Врањски обичаји и веровања су везани за обичаје градског и сеоског становништва у периоду пре и после ослобођења Врањског краја од Отоманског царства. Већина тих обичаја се временом мењала и губила, а неки од њих су опстали и до данас. Практиковали су их сви слојеви друштва, без обзира на вероисповест и етничку припадност.
Постојали су обичаји о рођењу, свадбени обичаји, како код градског тако и код сеоског становништва врањског краја. Код сеоског становништва јављало се и снохачење, које је до Другог светског рата у потпуности искорењено. Постојао је низ обичаја приликом смрти неке особе, као и низ обичаја приликом сахране и годишњице смрти. Доста обичаја је било везано и за празнике као што су Ђурђевдан, крсна слава и Божић. Постојао је и обичај по имену прочка, који је карактеристичан за јужну Србију и данашњу Македонију.
За проучавање обичаја врањског краја врло су битни радови Јована Хаџи-Васиљевића и Борисава Станковића. Радови Јована Хаџи-Васиљевића, који су засновани на теренским истраживања, незаобилазан су извор приликом проучавања Срба од ослобођења, па све до балканских ратова. Садржина књижевног дела Борисава Станковића, у многим етнографским и фолклористичким радовима идентификује се као неоспорна Врањска традиција тј. реалан опис живота и обичаја у Врању. Сања Златановић, истраживач сарадник Етнографског института САНУ, сматра да дела Борисава Станковића играју кључну улогу у томе како Врањанци конструишу свој идентитет. Она наводи: „Међутим, оно што у Бориним делима представља уметничку транспозицију стварности доживљава се као права старина.“
Обичаји о рођењу Код српских сељака на врањском гравитационом подручју постоји доста веровања и обичаја о рођењу, новорођенчету и породиљи. С једне стране се практикују ради заштите новорођенчета и породиље од злих духова и порођајних демона, а с друге стране ти обичаји и веровања, треба да донесу дуг живот новорођенчету и добру срећу у животу.
Постојао је обичај код сеоског друштва, када се роди мушко дете, новорођенче се односи у јасле, где се положи, а затим се одатле носи код породиље. Ово се чинило из веровања да ће дете када одрасте постати добар пастир или ратар. Ако је у питању женско дете, оно се стављало у разбој за ткање, што се чинило из веровања, да ће када порасте постати добра ткаља.
Након ослобођења Врања од Турака, у варошка насеља са доласком школованих људи и описмењавања становништва, код тадашњих сељака се створио утисак да посао чиновника доноси добру зараду уз врло мало напора. Тако су се уместо горе наведених обичаја почели практиковати други. Наиме, када је одојче враћано са крштења у родитељски дом, прво је било однето код кућног оџака „да гледа кроз оџак“, што је имало за циљ да га чува од „урокљивих очију“. Затим би га родитељи стављали у љуљку и у у руке би му стављали „плајваз“ (писаљку), а затим би узимали књигу и стављали би му је у крило и отварали, као да је дете чита. Ово се чинило из веровања да би дете када одрасте био добар ђак, а затим постао чиновник.
Свадбени обичаји код градског становништва Склапање бракова У највише случајева брак се склапао према споразуму и жељи родитеља, а у неким случајевима момак и девојка се никада нису ни видели. Просидба се обављала преко проводаџије (посредника између момачког и девојачког домаћинства). Када девојкина породица пристане на просидбу, поручује се момковој породици да дође на „пијење.“ Веридба се обично закључује недељом или за време неког празничког дана, затим иде „испит“ па свадба. За прошевину и испит, обавља се међусобно даривање. У Врању је постојао стари обичај проводаџисања момку за неку девојку. Проводаџија се слао младожењи, са подацима о девојци њеној спреми и евентуалном наслеђу од родовске куће. Сматрало се да јединац има предност за избор девојке, којом жели да се ожени. Није се практиковало да млађи брат прежени старијег брата, а ако би до тога дошло, обично је за то пристанак давао старији брат.Татомир Вукановић, Врање - 191-195
Удовичка свадба је била увек веома скромна и у највише случајева без свирке и песме. Док се за младожењу, који се први пут жени набавља скупо кројено одело, удовац се обично венчава у свом празничном оделу. Када се удовац жени са удовицом, обично се узимају ујутру пре црквене службе. Да се стар човек, удовац, ожени сматрало се за срамоту, поготово ако има одрасле синове и кћери. Мушки целибат сматрао се равно смртном случају, као што се то може закључити из дела Борисава Станковића.
У врањском крају постојала су ограничења у погледу склапања бракова између младенаца. То се испољавало чак и у ограничавању склапања брачних веза младенаца становника појединих врањских махала. Нпр. становници некадашње Ковач махале нису склапали брак између себе, али су брачне везе између Ковач и некадашње Погачар махале биле опште. Општа појава код старих Врањанаца је било довођење невесте са села у град, али није било карактеристично да девојка из града оде у село за сељака. Тај став је био нарочито заступљен код имућнијих врањских махала.
Обично су варошке занатлије склапали бракове са девојкама из имућнијих сеоских породица због богатог мираза које су оне давале. Поједини трговачки слојеви врањског друштва су склапали бракове са сеоским девојкама, а познанство је долазило преко трговачких веза. „Чорбаџијска“ (имућнија) породица није обичавала да склапа брак са „керпичима“ (сељацима) и „мотикарима“ (варошком сиротињом и надничарима). Ако је и долазило до тих бракова обично би „мотикарка“ долазила у „чорбаџијску“ кућу, док су сеоски младићима могла допасти само нека богаташка „измећарка“ (слушкиња).
Изглед свадбе и обичаји
Девојке су спремале за свадбу разноврсне дарове и „девојачку спрему“. Ту су постељина, чаршави, пешкири, јастучнице, марамице, учкуре, ћилиме, као и разни дарови за сватове и сроднике обе фамилије. За време просидбе момкова родбина даје јабуку девојци, у којој су забодени дукати, као обележје за склопљену просидбу. Након овога девојка постаје верена. По старом обичају, девојка се два-три дана после просидбе склања у комшилук, како би била поштеђена од сусрета, честитања и запиткивања од стране радозналих посетилаца и гостију. Када се испроси девојка долази „пијење“ којим се прославља веридба. После пијења долази вечера, а након вечере старешина међу просцима (обично свекар) баца новац на софру, који је намењен за „спремање“ испрошенице. У суботу, уочи свадбе млада одлази на „бањање“ са својим другарицама, девојкама и младим женама из комшилука у градски хамам. „Бањање“ испрошенице има свечан карактер, а само купање прати читав ритуал обреда, уз народне песме које певају девојке и младе жене из пратње.
Уочи почетка свадбе, невестини дарови се слажу по доксату, да би их свадбари могли видети. Затим дарови се стављају на кола, која уз пратњу свирача одлазе младожењиној кући. Девојачка кућа се богато осветли разним фењерима и свећама постављеним у чираке, па се поставе дугачке софре у којима може сести и по 30 свадбара. Прво оро води мајка испрошене девојке, носећи сито са леблебијом и разним бомбонама, која она другом руком расипа. Према народном веровању тиме се жели постићи благословен и срећан живот међу младенцима. Пошто баци део жита, она оро води и ван куће у двориште, а затим излази невестин отац који одлази у кухињу да обиђе јела које је она спремила. Након тога хвали је и даје јој нешто новца за труд. Када почну долазити гости он их дочекује и уводи у кућу.
Позната свадбена песма у Врању је била „Хаџи Гајка девојку удава.“ Ова песма се певала и приликом извођење невесте из родитељске куће. На дан свадбе, у зору, невесту облаче у невестино рухо, чешљају је и ките је њене другарице, док јој певају тужну народну песму „Да ли те је жалба твоју мајку“. Када дођу сватови по девојку, са њима је и девер који се уводи код невесте. Он је увек богато одевен и накићен. Са невестом се прво опраштају мати, затим рођаке и другарице, тек онда девер изводи невесту из куће. Свадбена поворка прво одлази у цркву на венчање, а испред младе и девера иду чочеци и играју. Иза младе прво иду жене, а затим иза њих и мужеви. У цркви младенци стоје испред олтара и имају преко руку пребачене кумовске дарове (тканину). Веровало се да ако се ако дарови падну на под, брак ће бити несрећан.
Код младожењине куће стоји свекрва. Снаха љуби свекрву у руке, свекрва снаху у образе и нико пре невесте не сме ући у младожењино двориште. На прагу куће се намести корито са водом, које по обичају невеста не сме да пређе, док свекар не баци у корито дар у новцу. Уз то он мора рећи који ће део имовине (њиве, дућана или кућа) као поклон припасти невести као лична својина. Пошто даде откуп, свекар пружа руку снахи да ова прекорачи корито с водом и уђе у двориште где је свекар води до кухиње и предаје женама.
Прву брачну ноћ младенци проводе у својој ложници, где су прострте на поду две постеље. Обичавало се да младенци прву брачну ноћ проведу у невестиној постељи. Другог дана свадбеног весеља, настаје „виђење“ или „чашћење“. Тога дана долазе жене из родбине и суседства да виде младу, међу којима млада мора бити расположена и весела. И другог дана свадбе, невеста се појављује обучена у своје невестинске хаљине. Било је случајева да свадба траје и по три дана. Но обично се завршавала даном венчања и „великом вечером“. Обичавало се да се при крају свадбе игра „шарено оро“.
Свадбени обичаји код сеоског становништва У сеоској средини брак је склапан посредовањем, завођењем и грабењем. Од поменутих форми само је грабење била отмица девојке и потом брак склопљен путем отмице. Овај обичај је до ослобођења Врања био у потпуности искорењен, док су се остала два облика одржала све до Другог светског рата. У сеоској средини младенци се нису уопште питали приликом склапања брака. То су одлучивали њихови родитељи и најближи рођаци. Приликом одабира гледало се да девојка буде снажна и развијена, да би могла да помаже у кућним и пољопривредним пословима. Дакле главна брига при склапању брака била је везана за радну снагу, моћ и способност девојке, која ће ступањем у брак бити од највеће користи у младожењином домаћинству.Татомир Вукановић, Врање - 195-199
У сва годишња доба, осим лета, свадбено весеље се одржавало у ћерани (радионица у којој се приређивала конопља). Ко није имао ћерану добијао је на услугу од сељака из свог села, који су имали ћеране. Младенци су понекад имали своју „кошару“, а ако нису имали „кошару“ младенци су прву брачну ноћ у племњи и штали код стоке на кревету, склепаног од дасака. Ко је имао ћерану, младенци би ту остали пар месеца да проводе брачни живот. У току зиме младенци су спавали у истој одаји са осталим члановима домаћинства, на посебној постељи, простртој на поду, на рогожи и чергама. Дешавао се и развод брака, а том приликом младенци би заједно поред неке речне обале или потока цепали „шамије“ (марама) или „бошче“ (кецеља, прегача).
Код склапања брачних веза, имовински и друштвени односи имали су важну улогу. Наиме, из економско јаких села нерадо су девојке удаване за младиће у брдовита сеоска насеља, која се економски била слабо развијена. На тај начин, имућнија села су била упућена једна на друге, исто је то важило и за сиромашна села.
Свадбени обичаји код сеоског становништва У сеоској средини брак је склапан посредовањем, завођењем и грабењем. Од поменутих форми само је грабење била отмица девојке и потом брак склопљен путе отмице. Овај обичај је до ослобођења био у потпуности искорењен, док су се остала два облика одржала све до Другог светског рата. У сеоској средини младенци се нису уопште питали приликом склапања брака. То су одлучивали њихови родитељи и најближи рођаци. Приликом одабира гледало се да девојка буде снажна и развијена, да би могла да помаже у кућним и пољопривредним пословима. Дакле главна брига при склапању брака била је везана за радну снагу, моћ и способност девојке, која ће ступањем у брак бити од највеће користи у младожењином домаћинству.