Подручје Војног заповједника у Србији () било је подручје Краљевине Југославије које је стављено под окупациону војну управу Вермахта након инвазије, окупације и подјеле Југославије у априлу 1941. године. Подручје је укључивало данашњу средишњу Србију, са додатком сјеверног дијела Косова (околина Косовске Митровице) и Баната. Ово подручје је била једина област подијељене Југославије у којој су њемачки окупатори успоставили војну управу. Разлог су били кључни жељезнички и пловни путеви који су пролазили кроз то подручје, као и вриједни ресурси, нарочито нежељезни метали. Дана 22. априла 1941. године, подручје је стављена под врховну власт њемачког војног заповједника у Србији, са свакодневном администрацијом подручја под контролом шефа особља војне администрације. Линије команданта и контроле на окупираном подручју никада нису сједињене и постале су све сложеније именовањем непосредних представника виших нацистичких фигура, као што су СС-рајхсфирер Хајнрих Химлер (за питања полиције и безбједности), рајхсмаршал Херман Геринг (за привреду) и рајхсминистар Јоахим фон Рибентроп (за спољња питања). Нијемци су користили бугарске снаге као помоћ у окупацији, али они су цијело вријеме биле под њемачком командом. Извори различито описују окупирано подручје као марионетску државу, протекторат, „посебну административну покрајину” или је описују као марионетску владу. Војни командант у Србији имао је врло ограничене њемачке гарнизонске снаге и полицијске одреде за одржавање реда, али је могао затражити помоћ од корпуса сачињеног од три дивизије слабо опремљених окупационих снага. мини|Зграда Гестапоа у Неготину
Њемачки војни командант у Србији именовао је двије српске марионетске владе које су извршавале административне задатке у складу са њемачким смјерницама и под њемачким надзором. Прва од њих била је краткотрајна Комесарска управа, успостављена 30. маја 1941. Комесарна влада била је основни алата окупационог режима, без икаквих овлашћења. Крајем јула 1941, на окупираном подручју избио је устанак, кога нису успјеле угушити српска жандармерија, њемачка полиција и сигурносне снаге, ни оближње пјешадијске снаге. Како би помогла при сузбијању устанка, кога су на почетку водили југословенске комунистички партизани и монархистички четници, основана је друга марионетска влада. Влада народног спаса на челу са Миланом Недићем замијенила је Комесарску владу 29. августа 1941. То није довело до промјене стање, те су Нијемци били присиљени да доведу снаге са линије фронта у Француској, Грчкој и чак са Источног фронта како би угушили устанак. Почевши крајем септембра 1941. године, операција Ужице протјерала је партизане са подручје окупиране Србије, док је операција Михаиловић расула четнике. Отпор је настављен на нижем нивоу све до 1944, праћен честим одмаздама, а једно вријеме је у знак одмазде убијано 100 талаца за сваког убијеног Нијемца.
Недићев режим није имао одређен статус према међународном праву, није имао овлашћења изван оних које су одредили Нијемци и био је само инструмент њемачке власти. Једина област у којој је марионетска влада имала иницијативу и стекла успјех била је пријем и брига о стотину хиљада српских избјеглица из свих дијелова окупиране Југославије. Током окупације, Банат је био аутономна област, који је формално одговара марионетској влади у Београду, али су облашћу у пракси управљали фолксдојчери. Иако је Комесарска управа имала ограничену употребу жандармерије, Недићева влада имала је овлашћење да оснује оружане снаге — Српска државна стража — како би наметнула ред, али су снаге одмах стављене под контролу вишег СС и полицајфирера, и у суштини су дјеловали као њемачке помоћне снаге до њемачког повлачења у октобру 1944. године. Нијемци су такође основали још неколико помоћних снага за разне намјене унутар окупираног подручја. Да би обезбједили рудник Трепчу и жељезницу Београд—Скопље, Нијемци су склопили договор са албанским колаборационистима на сјеверу Косова, чиме је то подручје добило ефективну аутономију од марионетске владе у Београду, која је касније постала формална њемачким договором. Влада народног спаса је опстала све до њемачког повлачења током сукоба са комбинованом Црвеном армијом, Бугарском народном армијом и партизанском Београдском офанзивом. Током окупације, њемачке власти су побиле скоро све Јевреје који су живјели на окупираном подручју, убијањем мушкараца у знак одмазде спровођене 1941. године и убијањем жена и дјеце у душегупкама почетком 1942. године. Након рата, вођено је суђење појединим кључним њемачким и српским вођама у окупираном подручју и они су погубљени због ратних злочина.
21. октобра, на годишњицу масакра у Крагујевцу, Србија обележава се празник Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату. У периоду од 1945. до 2001. године се 7. јула славио Дан устанка народа Србије.
Називи
Док је званично име било Подручје Војног заповједника у Србији, у различитим изворима кориштени су разни термини:
Подручје под њемачком контролом; Тзв. њемачки протекторат; посебно „њемачко заштићено подручје”; Србија под њемачком окупацијом; Недићева Србија; Србија; Србија—Банат; Србија под њемачком војном управом.
Историја 1941. Инвазија и подјела Југославије
мини|десно|250п|Окупација и подела Југославије
У априлу 1941. године, Њемачка и њене савезнице су напале и окупирале Краљевину Југославију, која је касније подијељена. Дијелове Југославије анектирали су њени осовински суседи: Мађарска, Бугарска и Италија. Нијемци су осмислили и подржали оснивање марионетске државе, Независне Државе Хрватске (НДХ), која је укључивала већи дио територије предратне Бановине Хрватске, уз додатак подручја данашње Босне и Херцеговине и неких сусједних територија. Италијани, Бугари и Мађари су окупирали остале дијелове Југославије. Њемачка није анектирала ниједан дио Југославија, али је окупирала сјеверне дијелове данашње Републике Словеније и стационирала је своје војне снаге у сјеверној половини НДХ. Словенија под њемачком окупацијом била је подијељена на двије административне области, које су стављене под управу гаулајтера сусједних Рајхсгау Карнтена и Рајхсгау Штајермарка.
Преостала територија, које се састојала од уже Србије, сјеверног дијела Косова (околина Косовске Митровице) и Банат биле су под њемачко окупацијом и стављене под управу њемачке војне власти. Разлог су били кључни жељезнички и пловни путеви који су пролазили кроз то подручје и богатство природним ресурсима, посебно нежељезним металима. Неки извори наводе да је окупирано подручје била марионетске држава или „посебна административна покрајина”, док је други извори сматрају марионетском владом. Демаркациона линија, позната као „Бечка линија”, пролазила је кроз Југославију од границе Рајха на западу до тачке гдје се граница Србије под њемачком окупацијом додиривала са границама Југославије које су анектирале Бугарска и Албанија. Сјеверно од линије била је њемачка зона утицаја, док су Италија имали главну улогу на простору јужно од линије.
Успостављање војне окупационе власти
мини|десно|200п|Организација немачке Војне управе у окупираној Србији.мини|лево|Пред стрељање
Још прије капитулације Југославије, Врховна команда копнене војске Вермахта (ВККВ) издала је проглас становништву под њемачком окупацијом, објашњавајући законе који ће се примењивати на свим територијама под њемачком окупацијом. Када су се Нијемци повукли са простора Југославије који су анектирали или окупирали њемачки савезници, ти закони су се примјењивали само у дијелу данашње Словеније која нашла под управом два Рајхсгауа и у Србији. Србија је била „потпуно окупирана од стране њемачких снага и стављена под војну власт”. Тачне границе окупираног подручја одредио је Адолф Хитлер директивом коју је издао 12. априла 1941. године, којом је такође наређено увођење војне управе. Након ове, 20. априла је издата директива по наређењу заповједника ВККВ којом је је Војни заповједник у Србији успостављен као шеф окупационог режима, одговоран генерал-квартимејстеру ВККВ. У међувремену особље за војну управу је окупљено у Њемачкој и дужности Војног заповједника у Србији су разрађиване. То је укључивало заштиту жељезничке пруге Београд—Солун и пловног пута Дунавом, извршавање привредних наредби (које нареди Геринг) и успостављање и одржавање реда и мира. Недуго, он је био одговоран за чување великог броја југословенских заробљеника и обезбјеђивање заробљеног оружја и муниције.
мини|лево|Ухапшени млади комунисти
Да би се то постигло, особље Војног заповједника подијељено је по војним и административним огранцима, а додјељено је и особље за оснивање четири обласне команде и десет окружних команди, које је одговарало шефу административног особља, а војном особљу додјељене су снаге јачине од четири мјесне одбрамбена батаљона широм обласних команди. Први војни заповједник на окупираном подручју био је генерал авијације Хелмут Ферстер, официр Луфтвафеа, постављен 20. априла 1941. године, а асистирао му је шеф административног особља, СС-бригадефирер и државни савјетник, др Харалд Турнер. Поред војног командног особља, у Београду је било још неколико важних личности које су представљале кључно невојне снаге њемачке власти. Међу истакнутијим био је обергрупенфирер-НСАК, Франц Нојхаузен, кога је на почетку именовао Геринг на дужност пуномоћника за привредне послове на окупираном подручју 17. априла. Други је био Феликс Бенцлер, изасланик министарства спољних послова, кога је поставио рајхсминистар Јоахим фон Рибентроп 3. маја. Још једна кључна фигура у почетној њемачкој администрацији био је СС-штандерфирер Вилхелм Фукс, који је командовао Ајнзацгрупом Србија, која се састојала од Зихерхајтсдинста (безбједносна служба), Зихерхајтсполицаја (безбједносна полиција), 64. резервног полицијског батаљона и одреда Гестапоа. Иако је формално био одговоран Турнеру, Фукс подносио извјештаје непосредно својим надређеним у Берлину. У прогласу из априла заповједник ВККВ је наредио строге казне за дјела насиља и саботаже, предају свог оружја и радио пријемника, ограничења у комуникацији, састанцима и протестима, прихватање њемачке валуте, као и увођење њемачког кривичног закона на окупираном подручју.
мини|Немци се сликају са ухапшеним сељацима у Неготину у дворишту Гестапоа Као показатељ ствари које ће се десити, дан послије капитулације Југославије, 2. СС оклопна дивизија Рајх стрељала је 36 Срба у знак одмазде због убиства једног припаднике те јединице. Три дана касније, село Доњи Добрић источно од Дрине је сравњено са земљом због убиства њемачког официра. Убиства њемачких снага након капитулације изазвала су снажну реакцију команданта 2. армије, генералоберста Максимилијана фон Вајхса, који је наредио кад год се примјети оружана група, мушкарци борбеног узраста из тог подручја треба окружити и побити и да се њихова тијела објесе у јавности, осим ако су могли доказати да нису имали везе са оружаног групом. Он је такође руководио узимањем талаца. Дана 19. маја, издао је кобни декрет, којим се наређује од тог тренутка убијање 100 Срба за сваког њемачког војника који је убијен у било ком српском нападу. Готово чим је успијех инвазије осигуран, сви њемачки корпуси и дивизије који су били распоређени на фронтовима у Југославији премјештени су на Источни фронт.
Припреме Комунистичке партије
Дана 10. априла, Централни комитет Комунистичке партије Југославије (КПЈ) именовао је војну комисију на челу са генералним секретаром Јосипом Брозом Титом. Од априла, КПЈ је развила тајну мрежу широм земље, укључујући и војне одборе који су се чекали прилику за покретање устанка. У мају, КПЈ је изашла са својим политико „јединства и братства међу свим народима Југославије и неуморне борбе против страних непријатеља и њихових домаћих помагача, као питање крајњег опстанка”. Војни комитет је 4. јуна је добио назив Штаб Народноослободилачких партизанских одреда Србије
Ране активности Драгољуба Михаиловића