рата попуњавао српским становништвом с простора западнокрајишких општина: Петровац, Бихаћ (16.000 избеглих Срба), Крупа, Дрвар, Гламоч, Грахово, Кључ, Купрес и Мркоњић Град. Зона одговорности корпуса била је слабо насељена. Укупно је било око 300 насеља са 93.233 становника који су живели на површини од 5.970 m² (нешто преко 15 становника по квадратном километру). Пре почетка рата у зони корпуса било је око 150.000 становника, од тога Срба око 69%, муслимана око 24%, Хрвата око 4,6%. Географска природа земљишта битно је утицала на ток и исход борбених дејстава. Са простране висоравни дижу се високе планине (1.700—2.006 метара), бројна, велика и изразита крашка поља.
Линија фронта била је ограничена на северозападу правцима према снагама Окружног штаба народне одбране Бихаћ (касније 5. корпус Армије РБиХ), на југоистоку према муслиманским снагама Територијалне одбране из Бугојна (касније 7. корпус Армије РБиХ) и снагама Хрватског вијећа обране из Оперативне зоне Херцеговина (касније Зборно подручје Мостар).
Дужина линије фронта износила је на почетку рата 155 километара (60 на северозападу и 95 на југоистоку).
Бројно стање корпуса се током рата мењало. По ратној формацији корпусу је следовало 25.940 војника, али је након формирања бројно стање износило 16.805 бораца, односно 65% од пуне формације. Попуњеност корпуса на дан 16. августа 1992. износила је 76%. Према подацима пуковника Борића на дан 8. новембра 1992. корпус је имао 16.821 борца или око 70% предвиђене попуне. Током 1994, попуна је пала на 58% од формације, односно око 15.000 војника услед дезертирања и губитака.
Наоружање Наоружање корпуса наслеђено је од јединица ЈНА и Територијалне одбране које су ушле у његов састав. Јединице су биле попуњене стрељачким наоружањем. Сваки борац је имао лично наоружање.
На реферисању у корпусу 2. јуна 1992. генерал Младић је записао и шта је од тежег наоружања корпус имао тога дана:
оклопних возила: тенкова 26 (од тога: 10 М-84), ОТ — 10, БОВ — 10 (у саставу батаљона војне полиције), артиљерије: топова 130 мм — 20, хаубица 122 мм — 18, хаубица 105 мм — 18, противавионске артиљерије: ПАТ 20/3 мм — 80, ПАТ 30/2 мм — 20, ПАТ 40 мм — 25, Стрела-2М — 8 и Игла — 2.
У корпусу, 7. купрешка бригада је имала оклопну јединицу, а тенкова и самохотки је било у мањем обиму — распоређених по појединим бригадама. Батаљон војне полиције имао је чету оклопних транспортера наоружану оклопним возилима БОВ-ВП и БОВ-3. Од самог формирања у саставу корпуса биле су и артиљеријско-ракетне јединице ПВО.
Снабдевање Од самог почетка рата јавили су се проблеми у снабдевању јединица корпуса. Будући да је позадинско обезбеђење функционисало више ослонцем на матичну општину јединица а мање централизовано преко претпостављене команде, корпус је био суочен са недостатком материјалних средстава потребних за успешно функционисање јединица. Посебно је сметало што су богатије општине бринуле о својим борцима, док су јединице из сиромашнијих општина оскудевале услед нецентрализованог снабдевања.
Све време рата борци су кубурили с недостатком униформи, одеће и огрева. За команду корпуса највећи проблем је представљао недостатак артиљеријске муниције већег калибра, нарочито последње године рата (на пример, 2. артиљеријски пук је за хаубице 155 мм имао само 20 граната). Такође, недостатак горива је све време рата слабило ратни напор корпуса.
Однос с цивилним властима
Српска демократска странка (СДС), странка српског народа у БиХ, преузела је власт у општинама са српском већином почетком рата 1992. Почетни војни успеси обезбедили су велики ауторитет странке у народу. Будући да је један део припадника странке био и на челу војних јединица, стални сукоби на релацији војска-власт били су неминовни.
СДС се жалио на неборбеност и нестручност официра ВРС; на слабе војне успехе спрам 5. корпуса АРБиХ; на идеолошку неисправност припадника ВРС (комунизам); и на наводне покушаје ВРС да успостави војну власт. Са друге стране, команда 2. крајишког корпуса оптуживала је СДС да штити ратне дезертере; да се богати на шверцу и не снабдева војску; да се меша у руковођење и командовање; и да уговара продају српских територија. Сукоби нису били присутни у свим општинама, па је тако однос цивилних и војних власти у Крупи током рата остао добар.
Ратни пут
1992. — Грађански рат и борбе за Грабеж Почетком априла 1992, хрватске снаге заузеле су насеље Купрес. У снажном противудару 9. книнског корпуса Купрес је ослобођен а хрватске јединице протеране са Купреса. Даљи напад у правцу Ливна преко Шуице је пропао, услед жилаве хрватске одбране и оклевања српских општинских власти да заузимају хрватска насеља. Током битке су погинула 62 српска бораца, а хрватске снаге су заробиле 180.
На простору Босанске Крупе рат је почео 21. априла, када су се сукобиле српске снаге ТО Босанска Крупа и муслиманске снаге из Крупе, Бужима, Велике Кладуше и Цазина. Након четвородневних борби, српске снаге заузеле су град и наредних дана овладале селима Отока и Бадићи.
Нападом на колону која је превозила војне обвезнике у Србију 27. маја започет је рат у општини Кључ. У борбу су укључени и припадници 30. пешадијске дивизије. Иако су муслиманске снаге сломљене првих недеља јуна, борбе су настављене и у јулу. Током боја почињени су многи ратни злочини над бошњачким становништвом. После рата Суд БиХ осудио је првог команданта 17. кључке бригаде, Бошка Лукића, као и друге официре ВРС. лево|мини|130п|Борац 3. српске бригаде на положају: Талијанов врх на Старетини, 11. јула 1995. У општини Кулен Вакуф, 2. крајишки корпус започео је операцију разоружавања муслиманских бораца 10. јуна. У борби су учествовали делови Дрварске, Петровачке и Бихаћке бригаде. Муслиманско становништво избегло је у Хрватску 13. јула, док је око 300 припадника муслиманских снага заробљено.
Гламоч је био изузетак од других крајишких општина, пошто су се муслимани у већем броју прикључили ВРС. Образован је један муслимански батаљон који се борио и ван општине Гламоч.
Српска насеља на простору Бихаћа који је контролисала Армија РБиХ нашла су се на удару муслиманских снага почев од јуна 1992. То су била села: Врста, Јанковац, Злопољац, Јасика и Каменица. Започети су и преговори о разоружавању и српских села Доња Гата, Врело и Осредак (југозападно од Цазина). Међутим, истог дана, ова села је напала муслиманска Територијална одбрана из села Мутника, Тртовца и Буковице, уз помоћ делова 101. муслиманске бригаде. Српске снаге из ова три села пружиле су огорчен отпор користећи и два минобацача. Бошњаци тврде да становништво ових села није протерано, већ да су послушали савет локалних лидера СДС-а и прешли на српску страну — безбедно. У пратњи УНПРОФОР-а ка Кореници је отишло 200 Срба из рејона Доње Гате (издвојено је 13 лица из колоне по наређењу команданта Хрватског вијећа обране, Владе Шантића). У поменута села српско становништво се није вратило ни после рата. Два дана касније, 12. јуна, изведен је напад муслиманских снага на Бугар, село северно од Бихаћа на самој граници ка Републици Српској Крајини.
Снаге 2. корпуса су 16. јуна извеле напад на правцима Доње Лохово — Голубић — Бихаћ, Мрђа — Добреница и Притока — Орљани. Том приликом су напредовале највише у Добреници, али на другим правцима су биле заустављене. На Приточком Грабежу муслиманске снаге заробљавају један тенк Т-55 и једну „Прагу” 30/2 мм. На голубићком правцу је уништен један, а други, оштећени тенк, је потом извучен и коришћен као ватрена тачка. Муслимани успешно користе заплењени тенк против снага 2. крајишког корпуса 22. јуна са положаја Соколац. мини|140п|Напад 17. кључке бригаде на Јајце 1992. Прва велика операција коју је планирао корпус збила се 10. јула. Команда корпуса је одлучила да овлада западним падинама Грмеча односно да овлада десном обалом Уне. У операцији је учествовао по један батаљон из Крупске, Санске, Дрварске и Петровачке бригаде, као и војна полиција корпуса. Напад је пропао услед слабог садејства придружених батаљона.
Крајем јула нападнути су положаји Крупске бригаде код Отоке. Армија РБиХ доживела је велик пораз, са преко 50 погинулих. Напад се поновио 3. августа али и овог пута су муслиманске снаге поражене са 28 погинулих.
Армија РБиХ започела је велику офанзиву на Грабеж 15. септембра у операцији „Пламен 92” — напад је пропао, осим мањих померања на предњем крају одбране 2. крајишког корпуса. Армија РБиХ ће поново покушати да заузме Грабеж у новембру и децембру, али оба пута безуспешно.
Корпус је 16. јуна упутио на јајачко ратиште два батаљона Дрварске бригаде и делове 2. батаљона војне полиције са неколико оклопних возила БОВ. Ангажовање ових снага било је неуспешно. Нешто касније, 27. јуна, јединице 17. кључке бригаде одлазе на ратиште према Јајцу. Борци из Кључа истакли су се у освајању Јајца у операцији Врбас 92 крајем октобра.
1993. — Фикрет Абдић и хрватско-муслимански рат Друга ратна година почела је међусобним ратом хрватских и бошњачких снага. Снаге 2. корпуса на југоисточном делу зоне одговорности према Бугојну, Ливну и Горњем Вакуфа прешле су у активну одбрану и углавном артиљеријски помагале хрватске снаге.