Прасловенски (општесловенски) језик — прајезик, из ког су настали други словенски језици. Нису пронађени писани споменици прасловенског језика, стога је језик реконструисан на основу поређења поуздано посведочених словенских и других индоевропских језика .
мини|300px|Област распрострањености прасловенског језика и његових дијалеката у 6. веку. Светлоцрвеном бојом је означен комплекс суковско-ђеђицке, прашке, ипотешти-кандештске, пенковске и колочинске културе. Највероватније је ова област одговарала ареалу распрострањености прасловенског језика. Прасловенски језик није био статичан, мењао се током времена и његови облици се могу реконструисати на различите начине, у зависности од изабраног хронолошког пресека.
Прасловенски језик се издвојио из прабалтословенског у 1. миленијуму п. н. е. У самој почетној фази свог постојања, прасловенски језик је био дијалекат индоевропског прајезика. Постоји хипотеза према којој су прабалти и прасловени прошли кроз период заједништва, те се реконструише прабалтословенски језик, који се касније распао на прасловенски и прабалтички језик.
О називу
Термин „прасловенски” настао је помоћу префикса пра- од речи „словенски”, и као последица утицаја немачке компаратистичке школе — корелативан је са аналогним немачким термином . Руски термин налази своју тачну паралелу у осталим словенским језицима: , , , , , , , , , .
Поједини истраживачи за означавање прасловенског језика такође користе синонимни термин „општесловенски језик” (, , , ) или „словенски језик-основа” ; овај потоњи се, међутим, сматра непрактичним и гломазним због немогућности грађења придева од њега.
Прва помињања назива „словени” у облику „склавини” (, , и или ) научници смештају у 6. век н. е. (у делима Псеудо-Цезарија, Прокопија Цезарејског и Јорданеса).
Низ истраживача (М. В. Ломоносов, П. Ј. Шафарик, И. Ј. Забелин, Д. А. Мачински, М. А. Тиханова) изнео је мишљење о истоветности племена „ставани” (), које се помиње у „Географији” Клаудија Птолемеја, са словенима, при чему је, према О. Н. Трубачову, термин „ставани” — калк словенског аутонима (од индоиранског *stavana- — хваљен), а то помера прво помињање словена у прошлост, у 2. век н. е.
Што се тиче етимологије аутонима Словена (јед. , мн. ) у науци се воде расправе. Постоји неколико основних хипотеза: од именице „реч” или глагола (1. лице јед. ) „говорити разумљиво”; од хипотетичког хидронима , или Прасло.*Slovje}}, који се везује за Праиндоевр. *ḱleṷ- / *ḱloṷ- „бити чист, прозиран” (К. Мошински је сматрао да је то Дњепар, чији је словенски фолклорни епитет из периода Кијевске Русије и који је познат из „Слова о Игоровом походу” — , у значењу „славан, познат, чувен, првобитно, могуће, пун воде”); у новије време: од хидронима Славута, Славка и других на Слав-. од Праиндоевр. *(s)-lau̯-os „народ” (са индоевропским „покретним s”).
Прва верзија је критикована због тога што се формант Прасло.*-ěninъ обично среће код речи изведених од назива места. Њени поборници указују на постојање изведеница које су у корелацији са глаголима: , бҍжанинъ „бегунац”, кличанинъ „ловац који тера дивљач виком”, ловьчанинъ „ловац”, люжанинъ „световњак, мирјанин”, пирѧнинъ „учесник гозбе”, пълчанинъ „ратник”, сҍмиꙖнинъ „укућанин, слуга”, тържанинъ „трговац”.
Транскрипција
Носиоци прасловенског језика нису имали писмо. У науци се за бележење реконструисаних прасловенских облика помоћу упоредно-историјског метода (испред којих се за означавање њихове хипотетичности традиционално ставља астериск * ) користи специјална фономорфолошка транскрипција базирана на латиничном алфабету са додатним дијакритичким знацима :
Слово Глас (МФА) Ћириличка ознака и тумачење *a (*ā)
а *b
б *c (*ć, *c') , ц (меко) *č (*č́, *č') [tʃ], [tʃʲ] ч (меко) *d
д *e
е (кратко) *ě, (*ä)
ѣ (дуги предњи отворени) *ę (*ẽ, *ę2)
е (носно), ѧ *(f)
ф (у позајмљеницама) *g
г (праскаво), ґ *(h)
г (фрикативно г, дијалекатско) *i
и *j
ј („јот”) *k
к *l (*ł)
л (тврдо) *ľ , [lʲ] л (меко; љ), љ *l̥
л (слоготворно) *m
м *n
н *ń , [nʲ] н (меко; њ), њ Слово Глас (МФА) Ћириличка ознака и тумачење *o (*ă)
о *ǫ (*õ, *ǫ2)
о (носно), ѫ *p
п *r
р *ŕ , [rʲ] р (меко; рь) *r̥
р (слоготворно) *s
с *ś (*s') , [sʲ] с (меко; сь) *š (*š́, *š') , [ʃʲ] ш (меко; шь) *šč [ʃt͡ʃ] шч *t
т *u
у *v (*w, *ṷ)
в (у заградама — знаци који наглашавају билабијалност) *x (*h, *ch)
x *y
ы *z
з *ź (*z') , [zʲ] з (меко; зь) *ž (*ž́, *ž')
ж (меко; жь) *ь (*ǐ)
и (полугласник предњег реда) *ъ (*ǔ)
у (полугласник задњег реда)
Историја језика
Природа балтословенских језичких односа дуго је предмет расправа у научном свету. Балтичке и словенске језике обједињује велики број сличности на свим нивоима језика. То је навело А. Шлајхера да постулира постојање прабалтословенског језика, који се распао на прасловенски и прабалтички. Ову позицију су заступали и К. Бругман, Ф. Ф. Фортунатов, А. А. Шахматов, Ј. Курилович, А. Вајан, Ј. Отрембски, Вл. Георгијев и др. А. Меје је, напротив, сматрао да су сличности између словенских и балтичких језика изазване независним паралелним развојем, а да прабалтословенски језик није постојао. Исти став делили су И. А. Бодуен де Куртене и Хр. Ш. Станг. Ј. М. Розвадовски предложио је шему према којој је након периода балтословенског јединства (3. миленијум п. н. е.) уследила епоха независног развоја (2—1. миленијума п. н. е.), коју је заменио период новог зближавања (од почетка наше ере до данас). Ј. Ендзелинс је сматрао да су се након распада праиндоевропског језика прасловенски и прабалтички језици развијали независно, а затим прошли кроз период зближавања. Према хипотези В. Н. Топорова и Вјач. Вс. Иванова, прасловенски представља развој периферног балтичког дијалекта. Касније је В. Н. Топоров изнео уверење да је „прасловенски — каснија филијација не просто балтичких, већ управо пруских дијалеката”. Такође, међутим, у вези са хипотезама повезаним са „балтословенским проблемом”, примећује се њихова одређена удаљеност од компаратистичког метода и оријентисаност на, пре, сопствене теоријске конструкције (в. напомене)Б. Вимер. Судьбы балто-славянских гипотез и сегодняшняя контактная лингвистика. // Ареальное и генетическое в структуре славянских языков. Москва, Институт славяноведения РАН, 2007.
Постоји неколико основних локализација прапостојбине словена: источноевропска (Ј. М. Розвадовски, А. А. Шахматов, Ф. Славски) централна (Припјатско-средњодњепарска теорија прапостојбине) (Л. Нидерле, Ј. Т. Ростафињски, М. Ј. Ф. Фасмер, Ф. П. Филин, С. Б. Бернштејн) западна „аутохтона” (Висланско-одерска), посебно популарна међу пољским научницима, у оквиру које се прасловени поистовећују са лужичком културом (Ј. Костшевски, Л. Козловски, Т. Лер-Сплавињски, Ј. Чекановски, М. Рудницки, Ј. Налепа, В. В. Мартинов) азијска (рани радови К. Мошинског)
Касније је К. Мошински смештао ареал прасловенског језика у период око 500. године п. н. е. у западно-централно Подњепарвље. Одатле су се, по мишљењу научника, словени раселили на север и запад.
Лексички подаци говоре о томе да прасловени нису живели на обали мора, пошто у прасловенском практично недостаје терминологија везана за поморство, бродоградњу, морски риболов и поморску трговину. Прасловени такође нису могли да живе на територији Ћилибарског пута, пошто је реч „ћилибар” у свим словенским језицима позајмљеница (из литванског, немачког или турског). Сви ови подаци не иду у прилог „аутохтоној” хипотези.
Ф. Славски и Л. Мошински датирају период балтословенске заједнице око 2000—1500. п. н. е. Након 1500. године п. н. е. почиње историја самог прасловенског језика. Ф. Славски повезује почетак дијалекатске диференцијације прасловенског језика са почетком великих миграција словена у 5. веку. Л. Мошински датира време словенске експанзије на Балканско полуострво и формирање западне, јужне и источне групе словенских језика као крај постојања прасловенског језика.
Услове за масовне миграције словена половином 1. миленијума н. е. створило је пустошење европских земаља од стране номада (Хуна, Прабугара и Авара), као и пропаст Хунског царства.
В. Смочињски сматра да је пре расељавања словена граница између словена и балта пролазила дуж Припјата.
У 6. веку словени су са севера прешли Карпате и Судете, населивши Источне Алпе и продирући на Балканско полуострво, чија се „словенизација” наставила и у 7. веку.
Бројни научници (Г. Холцер, Р. Матасовић) праве разлику између прасловенског (, , ) и општесловенског (, , , ). Под првим се подразумева језик којим су словени говорили пре, током и непосредно након своје експанзије, а под другим се подразумева период у историји словенских језика када се прасловенски већ распао, али су између идиома на које се распао наставиле да постоје блиске везе и спроводиле су се заједничке иновације. Према концепцији Н. С. Трубецког и Н. Н. Дурнова, касни прасловенски период трајао је до 12. века (до пада редукованих), а разлике између будућих словенских језика у овом периоду нису прелазиле оквире дијалекатских. Ову теорију је критиковао С. Б. Бернштејн.
Лингвистичка карактеристика
Фонетика и фонологија Систем фонема касног праиндоевропског језика, наслеђен од стране раног прасловенског језика, изгледао је овако (традиционална реконструкција):
Сугласници: УснениЗубниСредњојезичниЗадњојезичниЛарингалипалатовеларнивеларнилабиовеларниНосниmnПраскавибезвучниptḱkkʷзвучниbdǵggʷзвучни придисајниbʰdʰǵʰgʰgʷʰФрикативниsH₁, H₂, H₃Плавниr, lПолугласнициwj
У прасловенском језику већ у најстаријој епохи овај систем је доживео следеће промене:
Преображај троредног система праиндоевропских праскавих (безвучни — звучни — звучни придисајни) у дворедни (безвучни — звучни). Ј. В. Шевељов је сматрао да је ово најстарија словенска фонетска промена. Губљење слоготворних сонаната. Ј. В. Шевељов је сматрао да се ова промена десила отприлике у исто време кад и губљење звучних придисајних. Спајање лабиовеларне серије са серијом простих велара. Сатемизација. Палатализовани задњојезични (k') преко прелазних ступњева средњојезичних (t') и африката (ts) прешли су у пискаве (s). Несумњиво, овај процес је започео још пре коначног распада праиндоевропског језика, али се завршио након тога, јер су његови резултати различити у разним сатемским језицима. Прелазак s у x. Одвијао се истовремено са сатемизацијом, међутим, завршио се раније. Ово се види на примеру речи пьсати и вьсь (село). У оба случаја s се налази у позицији погодној за прелазак у x. Међутим, оно се појавило тек након завршетка преласка из k' и зато у овим случајевима није дало x. Управо након завршетка сатемизације x је добио статус фонеме у протословенском језику. Постоји теорија А. Мејеа, који је, ослањајући се на податке других сатемских језика у којима је s прешло у š, изнео концепцију по којој је s и у прасловенском прешло у š, а тек касније, током прве палатализације, š се сачувало испред самогласника предњег реда, док је испред самогласника задњег реда прешло у x (по аналогији са расподелом k/č). Глас m престао је да буде допуштен на крају речи и прешао у n. Овакав прелаз се уочава у свим индоевропским језицима, осим у италским и индоиранским, укључујући и анатолијске. С. Б. Бернштејн је сматрао да се ова промена односи на период балтословенске заједнице, што потврђују подаци пруског језика (наставак -an у акузативу основа на -a < *-o мушког и средњег рода и у номинативу средњег рода).
Самогласници:
предњи редсредњи редзадњи ред дуги кратки дуги кратки дуги кратки високи монофтонзи ī i ū u средњи монофтонзи ē e ō o дифтонзи ēi, ēu ei, eu ōi, ōu oi, ou ниски монофтонзи ā a дифтонзи āi, āu ai, au
Квантитативно изједначавање самогласника, монофтонгизација дифтонга и настанак носних. Након ове промене систем самогласника смањен је на 11 фонема (*e, *ě, *ь, *ъ, *i, *y, *a, *o, *u, *ę, *ǫ). Слични (али не и идентични) процеси одиграли су се у индоиранским, балтичким и германским језицима.