мини|Надалеко чувени хор бечких дечака

А капела или акапела певање ( — за капелу, тј. за интерну употребу)Властимир Перичић, Вишејезични речник музичких термина јесте музика коју изводи певач или вокални ансамбл без инструменталне пратње. Термин a cappella је првобитно коришћен ради разликовања ренесансне полифоне музике од барокног концертантног стила. У 19. веку, поновно интересовање за ренесансну полифонију, удружено са незнањем да су вокалне деонице често удвостручивали инструменталисти, довело је до тога да се термин почне користити у значењу вокалне музике без пратње. Термин се, ретко, користи и као синоним за alla breve.

Рана историја Истраживања указују на то да су певање и вокабле вероватно представљали средства комуникације раних људи пре настанка језика. Најранији запис нотне музике сматра се да потиче око 2000. године п. н. е, док је најстарији у потпуности сачуван музички запис из првог века нове ере, грчки комад познат као Сеикилов епитаф.

Религијско порекло Музика а капела је првобитно коришћена у религијској музици, нарочито у црквеним обредима, као и у анашидима и земиротима. Грегоријански напев представља пример а капела певања, као и већина световне вокалне музике из ренесансног периода. Мадригал је такође углавном извођен у а капела облику све до раног барока, када је прерастао у форму са инструменталном пратњом. Псалми бележе да су неке ране песме биле праћене жичаним инструментима, иако су јеврејска и ранохришћанска музика у највећој мери биле а капела; употреба инструмената постепено је постала све заступљенија у обе религије, као и у исламу.

Хришћанство Полифонија хришћанске (претежно католичке) а капела музике почела је да се развија у Европи око 9. века н. е. кроз праксу органума, достижући врхунац од 14. до 16. века у делима композитора фламанско-француске школе (попут Гијома Дифаја, Јоханеса Окегема и Жоскена де Преа). Ране а капела полифоније понекад су се удвостручивале инструментима, најчешће дувачким, гудачким или оргуљама. До 16. века а капела полифонија је наставила да се развија, мада је постепено кантата почела да преузима њено место. Ипак, шеснаестовековна а капела полифонија наставила је да утиче на црквене композиторе све до данас. Новија истраживања указују да су нека рана Палестринина дела, попут оних за Сикстинску капелу, била замишљена са оргуљском пратњом која је удвостручавала поједине или све гласове.

Други композитори који су повремено користили а капела стил били су Клаудио Монтеверди, у делу Lagrime d'amante al sepolcro dell'amata (1610), и Андреа Габријели, чија су хорска дела у овом стилу откривена после његове смрти. Научивши од својих претходника, Хајнрих Шиц користио је а капела у бројним композицијама, нарочито у ораторијумима извођеним током Ускршње недеље. Пет његових „Историја” били су ускршњи ораторијуми, а последње три, са приказима Матеја, Луке и Јована, извођене су а капела: делови народа су певани хорски, док су соло деонице, представљајући Христове или јеванђелске речи, извођене у облику мелодике налик на једногласни корал.

У византијском обреду Источне православне цркве, источним лутеранским и источно-католичким црквама, литургијска музика изводи се искључиво вокално, без инструмената. Руска рана „музика” (musika), која се појавила крајем 17. века у облику хорових концерта, представљала је а капела адаптације венецијанских композиција. Познати примери а капела литургијских дела су литургије и мисе Петра Чајковског, Сергеја Рахмањинова, Александра Архангелског и Николе Леонтовича.

Увођење инструмената у богослужење изазвало је поделе у хришћанству. Сматрани су римокатоличком новином која се није широко прихватила до 18. века, а многи протестантски реформатори, укључујући Мартина Лутера, Улриха Цвинглија, Жана Калвина и Џона Веслија, снажно су им се противили. Противници инструмената позивају се на рану црквену праксу: у Новом завету нема спомињања инструмената у богослужењу, нити у црквама током првих шест векова. Ставови против употребе инструмената развијали су се током историје, иако је писана опозиција инструментима у богослужењу започела тек крајем 4. века.

Неки хришћани који не прихватају строги „регулативни принцип” верују да музичко богослужење није ограничено на ранохришћански једногласни корал, већ да су цркве слободне да користе инструменте или не. Писани извори указују да у првих 150 година хришћанства није било противљења инструментима, али ни докумената који сведоче о њиховој употреби. Пред крај 2. века појављују се негативна мишљења о инструментима, а неки савремени хришћани сматрају да су рани оци цркве боље разумели Божје намере. Међутим, разлике између тадашњег и данашњег схватања значајне су: док савремени хришћани дозвољавају инструменте у световним религијским контекстима (нпр. венчања), рани оци цркве нису правили такве изузетке.

Пошто је а капела полифонија донела нове облике који су понекад укључивали инструментално удвостручавање, протестантски реформатори који су се противили инструментима (попут Калвина и Цвинглија) уједно су одбацивали и полифонију. Док је Цвингли у Швајцарској уклањао оргуље, енглеска црква је спаљивала књиге полифонијске музике.

Поједине цркве светости, попут Цркве слободних методиста, противиле су се употреби инструмената у богослужењу све до средине 20. века. Ограничења су постепено попуштала, а разни расколи резултирали су групама које и данас практикују искључиво а капела богослужење. Савремене заједнице познате по оваквој пракси укључују многе оријенталне православне цркве, анабаптистичке заједнице, неке презвитеријанске цркве, старорегуларне баптисте, примитивне баптисте, племутску браћу, Цркве Христове, Цркву Божју, реформисане методисте, Духоборе и византијски обред источног хришћанства. Неке литургијске службе високог богослужења, попут римокатоличке мисе или лутеранске Божанске службе, могу бити извођене а капела. Многе менонитске заједнице такође изводе део или целокупно богослужење без инструмената. Sacred Harp је народни облик а капела певања са „обликовним нотама”, који се обично изводи на певачким конвенцијама.

Јудаизам Традиционална јеврејска богослужења не укључују музичке инструменте, због праксе читања и појања Светих списа. Инструменти су традиционално забрањени суботом из страха да би извођачи могли покушати да их поправе или подесе, што је тога дана забрањено. (Ова забрана је ублажена у многим реформским и неким конзервативним заједницама.) Слично томе, када јеврејске породице певају суботње песме, земироте, ван формалног богослужења, оне се обично изводе а капела. Током три седмице жалости инструменти су забрањени, као и током појединих периода бројања Омера, што је довело до развоја а капела традиције познате као „сефира музика”.

Популаризација јеврејског појања може се пратити до филозофа Филона Александријског (20. п. н. е.), који је, спајајући јеврејску и грчку традицију, заступао идеал хвале без инструмената, па чак и „тихе песме” без употребе гласних жица. Једини храмовни инструмент који се и данас користи у синагоги јесте шофар, и то искључиво у строго одређеним периодима, од Рош Ходеша Елул до краја Јом Кипура. Шофар се увек изводи самостално, без вокалне пратње, у унапред дефинисаном низу тонова и на одређеним местима у богослужењу.

Barbershop музика мини|Dapper Dans — barbershop квартет у Дизниленду (САД) Од 1940. године до данас у САД изузетну популарност стиче barbershop музика ( — музика бербернице).

Карактерише је a капела стил певања, обично извођен четворогласно (квартет), где сваки од четири гласа има своју улогу: водећи пева мелодију, тенор пева хармонске тонове изнад мелодије, бас пева најниже хармонске тонове док баритон комплетира акорд.

Референце

Спољашње везе Website of Barbershop-o-gram (aka The Quidco Quartet) Listen to Barbershop music at the Internet Archive

Категорија:Музичка терминологија Категорија:Теорија музике Категорија:Музичка нотација Категорија:Певање