Прохирон (, нацрти закона, приручни закон), правни зборник византијског цара Василија Македонца и његових синова Константина и Леона, објављен између 870. и 879. године. Прохирон садржава изводе из Јустинијанових Институција, Пандекта (Дигеста), Кодекса и Новела, те је преведен на српски језик, ушао у Номоканон Св. Саве (Светосавски номоканон, законоправило, упут управљања назван и Крмчија - по крми, мјесто за управљање чамцем или бродом) и у руске црквене законе.Група аутора, Енциклопедија лексикографског завода, Југословенски лексикографски завод, Загреб, 1962.г.Група аутора, Мала енциклопедија Просвета, Просвета, Београд, 1959.г.Група аутора, Општа енциклопедија Ларус, Вук Караџић, Београд, 1967.г.
Настанак После пропасти политике царева иконобораца брише се њихов законодавни рад и започиње друга фаза у развоју византијског права. То је епоха великих кодификација где је велики утицај у целом том процесу имала Македонска династија.
Први зборник који је донео оснивач династије, Василије I Македонски, крајем IX века (претпоставља се 879. године), био је Procheiron (Прохирон) – чији је дословни превод „приручник”. Овај зборник критикује Еклогу и иконоборачко право који су „уништили божанске законе”. У намери да се врате Јустинијановом праву (сада само формулисаном на грчком језику), овим документом је замењена незнабожачка Еклога. Али, Прохирон садржи готово целу материју из тог свог претходника и то изложену скоро по истом систему као у Еклоги, исти систем кривичних санкција, док су неке одредбе чак преузете ad verbum (дословно). Ипак, по броју глава (40) Прохирон је више него и дупло већи од Еклоге. Посвећен је доминантно грађанском праву (од 1. до 38. главе), претпоследња глава говори о кривичном праву (39. глава), а последња о подели ратног плена (40. глава), као и код Еклоге. Због своје једноставности и јасноће овај зборник преживео је многе промене и остао у примени још пет векова – све до пропасти Византије – снажно утичући на права околних словенских народа. Његов утицај огледа се у томе што је Номоканон (законоправило) Св. Саве у себе укључио (српски) превод целог Прохирона, а касније је један део Прохирона у Србији био познат под називом „Закон градски”, док неки његови делови (заједно са деловима Еклоге и Земљорадничког закона) сачињавали су тзв. Закон цара Јустинијана, као део Душановог законодавства.
Референце
Литература
Упоредна правна традиција/ Сима Аврамовић, Војислав Станимировић, Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet, 2018.
Категорија:Византијско право