мини|270п|Територија квислиншке творевине НДХ. Устанак у Независној Држави Хрватској је избио лета 1941. године, убрзо по њеном оснивању. Започео је као одбрамбени устанак Срба који су пред усташким прогоном отишли у збегове, да би га убрзо повели четници и партизани.
Устанци су готово истовремено избили у Босанској крајини, Лици, на Кордуну, Банији, Романији, Мајевици и Озрену, у Херцеговини. Устанак је углавном организовала Комунистичка партија Југославије, сем у Херцеговини, где су борбе почеле спонтано још јуна 1941. као вид животне самоодбране Срба од усташких покоља. Спонтани фактор је имао одлучујући утицај и на устанке Срба у другим крајевима.
Као званичан почетак устанка у Хрватској и Босна и Херцеговина славио се 27. јул 1941. године"Дан борца“, у Војна енциклопедија (књига друга), Београд 1971. година, иако су прве борбе почеле још у мају. Крај Сиска је основан Сисачки партизански одред 22. јуна 1941. године, што се у Хрватској данас обележава као Дан антифашистичке борбе. У првих неколико дана општег устанка ослобођена је повезана велика територија од Книна на север до Кулен Вакуфа и од Госпића на исток до Мркоњић Града. Од 27. јула до првих дана августа усташка власт је у Босанској крајини, Лици, деловима Кордуна и Баније и у северној Далмацији потпуно сломљена. Усташе су се задржале у неколико градова. Међу устаницима потом долази до деобе на партизане и четнике, које је Италија привукла себи.
Комунисти су пресудно утицали да устанак не постане међуетнички сукоб, већ организована борба против усташа и окупатора. На једној страни требало је спречити покоље српског живља, а на другој, онемогућити српске устаничке масе да не скрену на странпутицу одмазде против Хрвата и Муслимана у целости. Последице ове политике су биле од одлучног значаја за победу народноослободилачке борбе.
Устанком у НДХ је почела дугогодишња народноослободилачка борба, која је 1945. године завршена победом НОВЈ и ослобођењем окупиране Југославије.
десно|мини|250п|Споменик устанку народа Хрватске код места Срб у Лици, где је отпочео масовни оружани устанак у НДХ.
Успостава НДХ
Петог дана Априлског рата, 10. априла 1941. године, је вољом Хитлера и Мусолинија проглашена тзв. Независна Држава Хрватска. Након неколико дана је руководство Комунистичке партије Југославије, позвало народе Југославије („ви, који се борите и гинете у борби за своју независност”) да не клону духом и да се прикључе онима („комунисти и читава радничка класа Југославије ”) који ће „устрајати до коначне победе у првим редовима народне борбе против освајача”.Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, Војноисторијски институт, том V, књ. 1,
Злочини над Србима
Терор над Србима, који су чинили око трећине становништва НДХ, је врло брзо успостављен као систем. Закони против Срба почињу да се ређају после 25. априла, кад је Анте Павелић потписао „Законску одредбу о забрани ћирилице”. Уследила је „Законска одредба о прелазу с једне вере на другу”, па о укидању свих „српско-конфесионалних пучких школа и забавишта”. Забрањена је српска православна вера, јер „није у складу с новим државним уређењем”. Кретања Срба су ограничена. На рукаву морају носити плаву траку са словом П.
Политбиро ЦК КПЈ је крајем априла 1941. у Загребу устао против братоубилаштва: „Против српског и словеначког народа разуздала се једна незапамћена шовинистичка и братоубиствена кампања са стране марионетске владе у Загребу која нема масовне потпоре у народу..." Чак и у редовима оних који су успостављали „нову Хрватску” долази до запрепаштења. Тако се догодило с командантом 1. оружничке, то јест жандармеријске пуковније. Он ће „Равнатељству за јавни ред и сигурност” послати протестно писмо у вези с покољима, које он по усташком рјечнику зове „чишћење”:
мини|десно|Усташе бацају људе у јаму. Систематски усташки покољи били су главни разлог за одлазак српског становништва у збегове, и буну против власти НДХ. Жаришта побуне су — како је то Италијанима 1. јуна тврдио Момчило Ђујић — у збеговима српског, „обесправљеног, прогоњеног и кланог народа”. У комунистичком часопису „Герилац” је појашњено:
Усташке покоље подржавао је и сам Адолф Хитлер, који је већ 6. јуна примио Павелића и посаветовао га да „ако жели истински стабилну хрватску државу, онда мора да педесет година води национално нетолерантну политику“. У Хрватској и Босни и Херцеговини - у оквиру НДХ - српски народ нашао се егзистенцијално угрожен од клерофашистичког режима који је користећи окупацију Југославије и Хитлерову подршку ишао на стварање етнички чисте католичке државе на Балкану.
Прве побуне Ђурђевданска побуна
Свега 18 дана од капитулације Југославије дошло је до сукоба српских сељака из околине Санског Моста, села Кијево и Трамошња 6, 7. и 8. маја 1941. године, познатог као Ђурђевдански устанак санских сељака. На усташка злостављања сељаци су одговорили ватром и одбили усташе од својих села. Када су сељаци Козице, Хазића, Стратинске, Обровца и других суседних српских села сазнали за борбу с усташама на Кијевској гори, кренули су у помоћ Трамошњацима. Заповедник делова хрватске војске у Босанској крајини јавио је Заповеднику целокупне хрватске копнене војске о борби са „четницима код Санског Моста“. Усташама је у тим борбама пристигла помоћ из Приједора, а 7. маја на побуњене сељаке кренуло је и једно немачко одељење из Првог дивизиона 132. пука стационираног у Приједору. У свитање 8. маја ојачаном немачком батаљону пошло је за руком да разбије положаје побуњених сељака, без чврсте и јединствене команде. Немци су за своје убијене (однос 10 Срба за једног Немца) стрељали 27 Срба у Санском Мосту и затим њихова тела обесили у Градском парку.
Мајску („ђурђевданску") побуну усташе су искористиле да пооштре терор над Србима.
Дизање устанка
Устанак у Херцеговини
мини|Корићка јама Масовни спонтани отпор усташким злочинима јавио се прво у источној Херцеговини, у невесињском крају, почетком јуна 1941. године. После усташких покоља у околним селима (у селу Коритима и у селу Дрежње), сељаци из Доњег Дрежња спречили су 3. јуна 1941. усташе да уђу у село. Усташки натпоручник Фрањо Судар је 3. јуна кренуо са трупама у село Доњи Дрежањ. На мосту, познатијем као Гвоздени мост, на реци Заломци, усташе су дочекали устаници под вођством Обрена Ивковића. Убрзо су се дигли српски сељаци шире околине.
Казанчани су у ноћи између 5. и 6. јуна напали усташку касарну у свом селу. Устанике је предводио будући четнички командант, свештеник Радојица Перишић. После бомбашког напада и јуриша, из касарне је с првим мраком 50-ак војника побегло према Автовцу. У очекивању доласка јачих снага НДХ, разаслати су курири са вешћу о почетку устанка. Већ током 6. јуна нападнута је посада у станици Јасенак и заузети су положаји према Муљу и Автовцу. Устанички прваци састали су се истог дана на Гату, доневши том приликом, према учеснику догађаја Алекси Тепавчевићу, следеће одлуке:
Усташе су на отпор у источној Херцеговини одговорили масовним злочинима над српским становништвом Мостара, Чапљине, Љубиња. Око 15. јуна стигла су усташка појачања за гушење устанка. Напред је ишао одред „црне легије“, јачине око 500 људи, иза њега локалне усташе. Главна борба одиграла се код Степена и Пржина, око 15. јуна. Победа је припала устаницима, а на бојном пољу је остало педесетак погинулих усташа. Наредних дана борба се се преноси и на остале срезове. Усташе су у дефанзиви, с тим што из Фазлагића Куле свакодневно покушавају да освоје српске положаје код Бијеле Гомиле.
После напада Немачке на СССР побуна у Херцеговини прераста у масовни народни устанак. Око три сата поподне 26. јуна устаничке положаје почела су да надлећу три авиона НДХ. У ниском лету, бацали су ручне бомбе и митраљирали устанике. После почетне панике, сва три авиона, школског типа, су оборена. Следећег дана 27. јуна, у помоћ војсци НДХ дошла су два камиона италијанских војника. У заседи код Кобиље Главе 15-так Италијана је убијено, а остали су се предали. Нови успех осоколио је устанике да у ноћи између 27. и 28. јуна нападну Автовац. 28. ујутру устаници освајају ову варошицу: „Автовац је лежао у изгоринама и мало је зграда остало неоштећено... Ствари су и даље отимане из ватре. Предвиђало се да неће бити соли и брашна и зато су најрадије ношена та два артикла.“ У Автовцу су се први пут среле устаничке вође, свештеник Радојица Перишић и поручник Милорад М. Поповић.
Јаке италијанске колоне, праћене авијацијом, кренуле су 29. јуна из Билеће према Автовцу. У празно варошицу Италијани су ушли увече истог дана, а устаници су се повукли на раније положаје. Италијанске и усташко-домобранске трупе су почетком јула потисле устаничке снаге са ослобођене територије у планине, где се у збегове склонило неборачко становништво. На планини Ситници код Требиња налазило се 20.000 избеглица из столачког, љубињског и билећког среза. Други збег налазио се на планини Видуши. Збегови су организовани у војном погледу формирањем чета народне војске, задужених да бране прилазе збеговима у планини.
Устанак у Лици и Босанској крајини
Православни свештеник Момчило Ђујић се повезује с збеговима у Книнској крајини, гдје од почетка јуна формира наоружане четничке групе. Комунисти такође организују народ у збеговима и формирају герилске одреде. Ђујић је у говорима инсистирао на борби против „наших непријатеља Хрвата“, док су га комунисти исправљали „не Хрвата, него усташа“.
Организовани устанак на подручју НДХ је започео у Лици и Босанској крајини, ујутру 27. јула 1941. године, нападом герилских одреда на Срб, Дрвар и Босанско Грахово. За борцима су се кретали сељаци, наоружани вилама, косама, секирама. Упркос брижљивој припреми устанка, дошло је до пробијања стихије и крвавих одмазди над Хрватима и „Турцима“ (види покољ у Дрвару и покољ у Босанском Грахову).
Устанички талас од Дрвара и Босанског Грахова ширио се према Ливну и Гламочу, а 29. јула прекрио је сав Подгрмеч. До првих борби на Козари дошло је 30. јула. Из Лике се устанак ширио ка Далмацији. Од 28. до 30. јула 1941. устанак је захватио читаву Книнску крајину и делове Буковице, као и Врлику из Цетинске крајине. Почетком августа избио је устанак у котарима Удбина и Кореница, а половином месеца у Брињу и Оточцу.
мини|Љубо Бабић Створена је све већа слободна територија, чији је центар постао Дрвар. Ова територија, која је обухватала је подручје Кулен Вакуфа, Доњег Лапца, реке Зрмање, Книнске крајине, Динаре, Босанског Грахова и Гламоча тј. преко 5.000 km², називана је и Дрварска република.Војна енциклопедија (књига друга). Београд 1971. година На великој слободној територији од Книна до Бихаћа, устаничке снаге су полагале заклетву објављену у дрварском „Герилцу”: „Заклињем се да ћу се непријатељу, који је помоћу домаћих издајица и плаћеника, поробио и опљачкао моју земљу ... осветити, да ћу му наносити ударац, крв за крв, смрт за смрт!” У Дрвару је основан штаб на челу с комунистом Љубом Бабићем. Дана 30. јула у Дрвару је формирано Војно револуционарно веће, састављено од свих политичких комесара одреда, које је имало карактер органа народне власти.
Половином августа, извршена је реорганизација нарасле устаничке војске. Дана 16. августа је, посредством Марка Орешковића, делегата ЦК КПЈ, формирана Дрварска бригада, с командантом Милутином Морачом, која је крајем августа имала око 700 бораца. У ослобођеном Дрвару, организована је радионица за поправку лаког немачког наоружања и израду ручних бомби, нагазних мина и лаких минобацача. У двомесечном периоду израђено је око 5.500 бетонских и железних бомби, популарних „дрварчанки“, стотине нагазних мина и неутврђен број минобацача названих дрварским топовима. Герилски информативни биро издавао је билтен „Герилац“. мини|Марко Орешковић