Вирус Западног Нила (ВЗН) (, ) је арбовирус (вирус који се преноси артроподама) из породице флавивиридае () и рода Флавивируса (), који такође укључује и вирусе жуте грознице, денге, Сент Луисовог енцефалитиса и вирусе јапанског енцефалитиса. Овим вирусом могу да се заразе људи, птице, комарци, коњи и други сисари, алигатори итд. На људе и животиње ВЗН преносе тиграсти комарци који се хране крвљу заражених птица, и других оболелих животиња. Након убода комараци уносе вирус у тело жртве и код ње изазивају грозницу Западног Нила, (инфективну болест из групе зооноза), која се карактерише тешком клиничком сликом са знацима упале мозга (). или упале можданица и кичмене мождине ()..
Ова арбовирусна инфекција, уско је повезана са жутом грозницом, Сент Луисовим енцефалитисом, денга грозницом и другим зоонозама, чији су вектори преношења комарци, и има велики потенцијал у смањењу популације дивљих птица у неким областима света и стварању озбиљних здравствених проблеме код других животиња и људи.
Како је основни начин трансмисије убод зараженог комарца, ВЗН се не преноси међу људима путем контакта. Међутим 2002, научници су открили да људи могу бити заражени вирусом Западног Нила и на друге начине, укључујући трансфузију крви и трансплантацију људских органа или ткива,. 82(1 Suppl 2): 150. мада је ризик заразе на овај начин јако мали. Такође, постоје докази да се вирус са трудница путем крви може пренети на њихове нерођено дете или преко мајчиног млека на одојче. Поред тога, лабораторијски радници који непажљиво рукују зараженим материјалом, могу се заразити вирусом Западног Нила преко убода игле или посекотине на кожи.
Вирус Западног Нила први пут је изолован из серума једне високо фебрилне жене 1937. у сливу Западног Нила (по коме и носи назив), у области Уганде. Након првобитне изолације, вирус је био чест узрок избијања спорадичних мањих вирусних епидемија у Африци, Блиском истоку, западној Азији и Аустралији (Кунјин подтип вируса). B.N. Fields and D.M. Knipe, editors. New York, , USA. 763–814. T.P. Monath, editor. Boca Raton, Florida, USA. 59–88. Од 1990-их, вирус западног Нила изазива и повремене епидемије у Европи и Северној Америци, које су повезане и са већом инциденцом вирусног енцефалитиса и појавом других неуролошких симптома. Marfin AA, Gubler DJ.
Етиологија
десно|мини|250п|Електронски снимак ВЗН мини|десно|250п|Филогенетско стабло ВЗН изолованих у епидемијама од 1994—2006 Вирус Западног Нила (ВЗН) инфицира људе и животиње након што их уједе нека од врста заражених комараца. Вирусом се углавном прво заразе птице, али се такође, примарно, могу заразити гмизавци па и људи. Већина заражени особа ВЗН нема симптоме болести, или те особе најчешће нису свесне своје инфекције, чак и ако неке од њих имају симптоме и знаке главобоље или оспе, који убрзо пролазе.Naides SJ. Arthropod-borne viruses causing fever and rash syndromes. In: Goldman L, Ausiello D, eds. Cecil Medicine. 23rd ed. Philadelphia, Pa: Saunders Elsevier; 2007:chap 405.Bleck TP. Arthropod-borne viruses affecting the central nervous system. In: Goldman L, Ausiello D, eds. Cecil Medicine. 23rd ed. Philadelphia, Pa: Saunders Elsevier; 2007:chap 406.
ВЗН из породица флавивиридаеа, исте оне фамилије вируса који изазивају денгу, жуту грозницу, Луисов енцефалитис, више врста енцефалитиса код коња. ВЗН је сферичног облик (види слику) пречника око 50 -{nm}-. Састоји се од једног ланца РНК, који има својства РНК (+ ланац). Протеини вируса имају своју типичну локацију у протеинском молекулу. Они су распоређени у паровима супротно размештени један према другом. Вирус је веома сличан оном који изазива денгу, али су површински протеини његове капсуле специфичног састава. Уска повезаност вируса се другим арбовирусима објашњава се родовском повезаношћу комплемента и аглутинирајућег антигена.Зоонози болести общи за животните и човека, Земиздат 1992 г.. У мембрани вируса налази се нуклеокапсид који садржи генетички материјал.
Филогенетске студије су откриле постојање два главна рода сојева ВЗН; Сојеве из рода „I“ који су присутни у Африци, Индији и Аустралији а одговорни су и за избијање епидемија у Европи и Медитерану. Сојеве из рода „II“ који се јављају само у субсахарској регији Африке.
Године 1998, вирулентни сој ВЗН из рода „I“ идентификован је као узрок умирања домаћих гусака са клиничким знацима енцефалитиса и парализе у Израелу. Скоро идентичан ВЗН сој изненада се појавио и у Њујорку 1999, изазивајући смрт на хиљаде домаћих птица и неколико фаталних случајеве код људи. 30п| Изглед партикула вируса Западног Нила
Епидемиологија десно|мини|250п|Први случај разбољевања ВЗН регистрован је 1937. у сливу Западног Нила у области Уганде. мини|десно|250п|Глобална дистрибуција вируса Западног Нила (2006) десно|мини|250п|Подручја Србије у којима је регистрована појава грознице Западног Нила (на дан 7.9.2012) Вирус Западног Нила (ВЗН) пренет комарацима први пут је изолован 1937. године у крви једне фебрилне жене у сливу Западног Нила у области Уганде. Грозница Западног Нила, која је првобитно сматрана инфекцијом изазваном до тада познатим арбовирусима, обично се код људи манифестовала асимптоматски или као благи облик грипа, а у неким случајевима и лакшим енцефалитисом са смртним исходом који је нпр забележен у Израелу 1950. Приближно код једне особе на сваких пет случајева, вирус је изазивао болест, а код мањег броја оболелих људи (око 0,75%) развиле су се компликације, које су понекад могле бити опасне по живот (фаталне). Отприлике једна у 150 инфекција резултује тешким неуролошким обољењем. Ризику разбољевања највише су биле изложене особе старије животне доби (преко 50 година старости) и људи са ослабљеним имунским системом. 1,590 West Nile Virus Infections And 66 Deaths, Says CDC
Од открића 1937. па све до 1999, ВЗН је сматран релативно неважним патогеном како за људе тако и за животиње. Вирус су, у том периоду, ензоотски, у виду природно жаришних инфекција, преносили хематофагни инсекти (комарци из рода Culicoides, крпељи...), птице и друге животиње, и он се постепено ширио Африком, Западном и средњом Азијом, Блиским истоком и Медитераном, са повременим „екскурзијама“ у Европу.Hayes C. West Nile fever. In: Monath TP, editor. The arboviruses: epidemiology and ecology. Boca Raton, FL: Зато је географски гледано, ВЗН до друге половине 20. века „владао“ само у умереним и тропским областима, где су се до 1994, епидемије грознице Западног Нила јављале спорадично пре свега у региону Медитерана, Африке Азије и источне Европе. Подтип ВНВ (Кунјин) у том периоду изолован је и у Аустралији. Епидемиолошке карактеристике грознице Западног Нила у периоду од 1937. до 1999. биле су; појава спорадичних епидемија или инфекција код људи, коња и птица са асимптоматском или блажом клиничком сликом неуролошке болести и изузетно ретким смртним исходом. Једини изузетак је била инфекција ВЗН, мањег обима, праћена тешким и фаталним неуролошким обољењем у коња и људи у Француској 1960.. [Medline].[Medline]
Дуг интервал између епидемија, и перцепција епидемиолога да ВЗН није од великог значаја за јавно здравље, као и недостатак извештавања о појави епидемија и/или епизоотија у медитеранском региону утицало је на то да је појава инфекције и епидемије ВНВ повезивана са тешким и фатална неуролошким обољењима све до 1990. године. То је умногоме утицала на појаву нових подтипова вируса са већим потенцијалом за епидемију и већом вируленцијом у раним 1990-им годинама и омогућило географску експанзију и ширење ВЗН. Оод 1994, епидемије се јављају са све већом учесталошћу, тежом клиничком сликом и израженијим променама на нервном систему. Стручњаци верују да су инфекције ВЗН, на одређеном подручју, прво настајале као сезонска епидемија, најчешће с пролећа, које су свој ток наставља у лето и јесен.
ВЗН у северној хемисфери
Последњих година 20. и почетком 21. века вирус се преселио на северне и западне делове земљиних хемисфера. Након две деценије, јављања само по неколико људских и коњских енцефалитиса који су се завршили фатално, болест је прерасла у све већи број епидемија од 1996. до 2000. у Румунији, Мароку, Тунису, Италији, Русији, Израелу и Француској. У Румунији, неколико случајева енцефалитиса изазваног ВЗН код људи јављало се сваке године, а у Француској, су откривене и инфекције ВЗН у посматраним остацима угинулих птица у 2001. и 2002. Побољшан надзор над инфекцијом ВЗН код људи, коња, птица и вектора преношења (комараца) открио је присуство вируса на различитим локацијама у Европи (укључујући по први пу и Србију у 2012 години). У епидемиологији грознице Западног Нила, у првој деценији 21. века у Европи, имају значај, и новооткривени начини преноса инфекције путем трансфузије крви, трансплантације органа, и интраутерине трансмисије вируса са мајке на фетус.
До 1. августа 2013. године у Европској унији регистровано је 26 случајева разбољевања у Грчкој и по 1 случај у Италији и Аустрији. Ван територије ЕУ регистровано је 53 случајева разбољевања у Руској Федерацији, 26 случајева у Израелу и један случај у Бившој Југословенској Републици Македонији.ИЗЈЗ Србије, Информација о актуелној епидемиолошкој ситуацији грознице Западног Нила у 2013,
Вирус западног Нила у Србији
Према извештају Института за јавно здравље Србије грознице Западног Нила, први пут је откривена у Србији, у лето 2012, тачније 13. августа 2012, након изолације ВЗН код прве жртве (жене старе 60 година из Панчева), која је тога дана преминула на Клиници за инфективне и тропске болести Клиничког центра Србије и код још седам особа. Ветеринари Ветеринарског института из Краљева након анализе прикупљеног материјала са обала Саве и Дунава у околини Београда у 150 збирних узорака установили су присуство вируса Западног Нила код десет кућних комараца, чиме је званично доказано да су кућни комарци (Culex pipiens), основни преносници вируса Западног Нила на простору Србије.U komi većina pacijenata zaraženih virusom Zapadnog Nila, Blic on line od 6.9.2012 Приступљено 7. септембар 2012.
ВЗН у западној хемисфери десно|мини|250п|Први случај разбољевања ВЗН на Западној хемисфери јавио се у зоопарку у Бронксу мини|десно|250п|Дистрибуција разбољевања ВЗН у Западној хемисфери од 2002. до 2004 Од 1999, ВЗН се убрзано ширио и целим простором западне земљине хемисфере, пре свега на просторе САД, Канаде, Мексика, Кариба и делове Централне и Јужне Америке. Тако се прва инфекција човека ВЗН на простору Северне Америке догодила у Њујорку 1999. године. У наредне три године, инфекција се убрзо проширила у целој САД и Канади, инфицираним птицама, комарцима, људима, и коњима. У 2002, центри за контролу и превенцију болести (ЦДЦ), пријавили су више од 4.000 инфекција људи и 284 смртних случајева само у САД (у 44 држава и Дистрикту Колумбија). У другој деценији 21. века, све државе САД (осим Хаваја и Аљаске), као и многи делови Канаде погођени су ВЗН. У Северној Америци, вирус првенствено изазва менингитис, енцефалитис, и полиомијелитис, што је на овом простору довело до значајног морбидитета и морталитета.
Јужно од границе Сједињених Држава Вирус западног Нила први пут је откривен: 2001, као неуроинвазивни облика болести код људи, на Кајманска острвима, и код крава у Мексику (у јужној држави Чијапас).. CrossRefMedlineWeb of Science 2002. код птица на Јамајци, Мексику (у 6 држава) и на Карипским острвима—Хиспањола (Велики Антили) и Гуаделупе (Источни Антили). 2003, у 22 држава у Мексику, Белизеу, Гватемали, Салвадору, и у Средњој Америци; на Куби, Порторику и Бахамима на Карибима. 2004, у Северној Колумбији у Тринидаду-код првог пријављеног случаја из Јужне Америке. 2006, први случајеви ВЗН пријављени су у Аргентини. 35п| Видео:Први случај разбољевања у Зоопарку у Бронксу
Сједињене Државе мини|десно|250п|Дистрибуција оболелих од ВЗН у САД у 1999.