Република Косово () је званични назив једнострано проглашене државе на територији Републике Србије, противно Уставу Србије и Резолуцији 1244 Савета безбедности УН. Према Резолуцији 1244, цела територија Косова и Метохије, правно гледано, налази се у саставу Србије док не буде постигнуто коначно решење. Србија не признаје једнострано отцепљење, по међународном праву, њене територије, прецизније аутономне покрајине под привременом управом Уједињених нација (УНМИК) у оквиру српске суверене територије. Влада са седиштем у Приштини има дефакто власт над већином територије, док поједине структуре Србије функционишу на северу и у српским енклавама.
Независност Косова су признале од укупно 193 државе чланице Уједињених нација. Према извештајима међународних организација из 2004. године, владавина закона на Косову је била лоша и била је присутна велика количина криминала, међу којима трговина људима и шверц дроге (до 40% хероина целе Европе), као и трговина људским органима за време рата од заробљених Срба и након рата од оних који су их продавали.
Историја
Зачеци идеје Међуетничке тензије на Косову су се током осамдесетих година 20. века погоршале. Увидевши то, Српска академија наука и уметности је објавила меморандум, у којем упозорава на распад СФРЈ и етничке сукобе. Како би спречила албански сецесионистички покрет, Скупштина Србије је 1989. припремила уставне амандмане с циљем да ограничи овлашћења аутономних органа на Косову. Елементи власти били би пренети на органе Србије.
Међутим, према уставу на снази, да би ови амандмани били усвојени потребна је двотрећинска већина у покрајинској скупштини. То гласање одржано је 23. марта 1989, а амандмани су усвојени већином гласова, мада не двотрећинском, и формално потврђени 28. марта. Тиме су установе аутономије дошле под непосредну власт Србије. Етнички Албанци су на ово одговорили протестима и формирањем паралелних институција. Већина (114 од 123) посланика Скупштине Косова албанске националности сакупила се 2. јула испред зграде парламента, али улаз им није био дозвољен. Тако су испред зграде усвојили резолуцију у којој КиМ називају равноправним и независним ентитетом у оквиру југословенске федерације. Декларација није имала правног дејства.
У међувремену је покрајинска скупштина распуштена. Међутим, исти посланици су одржали тајни састанак 7. септембра и усвојили Уставни закон Републике Косово, којим се обавезују на залагање за формирање Републике Косово унутар Југославије. Током следећих година, већина сепаратистичких идеја спровођена је на тајним састанцима. Приликом једног од таквих састајања, 23. децембра, оформљена је Демократска лига Косова, тада доминантна на политичкој сцени.
С распадом југословенске федерације, политички захтеви косовских Албанаца су се променили. Како више захтев није могла бити република унутар СФРЈ, прешло се на деловање с циљем оснивања независне и суверене републике. Није се размишљало ни о успостављању треће државе унутар СРЈ. Дана 22. септембра 1991. самопроглашени парламент косовских Албанаца усвојио је Резолуцију о независности и суверенитету Косова, у којој је по први пут проглашена независна република. Као потврда ове одлуке, од 26. до 30. септембра одржан је импровизовани референдум.
Званично, независност је проглашена 19. октобра 1991, а њу је подржала само Албанија. У жељи да од СРЈ преузму власт над територијом, делегати ове скупштине су 24. маја 1992. одржали тајне изборе. На њима је убедљиво победила Демократска лига Косова, а за председника републике, која није имала фактичке и легалне власт, изабран је Ибрахим Ругова. Уз паралелне политичке институције, формиране су и оне на пољу образовања и здравства.
Независност Након ових догађаја, који су се одвијали даље од очију јавности, дошло је до побуне косовских Албанаца у периоду од 1996. до 1999. Томе је следило НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије у трајању од 78 дана. Привремена административна мисија УНМИК је у јуну 1999. од Савезне Републике Југославије преузела власт на Косову и Метохији. Тако су Уједињене нације отпочеле надгледање администрације ове покрајине након што је Савет за безбедност Уједињених нација (СБ УН) усвојио резолуцију 1244. Један од главних циљева резолуције јесте реафирмисање територијалног интегритета СРЈ (чиме КиМ остаје део СРЈ, тј. Србије). Ипак, Скупштина Косова је 17. фебруара 2008. прогласила независност ове покрајине као Република Косово.
Генерална скупштина Уједињених нација је резолуцијом А/63/Л.2 усвојеном на предлог Србије 8. октобра 2008. захтевала саветодавно мишљење Међународног суда правде о легалности косовске декларације. Суд је 22. јула 2010, гласањем са резултатом 10 према 4, донео одлуку да декларација није прекршила међународни закон. Суд је тврдио да аутори декларације нису привремене институције самоуправе на Косову, него неформална група лидера, којима није забрањено да проглашавају какву год хоће декларацију. Саопштено је и да том приликом није прекршена резолуција 1244, јер она не прејудицира коначан статус Косова.
Европска унија је предложила властима Србије и Косова да отпочну преговоре ради решавања практичних, животних питања тамошњих становника, што је био услов за давање статуса кандидата Србији. Тако су 8. марта 2011. отпочели преговори Београда и Приштине. Београд је представљао политички директор у Министарству спољних послова Републике Србије Борислав Стефановић, а Приштину потпредседница Владе Косова Едита Тахири. Након неколико рунди преговора током 2011. и 2012, отпочети су нови преговори 2013, с тим што су шефови преговарачких тимова сада премијери — Ивица Дачић и Хашим Тачи. Тако је 19. априла 2013. постигнут и парафиран Први споразум о принципима нормализације односа.
Влада и политика Влада мини|усправно|Зграда Владе Косова у Приштини
Влада Републике Косово је према уставу из 2008. дефинисана као вишепартијски парламентарни систем представничке демократије. Законодавну власт Скупштина Косова дели са министрима у оквиру својих надлежности. Председник Косова је шеф државе и представља јединство народа. Влада има извршну власт, а чини је премијер Косова као њен шеф, заменици премијера и министри из разних министарстава. Правни систем се састоји од независног судства, које чине Врховни суд Косова, њему подређени судови, Уставни суд Косова, као и независне тужилачке установе. Судску власт чини и више независних установа одређених уставом и законом, као и локалне самоуправе.
Међународно цивилно и безбедносно присуство ради под окриљем резолуције 1244 Савета безбедности ОУН. У првим годинама од резолуције, то је укључивало само деловање Привремене административне мисије Уједињених нација (УНМИК), али је касније проширено на Мисију владавине права Европске уније (ЕУЛЕКС), која је од децембра 2008. распоређена на Косову ради преузимања одговорности у области полиције, царине и правосуђа.
Косовска полицијска служба (КПС) основана је 1999, одмах по завршетку рата.
Република Косово је члан Међународног монетарног фонда (ММФ), Светске банке, Европске банке за обнову и развој, Већа за регионалну сарадњу земаља југоисточне Европе, као и Међународне уније друмског саобраћаја.
Надгледање мини|лево|270п|Панорама Приштине План финског дипломате Мартија Ахтисарија предвиђао је два облика међународног надгледања Косова након независности — Међународну цивилну канцеларију (ИЦО), која ће надгледати спровођење плана и имати право вета на законодавне и извршне поступке, као и Мисију владавине права Европске уније (ЕУЛЕКС), која ће имати задатак ангажовања полицијских и цивилних ресурса у циљу развоја полиције и правосуђа, са својим сопственим моћима хапшења и кривичног гоњења.
Декларација о независности Косова, а касније и устав дали су овим органима овлашћења предвиђена Ахтисаријевим планом. Како је Савет безбедности УН одбацио план, правни статус ИЦО у оквиру Косова зависио је од -{de facto}- стања и законодавства на територији. Шеф канцеларије био је међународни цивилни представник Питер Фајт, док је њен рад био под надзором Међународне управљачке групе (ИСГ), која се састојала од главних држава које су признале Косово. Никада је нису признале државе које не признају републику.
Србија у почетку није признавала ни ЕУЛЕКС, али његов мандат и овлашћења прихваћени су крајем 2008, као пословање у склопу наставка мандата УНМИК-а на статусно неутралан начин, али са сопственом оперативном независношћу. Дана 10. септембра 2012, након што је утврдила да је Косово суштински испунило своје у оквиру плана, канцеларија је престала са радом. ЕУЛЕКС, пак, наставља своје постојање под косовским и међународним правом, а његов мандат је продужен до 14. јуна 2014.
На територији се налази и Канцеларија Европске уније. Њен шеф и специјални изасланик ЕУ на Косову јесте Самуел Жбогар.
Устав Републиком владају законодавне, извршне и судске установе одређене косовским уставом, усвојеним 2008. Ипак, Северно Косово је изузетак од тога, јер њиме управљају установе Републике Србије или такозване паралелне институције — оне којим управљају становници Северног Косова, али их финансира Србија. Устав одобрава постојање привремених мисија, Међународне цивилне канцеларије и ЕУЛЕКС-а, и потврђује њихову надгледачку улогу. Ипак, како је већ напоменуто, Међународна цивилна канцеларија је 10. септембра 2012. престала са радом.
Уставом је загарантовано постојање парламентарне демократије, с тим што председник има овлашћење да врати нацрте закона скупштини на поновно разматрање, а има и улогу у спољној политици и одређене службене дужности карактеристичне за премијера. Устав прецизира да је Република Косово секуларна држава неутрална по питању верских уверења. Као уставни оквир пре њега, тренутни највиши општи правни акт гарантује најмање десет места у стодвадесеточланој скупштини за Србе и још десет за друге мањине. На исти начин гарантује Србима и другим мањинама места у влади.
Усвајања или амандмани на сваки закон у вези са мањинским заједницама захтевају не само општу скупштинску већину, већ и већински број гласова од стране представника мањима. Дакле, ако у скупштини седи двадесет представника мањима, бар једанаест њих мора се сложити са амандманом да би он био усвојен. Мада република, као само делимично призната држава, није чланица Савета Европе (те се њени грађани не могу жалити Европском суду за људска права), устав позива на поштовање Европске конвенције о људским правима на територији Косова и даје му предност над било којим локалним законом.
Устав предвиђа широка овлашћења општинама — њихове границе не могу се мењати без сагласности локалне самоуправе. Три општине (Северна Митровица, Грачаница и Штрпце) имају овлашћења које друге немају у области образовања и секундарне здравствене заштите. Уставно је право мањинских општина да се удружују и сарађују једна са другом на свим пољима.
Политика мини|десно|200п|Новорођенче, туристичка атракција Највеће политичке партије на Косову су Демократски савез Косова (ЛДК) и Алијанса за будућност Косова (ААК) десног центра, као и Демократска партија Косова (ПДК) и Алијанса за ново Косово (АКР) левог центра. Демократски савез Косова своје корене вуче из ненасилног покрета отпора за време Милошевића, а предводио га је председник Косове Ибрахим Ругова све до своје смрти 21. јануара 2006. Странке чији корен чини Ослободилачка војска Косова (ОВК) јесу Демократска партија Косова бившег вође ОВК Хашима Тачија и Алијанса за будућност Косова бившег команданта ОВК Рамуша Харадинаја. Швајцарско-косовски бизнисмен Бехђет Пацоли основао је 2006. Алијансу за ново Косово, која је била трећа на изборима 2007, а четврта на онима 2010.