Распад Османског царства (1908—1922) почео је са Другом уставном ером током Младотурске револуције. Враћен је османски Устав из 1876. године и уведен је вишепартијски политички систем са двостепеним изборним системом у османском парламенту. Устав је пружио наду грађанима да се ослободе империјализма и модернизују државне институције и реше спорове међу различитим сталежима становништва.
Османске војне реформе резултирале су ангажовањем Османске армије у Турско-италијанском рату (1911.–1912), Балканским ратовима (1912.–1913), и сталним немирима у царству изазваним Османским контрапучем 1909, који је претходио 31. мартовском инциденту (Рестаурација, 1909) и државном удару 1912. и државном удару 1913, до Првог светског рата. Учешће Османског царства у Први светски рат на Блискоисточном фронту завршено је поделом Османског царства према условима Севрског споразума. Овај споразум, како је креиран на конференцији у Лондону, одредио је номиналну државу која је названа Османски калифат (поређење са Ватиканом, свештеничко-монархијска држава којом влада католички папа), са намером да не представља нову претњу већ довољно моћну заштиту за Британију од Килафатског покрета.
Окупација Константинопоља заједно са окупацијом Смирне мобилисала је Турски национални покрет који је на крају победио у Турском рату за независност. Формално укидање Османског султаната извршено је 1. новембра 1922. године од стране Велике народне скупштине Турске. Султан је проглашен за persona non grata у земљама којим је Османска династија владала од 1299. године.
Концепти Друштвени конфликти Европом су почеле доминирати националне државе са порастом национализма у Европи. Османско царство је било верско царство. У 19. веку долази до пораста националистичких покрета у разним деловима Османског царства, што је резултирало оснивањем независне Грчке у 1821, Србије у 1835. и Бугарске у 1877.–1878. Многи локални муслимани у тим земљама су настрадали током сукоба и масакра, док су други побегли. За разлику од европских нација, Османско царство није покушало да интегрише освојене народе кроз културну асимилацију. Порта није имала званичну политику прекрштавања немуслимана на Балкану или Анатолији у ислам. Уместо тога, османска политика је била да влада кроз систем милета, конституишући конфесионалне заједнице за сваку религију..
Царство никада није интегрисало своја освајања економски и стога никада није успоставило обавезујућу везу са својим субјектима. Између 1828. и 1908. године, царство је покушало да ухвати корак са индустријализацијом и брзо растућим светским тржиштем реформисањем државе и друштва. Османизам, подстакнут од стране Младих Османлија инспирисаних Монтескјеом, Русоом и Француском револуцијом, промовисао је једнакост међу милетима и законску једнакост њихових субјеката. Предлагачи Османизма веровали су да ће бити прихваћен од стране свих националности и религија док се Османлије могу посветити решавању друштвених питања. Након Танзиматских реформи, уведене су велике промене у структури царства. Суштински систем милета није укинут, али су примењене секуларне организације и политике. Основно образовање и османску војну обавезу требало је применити и на немуслимане и муслимане.
Економска питања мини|Османски сертификат о зајму, 1933, штампан на француском језику Капитулације су биле главна тема током периода. Веровало се да ће страна асистенција са капитулацијом помоћи царству. Османски званичници, који су представљали различите јурисдикције, тражили су мито у свакој прилици и присвајали приход од неморалног и дискриминаторног пореског система, који је уништио сваку индустрију која се мучила, и борили се против демонстрација за независност од стране многих субјективних народа царства.
Османски јавни дуг био је део великих шема политичке контроле, кроз којих су комерцијални интереси света стављани у првом плану а који можда нису били у интересу царства. Дугом је управљала Османска администрација за јавни дуг а њена моћ се проширила и на Османску централну банку. Укупни дуг Османског царства пред Први светски рат износио је 716 милиона долара. Француски удео износио је 60% укупног дуга. Немачки удео је износио 20%. Удео Уједињеног Краљевства износио је 15%. Османска администрација за јавни дуг контролисала је многе важне приходе царства. Савет је имао власт над финансијским пословима. Његова контрола се толико проширила да су одређивали чак и порез на стоку у окрузима.
Друга уставна ера 1908–1920. мини|200п|Јавне демонстрације током Младотурске револуције у дистрикту Султанахмет у Константинопољу, 1908.
1908. Абдул Хамид Султан Абдул Хамид II прогласио је уставну монархију у 1876. години која је позната под именом Прва уставна ера. Овај систем је укинут две године касније 1878.
Младотурска револуција У јулу 1908, Младотурска револуција променила је политичку структуру царства. Младотурци су устали против апсолутне владавине Султана Абдула Хамида II који је прогласио Другу уставну еру. Султан Абдул Хамид II је капитулирао 24. јула 1908, а 26. јула извршена је рестаурација устава из 1876. године.
Револуција је створила вишепартијску демократију. Некада илегални, Младотурски покрет је основао своје странке. Међу њима су "Комитет уједињења и прогреса" (КУП), и "Партија слободе и слоге" такође позната као Либерална унија или Либерална антанта (ЛУ).
Било је и мањих партија као што су Османска социјалистичка партија, и етничке партије међу којима су биле Народна федеративна партија (Бугарска секција), Бугарски уставни клубови, Јеврејска социјалдемократска лабуристичка партија у Палестини, Ал Фатат, Османска партија за административну децентрализацију, и Јермени који су били организовани у оквиру Јерменакана и Јерменске револуционарне федерације (Дашнак).
На самом почетку, постојала је жеља да се очува јединство, а конкурентске странке су желеле да одрже заједничку земљу. Унутрашња македонска револуционарна организација сарађивала је са члановима "Комитета уједињења и прогреса", а Грци и Бугари су се придружили другој највећој странци "Либералној унији". Бугарски федералисти су пружили подршку револуцији, а касније су се придружили политичкој сцени као Народна федеративна партија. Бивши централисти УМРО-а формирали су Бугарске уставне клубове и, као и Народна федеративна партија, учествовали на општим изборима у Османском царству 1908. године.
Нови парламент Османским општим изборима 1908. године претходиле су политичке кампање. У лето 1908. године, Комитет уједињења и прогреса је изнео низ политичких предлога. КУП је у свом изборном манифесту навео да настоји да модернизује државу реформом финансија и образовања, промовисањем јавних радова и пољопривреде, те принципима једнакости и правде. Што се тиче национализма (јерменски, курдски, турски ...), КУП је препознао Турке као "доминантну нацију" око које би царство требало да буде организовано, за разлику од положаја Немаца у Аустроугарској. Према Рејнолдсу, само мала мањина у царству заузимала се за Пантуркизам.
Општи избори у Турској, одржани су у октобру и новембру 1908. године. КУП је подржавао кандидате који су били против Либералне уније. ЛУ је постала главни противник КУП-а. Сабахедин-бег, који се вратио из свог дугог егзила, веровао је да је у нехомогеним покрајинама најбоља децентрализована влада. ЛУ је била слабо организована у покрајинама и није успела да убеди мањинске кандидате да учествују на изборима под њиховим окриљем, она такође није искористила сталну подршку старом режиму у мање развијеним подручјима.
Током септембра 1908. године отворена је важна железничка пруга Хејаз, чија је изградња почела 1900. године. Османска владавина је чврсто поново успостављена у Хејазу и Јемену са пругом од Дамаска до Медине. Историјски гледано, унутрашњост Арабије била је углавном контролисана тако што се једна племенска група хушкала против друге. Док се железничка пруга завршавала, супротстављени вехабистички исламски фундаменталисти поново су се афирмисали под политичким вођством Ибн Сауда.
Хришћанске заједнице на Балкану сматрале су да КУП више не заступа њихове тежње. Они су раније чули аргументе КУП-а, у оквиру Танзиматских реформи:
Систем је постао вишеструки, са старим и новим структурама које су постојале, све док КУП није преузео потпуну контролу над владом 1913. године и, под хаосом промена, власт је била спроведена без одговорности.
Анексије
Дејуре Бугарска декларација о независности објављена је 5. октобра 1908. године у старој престоници Трнову од стране принца Фердинанда I, који је себе прогласио за "цара".
Босанска криза избила је 6. октобра 1908. године када је Аустроугарска објавила анексију Босне и Херцеговине, територије под формалним суверенитетом Османског царства. Ова једнострана акција била је темпирана да се поклопи са проглашењем независности Бугарске (5. октобар) од Османског царства. Османско царство се противило Бугарској декларацији о независности са више енергије него анексији Босне и Херцеговине, у којој није имало практичне управљачке перспективе. Дошло је до бојкота аустроугарских производа и продавница, што је нанело Аустроугарској губитак од 100.000.000 круна. Аустроугарска је прихватила да Османлијама исплати 2,2 милиона лира за јавну земљу у Босни и Херцеговини. Независност Бугарске није могла бити спречена.
Непосредно након револуције 1908. године критски посланици су прогласили сједињавање са Грчком, искористивши револуцију као и Заимисово одсуство са острва., Година 1908. завршена је питањем које још није решено између царства и Крићана. Године 1909, након што је парламент изабрао своју владајућу структуру (први кабинет), већина КУП-а је одлучила да се, ако се одржи ред и поштују права муслимана, то питање реши преговорима.
КУП-ова влада
Султан је отворио Сенат Османског царства 17. децембра 1908. У новој години су проглашени резултати избора из 1908. Посланички дом се окупио 30. јануара 1909. године. КУП-у је требала стратегија како би остварио своје османске идеале. Задатак заустављања колапса царства постао је главни циљ КУП-а. Међутим, нови систем је можда био успостављен прекасно да би имао било какав утицај. Царство је већ било у сталном конфликту а само четири године је остало пре него што је почео Велики рат. Године 1909. закони о јавном реду и полиција нису могли да одрже ред, демонстранти су били спремни да ризикују казне како би изразили своје жалбе. Током три месеца након инаугурације новог режима било је више од 100 штрајкова, у којима су учествовале три четвртине радне снаге царства, углавном у Цариграду и Солуну. Током претходних штрајкова (Анатолијске пореске побуне 1905-1907) султан је остао изнад критика а бирократи и администратори су сматрани корумпираним, овај пут је КУП преузео кривицу. У парламенту је ЛУ оптужио КУП за ауторитарност. Хамидов велики везир Саид и Камил-паша и његов министар спољних послова Тевфик-паша добили су већа овлашћења. Они су сада били независни од султана и предузимали су мере да ојачају Порту против задирања Палате и КУП-а. Саид и Камил су ипак били припадници старог режима.