Јагуар је британско-француски борбени авион, првенствено је намењен за подршку. Коришћен је од стране британског и француског ратног ваздухопловства у непосредној ваздушној подршци и намењен за евентуалне нуклеарне нападе. Касније је уведен у оперативну употребу индијског и оманског ратног ваздухопловства.
Конципиран је 1960. године, као авион са млазним мотором за обуку, са могућношћу лаког борбеног дејства ваздух-земља, убрзо су му промењени захтеви за намену, па су укључене надзвучне перформансе, извиђање и тактички нуклеарни напади. Планирана је и морнаричка варијанта и за француску оперативну употребу, али то је отказано, у корист њиховог јефтиније Супер етендарда. „Јагуар“ је производила међудржавна корпорација -{SEPECAT}- (), основана на основу коперације францког Брегеја и британских ваздухоловних фирми, као резултат једне од првих сарадњи ових држава на војним програмима.
„Јагуар“ је извезен у Индију, Оман, Еквадор и Нигерију. Оперативно је коришћен у бројним сукобима и војним операцијама у Мауританији, Чаду, Ираку, Босни и Пакистану, а био је потенцијално спреман за нуклеарна дејства снага Уједињеног Краљевства, Француске и Индије током друге половине Хладног рата и шире. У Заливском рату, „јагуар“ је показао своју поузданост и био драгоцен ресурс коалиције. Авион је служио француском ваздухопловству као главни авион за јуришна дејства, до 1. јула 2005. године, а британском до краја априла 2007. Замењен је са Панавија торнадом и Јурофајтер тајфуном у британском ваздухопловству, а у француском са Рафалом. Индија планира да га у догледном року замени са неким модернијим авионом. Бреге Br.121|десно|мини|250п
Историја и развој
Програм „јагуара“ је почео у раним шездесетим годинама 20. века, као одговор на захтев британског ваздухопловства за обезбеђење напредног надзвучног авиона са млазним мотором за обуку и француског захтева за јефтин авион двоструке намене, за обуку и за лаку подршку. У обема земљама, учествовало је неколико компанија на тендеру за пројекат: Хокер Сидли и Фоланд из Британије, Бреге, Потез, Норд, и Дасо из Француске. Међусобни меморандум о разумевању, потписан је у мају 1965. године, о развоју два типа авиона, за обуку (тренера) на основу захтева -{ECAT}- ( и другог већег са променљивом геометријом AFVG ().
Детаљни преговори на разним нивоима су довели до формирања Европског удружења за производњу школских и борбених авиона и за тактичку подршку. Затим је формирана „Европска компанија за производњу борбених и авиона за обуку за тактичку подршку“ -{SEPECAT}- () У 1966. години, са заједничким улагањем између француске фирме Бреге и британских ваздухопловних корпорација за производњу змаја авиона. Бреге је, користећи своје искуство са Бреге Br.121, предложио је француски пројекат са карактеристичним стајним органима, а Британци су допринели својим решењима за посебно крило са високом узгонском механизацијом. Остале ваздухопловне компоненте су подељене између Брегеја и -{BAC}--а, а авиони су финално склапани на двема производним линијама, једна у Британији, а једна у Француској. Међутим, да не би било дуплирања посла, свака компонента је имала само један извор.Flight 16 October (1969). Британски авион за обуку је био захтевнији, са надзвучним перформансама и напредном и сложенијом опремом, а као резултат тога, концепција Бреге Br.121 је измењена на примену тањег крила, повећање носивости оружја и повећање потиска мотора и долета до 4.200 km. Посебна партнерство је направљено између фирми за производњу мотора Ројс-Ројса и Турбомеке, за реализацију одговарајућег погона преко развоја кооперацијског мотора Адур.
Преузимањем Брегеа од стране Дасоа, међународна сарадња је осигурала Дасоу извор финансирања и за његове независне програме Супер етандара и Миража F1, те им је сарадња на „Јагуару“ била веома важна.
Приближавање око првих поруџбина се тешко одвијало, између коопераната. Дилеме су биле и о односу броја примерака варијанти јадноседа и двоседа. На неки начин је испало олакшање за превазилажење тога проблема, немачка заинтересованост за варијанту за лаку подршку.
До октобра 1970. године, Британци су ревидирали своје захтеве на 165 примерака једноседа за подршку и 35 двоседа за обуку. Желели су да „јагуаром“ замене F-4 фантоме у блиској ваздушној подршци, тактичком извиђању и тактичким бомбардерским улогама и да тако ослободе све „фантоме“ само за намену противваздухопловне одбране. Захтеви за двоседа за обуку су значајно измењени, уз сагласност оба кооперанта, да буду значајно развијени, а претходне улоге су пребачене на школске авионе Алфа џета и BAE системс хоука. Французи су планирали да им „јагуар“ замени Етандара, а повећали су своју наруџбину на 40 примерака за морнаричку верзију, Јагуар М. Од тих наизглед различитих циљева дошло се до заједничког компромиса и дефинисан је надзвучни авион релативно високе технологије, оптимизиран за напад ваздух-земља/море са високом претњом окружењу.
Прототипови „Јагуар“, двосед британског ваздухопловства.|десно|мини|250п Развијено је осам прототипова, а први је полетео француски 8. септембра 1968. године. То је био двосед са моторима Адур прве производне верзије.Flight 12 September (1968). Овај авион је касније, у треће лету, летео већом брзином од брзине звука, а изгубљен је на слетању 26. марта 1970. године, након пожара на моторима. Други прототип је полетео у фебруару 1969. године. Укупно три прототипа су приказана на изложби у Паризу исте године. Први француски прототип једноседа је полетео у марту 1969. године, а британски у октобру. Пар индијских „јагура“ лете са другим авионима њихове морнарице, за време вежбе.|десно|мини|250п Прототип морнаричке варијанте, полетео је у новембру 1969. године. Та варијанта је логично имала ојачане стајне органе (због већих вертикалних брзина при слетању на брод), куку за хватање ужета за заустављање. Морнарички „Јагуар“ је изведен у варијантама једноседа и двоседа. После испитивања у Француској, следило је и у америчком опитном центру, за морнаричке авионе, где је оцењиван на носачу авиона и на земаљском катапулту за полетање. У јулу 1970. године, демонстрирао је полетање и слетање са француског носача Клемансоа. Из ових испитивања откривено је више проблема код прекида полетања, проблем управљања авионом при раду само једног мотора. Иако су предложена решења за побољшања мотора, морнарица је смањила првобитни план набавке од 100 на 60 примерака.
Осим тога, морнарички „јагуар“ је био скуп, релативно мало морнаричко ваздухопловство Француске није га могло финансирати. Дасо је 1971. године предложио Супер етандара, тврдећи да је једноставнији и јефтинији његов развој од постојећег Етандара IV, а у 1973. години, Француска морнарица је одлучила да га наручи уместо „јагуара“, иако растући трошкови Супер етендара су резултовали са поруџбином само 71 примерка, уместо планираних 100. Набавку морнаричких „јагуара“, Французи су отказали у 1973. години.
Пројекат Општи опис Британски „јагуар“ прима гориво у лету.|десно|мини|250п „Јагуар“ је у основи једносед, висококрилац, двомоторни авион, са високим стајним органима типа трицикл, главне ноге му се увлаче у гондоле централног дела трупа. Крило му је танко са аеропрофилом -{NACA}- 65A007. У својој оригиналној конфигурацији, имао је максималну масу у полетању од 15.000 kg. и поседовао борбени радијус са унутрашњим горивом до 850 km, што је било супериорно у односу на МиГ-27 и Су-30МК. Поседује спољне носаче опремљене за ношење оружја и другог терета укупне масе до 4.500 kg. Типично оружје које носи укључује ракетне лансере МАТРА LR.F2, бомбе BAP 100 mm, против радарске ракете МАТРА AS37, ИЦ ракете АИМ-9 сајдвиндер и касетне бомбе. Британски „јагуар“ је добио доста новог оружја током Заливског рата, укључујући противоклопне ракете -{CRV7}- велике брзине и америчких касетне бомбе CBU-87. Коначно, „јагуар“ је опремљен са два француска топа DEFA, или алтернативно британски Аден топовима.
Извозни „јагуар“ имао необично алтернативно решење за спољне носаче, који се користе за ракете кратког домета ваздух-ваздух, као што је Матра R550 маџик или AIM-9 сајдвиндер. Овим решењем су носачи са горње стране крила, тако да се ослобађају носачи испод крила за друго оружје и терете.
Мотор Двопроточна турбомлазна мотора Адур Mk 102.|десно|мини|250п „Јагуар“ покреће Двопроточни турбомлазни мотор Адур Mk 102, који је наменски развијен првенствено за тај авион. Посебно партнерство је направљен између моторских фирми Ролс-Ројса и Турбомеке за развиј Адоура, двовратилног турбовентилаторског мотора, опремљеног са допунским сагоревањем. За „јагуара“ је изабран погон са два мотора због веће поузданости, односно због повећања преживљавања. Због своје једноставности и начина уградње, лако се одржавају и брзо се замењују, за свега 30 минута. Наменски је мотор са високом двопроточношћу од 0,8, великим потиском у полетању, надзвучном лету и са смањеним ИЦ одразом.
Први лет прототипа „јагуара“ 8. септембра 1968. године, то је такође било и „ватрено крштење“ и за мотор. У свом почетном развоју мотор Адур је имао компликације са стабилности рада на режиму допунског сагоревања. Испитивање на авиону је показало спори одзив гаса, што је проблематично направило проблеме у ситуацији једног одустајања од слетања и продужења лета. Ови недостаци су отклоњени пре увођења „јагуара“ у оперативну употребу. У француској оперативној употреби, „јагуари“ су опремљени са оригиналним Mk.101 моторима. У Британији „јагуари“ користе Mk.102 моторе, са бољим карактеристикама управљања радом на режиму допунског сагоревању. У 1974. години, Британци су увели његову дограђену варијанту Мк.104. Поново су 1999. године, увели Мк.106, са побољшаним перформансама.Thomas, Geoff. "More bite for Jaguars with upgraded Adour." Flight Daily News, 16 June 1999.
Адур је развијен у обе варијанте, са допунским сагоревањем и без њега. Мотор Адур, у овим опцијама, има већи број примена на летелицама различитих категорија и намена, чак и на беспилотној летелици нЕУРОн.
Опрема Кабина британског „јагуара“.|десно|мини|250п Док се на оперативним позорницама, као што је Заливски рат, „јагуар“ показао поузданији и робуснији у механичком сегменту од Панавиа торнада, опрема му је била слаба страна за спровођење мисија. Због оригиналних недостатака у „јагуаровој“ навигацији и аквизицији циљева, француске авионе је морао „водити“ у мисијама Мираж F1CR, извиђач. Британски „јагуари“ су мали вредан заједнички успех, одред од 12 авиона, направио је 612 борбених летова, без губитака. Међутим, значајне промене су направљене током и непосредно после рата.Barrie Flight International via flightglobal.com, 8–14 April (1998).
Због застарелих навигационих система није било могуће обезбедити потребну тачност, како француских и британских „јагуара“, па су исти убрзо модификовани са увођењем GPS пријемника. Пре 1995. године, за НАТО бомбардовање у Босни и Херцеговини, познатом као операција Намерна сила, десетак „јагуара“ су надограђени са могућношћу да носе контејнер са ласерским означивачем циља TIALD.Lake Air International October (1997). Убрзо након тога, Британци су надоградили своје „јагуаре“ на унификовани стандард, укључујући и TIALD. Та даља надоградња је обухватила и модернизацију приказивачких система у кабини и на кациги пилота.Lake Air International November (1997). Lake Air International December (2000).
Један „јагуар“ је претворен у летећу лабораторију истраживања и доказивања „технологије активног управљања“ (ACT) са електричним командама лета и са аутоматском изменом аеродинамичке конфигурације, која подразумева и феномен нестабилне аеродинамичке конфигурације. Циљ тих истраживања је био добијање нових технологија и њихова примена на пројекту Јурофајтер тајфун.
Варијанте Јагуар А Једносед за тактичке нападе, на земаљске циљеве, намењен за француско ваздухопловство. Произведена су два прототипа и 160 серијских примерака. Јагуар B / Јагуар T2 Јагуар GR3A опремљен радаром Агава и противбродским ракетама.|десно|мини|250п