Ћилибарска соба или Јантарна соба (, ) била је соба украшена панелима од ћилибара, позлатом и огледалима, смештена у Јекатеринском дворцу у Пушкину близу Санкт Петербурга.
Конструисана у 18. веку у Пруској, соба је демонтирана и на крају је нестала током Другог светског рата. Пре њеног губитка, неки су је сматрали „осмим светским чудом”. Реконструкција је започета 1979. године, а завршена и инсталирана у Јекатеринском дворцу 2003. године.
Изградња Ћилибарске собе је започета 1701. године за Шарлотенбуршку палату у Берлину, у тадађшњој Пруској, али је на крају постављена у Берлинском градском дворцу. Дизајнирали су је немачки барокни вајар Андреас Шлутер и дански мајстор за ћилибар Готфрид Волфрам. Шлутер и Волфрам су радили на соби до 1707. године, када су радове наставили мајстори за ћилибар Готфрид Турау и Ернст Шахт из Данцига (Гдањск).
Соба је остала је у Берлину до 1716. године, када ју је пруски краљ Фридрих Вилхелм I поклонио свом савезнику цару Петру Великом из Руског царства. У Русији је соба постављена у Јекатеринском дворцу. Након проширења и неколико реновација, покривала је више од 55 квадратних метара и садржавала је преко 6 тона ћилибара.
Ћилибарску собу је током Другог светског рата опљачкала група Север немачког []Вермахт]]а и однела у Кенигсберг ради реконструкције и излагања. Негде почетком 1944. године, са савезничким снагама које су се приближавале Немачкој, соба је демонтирана и упакована за складиштење у подруму палате. Кенигсберг је уништен савезничким бомбардерима у августу 1944. године и документација о локацији собе тиме нестаје. Њена коначна судбина и тренутна локација, ако је преживела, остају мистерија. Године 1979. донета је одлука да се изврши реконструкција Ћилибарска собе у Јекатеринском дворцу у Пушкину. Након деценија рада руских занатлија и донација из Немачке, завршена је и свечано отворена 2003. године.
Архитектура thumb|upright=1.2|Аутохром Ћилибарске собе у Јекатеринском дворцу, 1917. Ћилибарска соба је непроцењивo уметничкo делo, са изузетним архитектонским карактеристикама, као што су позлата, резбарије, 450 кг ћилибарских панела, златни листићи, драгуљи и огледала, све истакнуто светлошћу свећа. Додатне архитектонске и дизајнерске карактеристике укључују статуе анђела и деце.
Због својих јединствених карактеристика и изузетне лепоте, оригинална Ћилибарска соба је понекад називана „осмо чудо света“. Модерне процене вредности собе крећу се од 142 милиона долара (2007) до преко 500 милиона долара (2016).
Историја Изградња собе thumb|Угаони део реконструисане Ћилибарске собе Изградња Ћилибарске собе је започета 1701. године са намером да буде инсталирана у палат Шарлотенбург, резиденцији Фридриха, првог краља Пруске, на подстицај његове друге супруге, Софије Шарлоте. Концепт и дизајн собе осмислио је Андреас Шлутер. Израдио ју је Готфрид Волфрам, мајстор занатлија на данском двору краља Фредерика IV од Данске, уз помоћ мајстори за ћилибар Ернста Шахта и Готфрида Турауа из Данцига, данашњег Гдањска у Пољској.
Иако је првобитно била намењена за инсталацију у палат Шарлотенбург, комплетни панели су на крају били постављени у Берлинској градској палати. Међутим, Ћилибарска соба није дуго остала у Берлинској градској палати. Петар I Алексејевич Романов је посетио дворац и исказао велико дивљење соби. Године 1716. син краља Фридриха I, Фридрих Вилхелм I, поклонио је собу Петру као дар, што је учврстило руско-пруски савез против Шведске.
Ћилибарска соба је пребачена у Русију у осамнаест великих кутија. Налазила се у Зимском дворцу у Санкт Петербургу, као део Европске уметничке колекције. Оригинални берлински дизајн Ћилибарске собе је преобликован у Русији у заједничким напорима немачких и руских занатлија. Петрова ћерка, царица Јелисавета, одлучила је 1755. године, да ћилибарско благо буде инсталирано у Јекатеринском дворцу, где је руска царска породица обично проводила своја лета. Након неколико реновација у XVIII веку, соба је покривала више од 55 квадратних метара. Италијански дизајнер Бартоломео Растрели је редизајнирао собу да би могла да стане у нови простор. Нова Ћилибарска соба је била већа, а коришћен је ћилибар из Берлина. Изградња собе је трајала више од десет година.
Током XVIII века, соба је још једном реновирана и њена површина је била око сто осамдесет квадратних метара. Била је обложена са око шест тона ћилибара и осталог драгог камења.
Катарина Прва је собу користила као собу за медитацију, Катарина Велика ју је користила за приватна окупљања, док ју је Александар II користио као собу у којој је чувао трофеје.
Крађа током Другог светског рата thumb|right|Статуа анђела приказана на зиду Ћилибарске собе Музејске драгоцености из Јекатеринског дворца премештене су у Новосибирск. Убрзо након почетка немачке инвазије на Совјетски Савез у Другом светском рату, кустоси одговорни за уклањање уметничких блага у Лењинграду покушали су да размонтирају и уклоне Ћилибарску собу. Међутим, током година, ћилибар се осушио и постао крт, што је учинило немогућим премештање собе без распадања ћилибара. Због тога је одлучено да се преко целе собе прелепе тапете (папиром, газом и ватом), у покушају да се спречи немачке снаге да је заплене, али покушај да се сакрије такво добро познато уметничко дело није успео. Како се после испоставило, „осмо светско чудо“ је напуштено због чињенице да Ћилибарска соба није била укључена у план евакуације из 1936. године сачињен у случају рата, а проширени план совјетске власти за евакуације из 1938/39 је мистериозно нестао. Без дозволе за евакуацију тако значајног уметничког дела, музејски радници га нису евакуисали, а нису ни могли, јер је због смањења особља јула 1941. међу особљем музеја Јекатеринског дворца остало је само 5 особа, готово све жене. Они физички нису били у стању да евакуишу таквог собу.
Немци су, заузевши град Пушкин 18. септембра 1941. године и опљачкавши Јекатерински дворац. Немачки војници Групе армије Север размонтирали су Ћилибарску собу у року од 36 сати под надзором два стручњака и спаковали је у двадесет седам кутија. Украдено благо је било намењено Фиреровом музеју у Линцу. Стога, да би га уклонили почетком октобра 1941. године, у Пушкин (раније Царскоје Село) стигла су два официра за уметност, који су извршавали специјална Хитлерова наређења: гроф са чином капетана Е.-О. Солмс-Лаубах и капетан др Пенсген. Они су средином октобра 1941. демонтирали и однели Ћилибарска соба, која је до краја рата требало да буде смештена у подрумима Ришког замка, одакле је потом била послата у Линц. Међутим, гаулајтер Источне Пруске Ерих Кох и директор Кенигсбершких уметничких колекција, велики стручњак за ћилибар, др Алфред Роде, тражили су од Хитлера да изложи Ћилибарску собу у замку Кенигсберг пре стварања музеја у Линцу, што је Хитлер и одобрио. Дана 14. октобра 1941. године, непроцењива соба је стигла у Кенигсберг (данашњи Калињинград) у Источној Пруској, где је складиштена а потом и излагана у градском замку. Већ 13. новембра 1941. године, новине из Кенигсберга објавиле су изложбу Ћилибарске собе у музеју Кенигзбершког замка.
Од априла 1942. до августа 1944. године, панели Ћилибарске собе били су постављени у једној од музејских сала Краљевског замка Кенигсберг, која је била знатно мања од Ћилибарске собе у дворцу у Царскоје Село. У немачким документима ова „мала“ ћилибарска соба звала се „Немачка ћилибарска соба“ или „Кабинет“. Део неискоришћених ћилибарских панела је највероватније био смештен у подруму замка.
Директор музеја је био велики поклоник ћилибара. Током две године док је соба била изложена, он је проучавао историју ћилибарских плоча и осталих елемената. Како се ближио крај рата, њему је наложено да собу растави и премести, што је урађено крајем 1943. године. Током следеће године, град је бомбардован, а том приликом је уништен и музеј. Самим тим, сваки траг о соби је изгубљен.
Последњи дани у Кенигсбергу Наредбама Хитлера 21. и 24. јануара 1945. наређено је премештање опљачкане имовине из Кенигсберга. Ово је омогућило Алберту Шперу, рајхсминистру наоружања, и његовом административном тиму да транспортују културна добра од великог значаја. Међутим, пре него што је Ћилибарска соба могла да буде премештена, Ерих Кох, који је био задужен за цивилну администрацију у Кенигсбергу током последњих месеци рата, напустио је своје место и побегао из града, остављајући генерала Ота Лаша да командује.
У ноћи 30. августа 1944. године, као резултат масовног бомбардовања Краљевскг ваздухопловства избио је пожар у замку, током којег се истопило шест основних ћилибарских панела, о чему је др Роде пријавио своје претпостављене у Берлину 2. септембра. Међутим, преостали панели од ћилибара нису оштећени. Спаковане су и похрањене у Орден сали дворца, која је преживела бомбардовање. По наређењу из Берлина јануара 1945. су покушали да однесу кутије са ћилибарским плочама у Немачку, али нису могли, јер су совјетски тенкови блокирали пругу. Због тога су кутије са ћилибарским панелима чуване у Орденској дворани замка Кенигсберг све до почетка напада на град од стране совјетских трупа Црвене армије. ујутро 6. априла 1945. године. Касно увече 9. априла 1945. (одмах по предаји гарнизона Кенигсберг) замак је заузела совјетска војна јединица, а 11. априла изненада је избио пожар у порушеном замку.
Нестанак и мистерије thumb|Мозаик Feel and Touch; део циклуса мозаика које је ЈелисаветиПетровни поклонила Царица Марија Терезија После рата, Ћилибарска соба више никада није виђена у јавности, иако су се повремено појавили извештаји у којима се наводи да су делови Ћилибарске собе преживели рат. Неколико очевидаца је тврдило да су приметили чувену собу како је укрцана на брод Вилхелм Густлоф, који је напустио Гдињу 30. јануара 1945. године, а затим га је совјетска подморница одмах торпедовала и потопила.
Године 1997, италијански камени мозаик Feel and Touch који је био део сета од четири камена који су украшавали Ћилибарску собу пронађен је у Немачкој, у поседу породице војника који је тврдио да је помогао у паковању ћилибара. Мозаик је доспео у руке руских власти и искоришћен је у реконструкцији Ћилибарскe собe. thumb|Замак Кенигсберг, 1925. Године 1998. два одвојена тима, један немачки и један литвански, објавили су да су лоцирали Ћилибарску собу. Немачки тим је указивао на рудник сребра, док је литвански тим веровао да је благо од ћилибара закопано у лагуни. Испоставило се да ни на једним од ових локација није била Ћилибарска соба.
У 2004. години, дуготрајна истрага британских истраживачких новинара Кетрин Скот-Кларк и Адријана Ливија закључила је да је Ћилибарска соба највероватније уништена када је замак Кенигсберг оштећен, прво током бомбардовања Кенигсберга од стране Краљевског ратног ваздухопловства 1944. године, а затим и када су Совјети запалили замак након чега је уследило гранатирање преосталих зидова. Званичне процене, изнете у документима из Руског националног архива које је написао Александар Брусов, шеф совјетског тима задуженог за лоцирање Ћилибарске собе након рата, слажу се са овом теоријом. У званичном извештају је писало: „Сумирајући све чињенице, можемо рећи да је Ћилибарска соба уништена између 9. и 11. априла 1945. године.”
Ови датуми одговарају крају битке за Кенигсберг, која се завршила 9. априла предајом немачког гарнизона. Неколико година касније, Брусов је јавно изнео супротно мишљење. Верује се да је то урадио под притиском совјетских власти, које нису желеле да буду одговорне за губитак Ћилибарске собе.