Јак-130 (по Нато класификацији — «Рукавица») је подзвучно – крозвучни авион двосед, намењен је за школовање и обуку пилота. Секундарна намена му је лака подршка. Има посебне могућности за борбену обуку, преузимањем карактеристика лета конкретних борбених авиона, чиме се укупни трошкови школовања пилота умањују. За ту потребу, софтверски се надограђују неке од карактеристика борбених авиона 4. + генерације, па чак и 5. генерације, као што су Сухој Т-50. Поред тога, предвиђено је да може обављати реалне лаке нападачке и извиђачке задатке, носећи борбени терет до 3.000 -{kg}-.
Јак-130 је развила фирма Јаковљев. Развој је почео 1991. године, а први лет је обављен 26. априла 1996. године. Победио је на конкурсу 2005. године, за авион Руског ратног ваздухопловства за обуку, а први његови примерци уведени су у оперативну употребу 2009. године. Он је настао из потпуно новог развоја, без икаквог надограђивања постојећег типа авиона или решења. Развијен је и изграђен у Русији, после распада Совјетског Савеза, иако је његово програмирање покренуто раније. Планира се производња 250 примерака за потребе Руског ратног ваздухопловства, а на светском тржишту, укупна потражња авиона Јак-130 је око 2.500. На основу показаних карактеристика, флексибилности за варијације и досадашње заинтересованости, Јак-130 је веома перспективан пројекат. Јак-130 на слетању.|десно|мини|315п
Историја Основни школски авиони и тренери у Совјетском Савезу, у последњој деценији његовог постојања, били су чехословачки L-39 албатрос, са совјетским турбомлазним моторима АИ-25ТЛ. На овом поузданом и економичном авиону, изводили су почетну и главне фазе остале обуке пилота ученика. Након тога будући официри – пилоти, прелазили су на борбене авионе, почевши на њиховим двоседима. Међутим, са доласком борбених авиона 4. генерације, та пракса је промењена. Трошкови тих нових авиона 4. генерације, њихова захтевност у комбинацији са растућим ценама млазног горива и значајног погоршања економске ситуације у земљи, натерала је на измену тога прилаза. Школовати пилота на авионима претходне генерације постало је нерационално и неоправдано. Млади пилот, чак и када је савршено овладао школовање на авионима категорије авиона L-39 албатрос, није могао одмах прећи на Су-27 или МиГ-29, није био способан да ефикасно користи њихове повећане могућности. Јаз је сувише велики између та два авиона, између њихових перформанси лета, а посебно при лету на великим нападним угловима.
У касним осамдесетим годинама прошлог века, совјетска влада је тражила од ваздухопловне индустрије да развију нови школско-борбени авион ради замене чешких L-29 делфина и L-39 албатроса. Нови авион је требало да буде двомоторни за универзалну обуку пилота, од почетне летачке до завршне борбене примене, као и за одржавање летачке тренаже у борбеним јединицама. Поднето је више предлога.
Ваздухопловство је изабрало два пројекта - Јак-130 и МиГ-АТ. За развој новог авиона била су потребна додатна средства, која није имало ни Министарство одбране Русије, тако да су авиони пројектовани заједно са страним фирмама. Јак-130 са италијанским Аеромакијем, а МиГ-АТ са француским компанијама. Због неслагања са италијанским партнером, у заједничком развоју Јак-130, сарадња је у завршној фази прекунута. Аеромаки компанија је добила сву пројектну и техничку документацију о авиону, а затим су објавили своју варијанту Аермаки M-346.
Пројекат авиона Јак-130 је почео 1991. године, а завршен у септембру 1993. Први лет прототипа је извршен 25. априла 1996. године, са пробним пилотом Андрејом Синицијем. Званично је објављено 10. априла 2002. године, да је одлучено да је на конкурсу победио авион Јак-130.
У фебруару 2005. године, Јак-130 је летео Командант Руског ратног ваздухопловства Владимир Михајлов. Авион Јак-130 је био први пут на Париској изложби, у јуну 2005. Исте године, руско ваздухопловство је наручило првих 12 примерака авиона Јак-130.
Планови да се развије лаки борбени авион једносед, заснован на пројекту Јак-130, довели су до застоја програма. Та варијанта под ознаком Јак-131, није успела да испуни посебне захтеве за „побољшану заштиту пилота“, постављене од руског ратног ваздухопловства. Захтев је померен на авион Су-25, уместо на лаки авион на бази Јак-130. центар|650п Илустрација могућег изгледа борбеног једноседа Јак-131.
У децембру 2009. године, одлучено је на државном нивоу да авион Јак-130 уведе у оперативну употребу Руског ратног ваздухопловства. Најављено је увођење у оперативну употребу авиона Јак-130 до 2020. године.
Први серијски авион је предат центру за обуку 19. фебруара 2010. године. Међутим, руској авијацији је почела испорука авиона Јак-130, у октобру 2012. године.
Тактичко – технички захтеви (ТТЗ) ТТЗ обухватају обуку пилота ученика у свим сегментима летења: полетање и слетање, навигацију, обављање сложених маневара, вештине акција у екстремним условима летења, поступци у случају пропуста и грешака пилота, ваздухопловне операције у затвореним борбеним формацијама током дана и у јасним временским условима, употреба система оружја, процес и провера основне борбене употребе у току операција ваздух – земља и ваздух – ваздух, обука у задацима офанзивних и дефанзивних маневара, који су специфични за авионе 4. и 5. генерације..
За нови авион су захтевана два мотора, брзина слетања да не пређе 170 -{km/h}-, дужина стазе полетања до 500 -{m}-, са могућношћу коришћења травнатих аеродрома, долет 2,500 -{km}- и однос потиска мотора и масе авиона 0,6-0,7. Такође, желећи да се користи за обуку пилота за све типове борбених авиона, обезбеђује се могућност репрограмирања стабилности и управљања авиона, у ствари - обезбеђена је способност моделирања понашања различитих типова и класа летелица. Међутим, предуслов је био да се нови авион искључиво заснива на властитој технологији и памети.
Мора се рећи да је поента ТТЗ-а на могућности репрограмирања стабилности и управљивости будућег авиона револуционарна и довела је до веома различитих тумачења задатка за развој новог авиона за обуку.
Пројекат Јак-130 у плану, „аеродинамичка шема“.|десно|мини|250п Јак-130 је модеран војни авион, изграђен је од легуре алуминијума и композитних материјала, висококрилац, са усисницима испод корених делова крила. Погоне га два двопроточна турбомлазна мотора. Да би му се обезбедио лет на великим нападним угловима, поседује крило умерене стреле са малим проширењем у кореном делу, потпуно механизованим. Целообртни је хоризонтални реп, стајни органи су типа трицикл.
Крило авиона је типа делта, са зубом и додатком унапред у кореном делу нападне ивице. Дуж распона обара нападну ивицу, преткрилца, поседује извлачећа закрилца и крилца на излазној ивици. Целообртни хоризонтални реп, као и крило, има зуб као усмеривач и излазну ивицу под деведесет степени. Вертикални реп је позициониран испред хоризонталног. Аеродинамичка кочница ја на леђном делу трупа авиона. Два избацива седишта Звезда К-93, типа „нула-нула“, постављена су једно иза другог, са довољним надвишењем за добру прегледност инструктора. Кабински поклопац је интегрални.
Јак-130 је напредни школски авион, у стању је да достигне неке од карактеристика ловаца 4. и 5. генерације (Су-30, МиГ-29, F-16, F-15 игл, Рафал, Јурофајтер тајфун, F-22 раптор, F-35 лајтнинг II и Сухој ПАК ФА) Овакво унапређивање је могуће кроз коришћење отворене архитектуре дигиталног система опреме, усклађене магистралом података -{МИЛ-СТД}--1553, савременим приказивачима у пилотској кабини величине 15х20 -{cm}- (без електромеханичких уређаја), четвороканалним дигиталним електричним командама лета, аутоматским управљањем системом -{HOTAS}- () и активним обезбеђењем лета, репрограмирањем карактеристика стабилности и управљања, зависно од врсте жељеног симулираног авиона, за потребе обуке. У тој функцији се комбинују стварне карактеристике авиона Јак-130 и математички модели за симулирани борбени авиона за обуку. Ову „хибридну“ симулацију подржава снажан процесор. При томе инструктор управља и променом карактеристика симулације силе на палици пилота. Јак-130, поред поседовања горњег – нишанског приказивача (-{HUD}-), опремљен је и системом усмеравања вођеног оружја у визиру кациге пилота (HMSS), двоструким GPS пријемником за ажурирање референтног стања инерцијалног система навигације, намењеног за високу прецизност навигације и одређивање циљева. Инвеститор процењује да авион Јак-130 покрива захтеве за све потребе до 80% од укупног програма летачке обуке пилота.
Поред основне намене авиона Јак-130 за школовање и обуку пилота, секундарно је у стању да извршава задатке лаких напада ваздух – тло и тактичког извиђања. У тој функцији може да носи спољни терет до 3.000 -{kg}-, који се састоје од различитог оружја, помоћних резервоара за гориво и контејнера са електронском опремом. Током фазе испитивања у лету, које је завршено у децембру 2009. године, авион је користио све предвиђено оружје масе до 500 -{kg}-, које је у оперативној употреби у руском ваздухопловству. Јак-130 има девет спољних носача: два у пределу везе крило – труп, шест испод крила и један испод трупа. Јак-130 на изложби авиона, у Москви, 2005. године.|десно|мини|250п Два ваздухопловна мотора су постављена под продуженим кореним делом крила, који допиру наспрам ветробранског стакла. Та су два мотора АИ-222-25, са потпуно дигиталним управљањем, укупним потиском од 49 -{kN}-. Нови, надограђени мотори су такође у понуди, са повећањем потиска на 53 -{kN}-. Нормална полетна маса је 7.250 -{kg}-, однос потисак / маса је 0,70, претпоставља се да ће бити 0,77 са јачим мотором. То је повољније, ако се пореди са BAE ховком (износи 0,65) и Аеро L-159 алка (износи 0,49).
Максимална маса унутрашњег горива је 1.700 -{kg}-. Са два спољна резервоара горива повећава се на 2.600 -{kg}-. Максимална брзина је еквивалента Маховом броју = 0.93, плафон лета је 12.500 метара и фактор аеродинамичког оптерећења је од -3 до +9. Типична брзина при полетању је за чисту конфигурацију је 209 -{km/h}-, док је при слетању 191. Управљив је на свим нападним угловима до 40°. Граница бочног ветра, при полетању и слетању је 56 km/h.
Усисници ваздуха авиона Јак-130 поседују наглашене настрешнице и заштитна управљајућа мрежаста врата, како би се спречило улетања страних предмета у моторе и оштећења, када се користи на земљаним и травнатим полетно – слетним стазама.
Борбена обука на авиону Јак-130 се реализује у реалној симулацији борбеног гађања, ракетирања, бомбардовања и електронског ратовања, у задацима ваздух-ваздух и ваздух-тло и у сопственој заштити, савременим системима.
Инструктор може управљати наоружањем из своје кабине у авиону. Има аутоматизовано на екрану приказивање дијагностике и система управљања, што поједностављује руковање и одржавање са авионом.
Јак-130 је пројектован за животни век од 30 година, за 10.000 сати лета и циклус од 20.000 летова током једне календарске године, за земаљске аеродроме.
Производња Јак-130 на слетању.|десно|мини|250п Серијска производња Јак-130 је распоређена у две фабрике - у Нижњем Новгороду и Иркутску. У Нижњем Новгороду је погон „Соко“, производња је почела крајем 2008. године за потребе руског ваздухопловства, а произведени авиони у Иркутску су за извоз.
Званично је објављено, 4. јуна 2008. године, да почиње производња поручена 62. руска ваздухоплова Јак-130, за обуку пилота. Према саопштењу „постоји велика поруџбина за Јак-130, који је потписан и одобрен у буџету Министарства одбране Русије, 62 авиона биће посао фабрике у Иркутску“. Програмирано је да први Јак-130 буде завршен до краја 2008. године, испорука руском ваздухопловну је почела у 2009.
Први лет серијског авиона Јак-130, направљеног за Руско ратно ваздухопловство, изведен је 19. маја 2009. године.
Према саопштењу службе за информисање Министарства одбране Руске Федерације ваздухопловства, командант Руског ратног ваздухопловства генерал-пуковник Александар Зелин, потписао је одлуку о увођењу у оперативну употребу авиона за борбену обуку Јак-130, после успешног његовог испитивања у лету.