Михаило Ристић (Београд, 5. септембар 1864 — 25. август 1925) био је српски дипломата, конзул и посланик на страни.Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд 1929, књига 3, 950 Ристићева главна активност као конзула и дипломате била је помоћ српском народу и цркви у Македонији и Старој Србији, као и њихова заштита од бугарске и грчке пропаганде и оружане акције.

Породица Михаило Ристић је син Гаврила Ристића, београдског трговца и Катарине Ћипрић из породице Ђорђа Ћипре, београдског трговца.

мини|150п|лево|Михаило Г. Ристић (први слева) са шураком Слободаном Јовановићем (први здесна) и пријатељима Михаило Ристић је био ожењен (1895) Правдом Јовановић, кћерком Владимира Јовановића, државног саветника, министра и сенатора а сестром Слободана Јовановића.

Михаило и Правда имали су сина Андрију „Андру” Ристића, правника, који је завршио гимназију у Паризу, Правни факултет у Београду, где је и докторирао (1936).

Школовање

У Београду је завршио основну школу, Прву београдску гимназију и правни факултет. Дипломирао је 1886, а након тога годину дана је провео на студијима у Паризу на Слободној школи политичких наука.Биљана Вучетић: "Наша ствар у Османском царству", Београд 2012. године

Дипломатска служба

Цели радни век провео је у дипломатској служби. Каријеру је започео радом у Министарству иностраних дела Србије 1884. године.Биљана Вучетић, Историјски часопис LIII (2006) 359-374 Као секретар Министарсва иностраних дела 1892. године пропутовао је Косово укључујући и Приштину и сведочио је да је стање толико лоше и да страхује да за 10 година ту више неће бити Срба. Његов реферат о раду Министарства иностраних дела је објављен. Током 1893. постао је секретар српскога посланства у Цариграду. Ристић је у писму из Цариграда изразио своје недоумице у погледу нове администрације и очувања српских тековина у Турској: „Ми смо на местима с којих можемо видети мало даље неголи други, очима потпуно несебичним и за то нам се ваља и бојати... Може бити да је то с тога што сам научен да у добру отаџбине гледам и своје добро, а ово што се сад тамо дешава, далеко је од тога да јој донесе добра. На против, сад јој тек настају зли дани, и иоле мислен човек треба већ да буде обузет слутњом и за само трајање њено.“ Иако је млади краљ Александар Обреновић извршио државни удар јануара 1894. године, а што је довело до пада српске влада, и промене политике, у граду на Босфору остаће до јесени 1895. године. Био је 1896. године привремено секретар у министарство иностраних дела у Београду. Конзул српскога конзулата у Скопљу постао је 1896, а 1898. године, био је постављен за секретара посланства у Бечу. Од 1899. до 1903. године био је српски конзул у Битољу. Био је именован и за дипломатскога агента у Софији, али ту дужност није примио. Поново је постао српски конзул у Скопљу од 1904. до 1906. године. У Букурешту је на служби 1906-1914. године"Просветни гласник", Београд 1909. године, а мада је постављен за посланика у Риму 1907. године, тамо није прешао до 1914. године "због ратних прилика"."Пијемонт", Београд 27. децембар 1914. године Током 1913. године потписао је (као конзул у Румунији) заједно са Николом Пашићем Букурешки мир. Кренуо је Ристић за Италију, последњих дана децембра 1914. године. Као конзул Србије у Риму започео је марта 1915. године преговоре са италијанском владом о "Арбанији (Албанији) и о излазу Србије на Јадранско море.""Правда", Београд 5. март 1915. године Ишао је конзул из Рима на Крф где се крајем августа 1916. године отварало заседање скупштине."Београдске новине", Београд 18. август 1916. године

Током 1920. године био је делегат Краљевине СХС у Дунавској комисији. Пензионисан је дипломата Ристић 1924. године, а умро годину дана касније у Београду (стан у Симиној 25„Погреб Михаила Ристића”, Политика, 27. авг. 1925, стр. 7). Сахрањен је на Новом гробљу, опроштајни говор у Саборној цркви је одржао Јован Дучић.„Михаилу Ристићу”. Политика, 28. авг. 1925

Активност

Ристићева главна активност као конзула и дипломате била је национална пропаганда и буђење националне свести у Македонији и Старој Србији. У министарству је радио у одсеку за пропаганду. У конзулатима је радио на питањима црквене и школске аутономије. Помагао је да се спроводи српска четничка акција у Македонији. Био је као конзул, члан новооснованог четничког "комитета","Београдске општинске новине", Београд 1. април 1939. године са још неколико угледних Срба у Скопљу. Као српски конзул у Скопљу током 1904. године координисао је поверљивим људима да морају осигурати и обезбедити прелаз чете Јована Бабунскога преко границе и Вардара за Велешки Азот.Биљана Вучетић , Историјски часопис LV(2007)265-277 , Приступљено 12. 4. 2013. Иначе је био против идеје да четници долазе из Србије и да се наоружавају из Србије. Сматрао је да морају да се регрутују међу Србима из Османскога царства, који познају домаћи терен. Сматрао је да је најбоље да спољну политику мора да спроводи Министарство иностраних дела, а не патриотска удружења.

Радови

Под псеудонимом "П. Балкански" написао је "Кроз гробље, путопис по Старој Србији" (1894) и "Српски народ у скопљанској епархији, расправа о црквено-школским приликама" (1899).

Референце

Референце

Категорија:Рођени 1864. Категорија:Умрли 1925. Категорија:Дипломате Србије Категорија:Стара Србија Категорија:Историја Македоније у новом веку Категорија:Српска акција у Македонији Категорија:Ученици Прве београдске гимназије Категорија:Дипломате из Београда