Милош Савчић (Свилајнац, 26. јул/7. август 1865 — Београд, 9. март 1941) био је српски политичар, грађевински инжењер и предузетник. Савчић је био министар грађевина, градоначелник Београда, саветник, сарадник и руководилац бројних привредних објеката у Краљевини Србији и Краљевини Југославији. Он је био један од најбогатијих Европљана свог времена.

Биографија Рођен је у Свилајнцу, у Ресави, 26. јула/7. августа 1865. године, од мајке Јелене и оца Теодора.Свилајнац: Добротвора заборавили али уживају („Вечерње новости“, 17. март 2016) Отац му је био добростојећи трговац.

Школовање У родном месту је завршио основну школу и прва четири разреда гимназије, у Београду је 1885. завршио реалку, а у Минхену 1889. Високу техничку школу.

Инжењер у Минхену Након завршених студија, на позив професора Леве, који је у Високој школи предавао путеве и железнице, остао је још две године у Немачкој радећи на изградњи баварских државних железница. Као младом инжењеру Србину такав посао је представљао ретку почаст, али и изузетну прилику за стицање солидне праксе. Међутим, као страни држављанин, није могао да постане државни чиновник, већ је могао да ради само по уговору.

Најпре је радио на проширењу железничке станице у Минхену. У почетку се бавио снимањем терена, а на основу његових снимака други би инжењери израдили елаборат; затим на обележавању свих објеката и кривина, а када се кренуло са изградњом објеката: канализације, укрштања са трамвајима, електричних постројења и пруге дужине 30 km, радио је као надзорни инжењер на изградњи једног од мостова, на ком су први пут изведени лукови од армираног бетона. По завршетку посла, његов задатак је био да прегледа читав елаборат који су претходно израдиле његове колеге.

Након тога су га ангажовали за израду опсежног и детаљног елабората, због ког је пропутовао целу Баварску, а у послу је имао помоћнике којима је показивао снимање и трасирање терена. Овај посао му је донео пуно успеха и признања. Мада је био млад инжењер, обављао је послове старијег инжењера, са дупло већом платом, што је био разлог да га неке колеге старији инжењери гледају попреко и са завишћу.

Једно време је радио на одељењу за скретнице, на методи централизовања скретница, према „блок-систему”.

Повратак у Србију thumb|Инжењерско-архитектонска канцеларија

Године 1891. због мајчине смрти је одлучио да напусти посао на баварским железницама и оде у Србију. У то време је требало да пређе да ради код Ајфела, који је након изградње чувене Ајфелове куле стекао светски глас. Пошто је посао требало да започне у мају наредне године, како би искористио слободно време, отишао је на одслужење војног рока који је по закону требало да трајао пет месеци, или мање, у случају да се раније положи официрски испит. Међутим, пао је на практичном делу испита, на ком је добио за задатак да обележи троугао на терену што је решио на инжењерско-трасерски начин, уместо по војним правилима. Због тога је морао да продужи војни рок и откаже уговор са Ајфелом.

Након одслужења војног рока, 1893. се запослио у Београдској општини. Након годину дана је одлучио да, уз финансијску помоћ оца, стрица и брата, започне сопствени посао, отварањем Инжењерско-архитектонске канцеларије у Београду, заједно са пријатељем из минхенских дана, архитектом Гашпаром Бекером 1893. године. У то време, отварање сопственог пројектантског предузећа је представљало сасвим нову иницијативу, која је у кругу породице и пријатеља изазивала скепсу. У то време држава није имала довољно средстава за веће техничке радове, као што су путеви, железница, канализације, мостови, па се у почетку посветио изради пројеката за куће. Осим тога, приватни послови су се закључивали без компликованих процедура, без такси, уверења, ни катастарских планова. Већи уговори су се правили обичним писмом, док су мањи договарани само усмено.

За први посао га је ангажовао Лука Ћеловић, који му је тражио да направи план за приватну кућу у Карађорђевој улици у Београду. А за њим су га ангажовали богати трговци Јован Јовановић Шапчанин и Милан Павловић, те касациони судија Милутин Марковић, сви ради изградње приватних породичних палата. После Бекереве смрти 1896. је сарађивао с архитектима Данилом Владисављевићем, у Савчићевом бироу од 1894. до 1898. и Миланом Капетановићем.

Изградња кланице у Београду 250пpx|мини|Кланица у Београду Српског акционарског друштва за клање и прераду стоке (1906), изграђена по пројекту Милоша Савчића. Кобасице дуже од метра и дебље од мишице, уздигнуте и стиснуте песнице и ножеви, сложни грађани, месари, сељаци, гардисти, радници, а у позадини специјални вагони Српских државних железница за транспорт меса у леду, у борби за привредну независност током Царинског рата Један од највећих проблема у Србији у то време је представљало затварање угарске границе за извоз живих свиња, под изговором да су свиње заражене или да за то постоји сумња. Само током 1895. је граница затварана три пута, а слична ситуација се понављала и у наредним годинама, што је српску владу приморало да започне борбу за економско ослобађање од Аустроугарске.

Прво решење је било да се уместо свиња извозе месне прерађевине, које су осим у Аустроугарску могле да се извозе и у друге земље: Швајцарску, Немачку, Белгију и др, без ризика да се месо поквари. Из тог разлога влада Србије донела је 1895. Закон о државној помоћи кланичким предузећима, а новоосновано Српско акционарско друштво за клање и прераду стоке у Београду одлучило је да ангажује Савчића да проучи организацију кланица у Аустрији и Немачкој. Он је током 1896. поднео прорачун и наредне године добио право на изградњу кланице, која је постала један од најважнијих државних пројеката. Опозиција се на челу са председником Удружења инжењера Србије, Тодором Селесковићем, супротставила фаворизовању Савчића и његовог предузећа, тражећи да се у иностранство пошаље још стручњака. Међутим, кланица (касније БИМ Славија) је 1898. изграђена, а уз њу и зграде за берзу, пошту, телеграф, канцеларију, раднички станови, пушнице, хладњача, обори и друго, са распоредом објеката који је предвиђао и сва могућа потребна проширења, због чега је јавност дошла до закључка да је Савчић поверени посао веома успешно обавио. Осим тога, цео комплекс је имао значајну улогу у борби за привредну независност током Царинског рата из кога је Србија изашла као победница.

Након изградње кланице, скочили су му углед у јавности и поверење у његов рад. Због стечене репутације, савесног рада и иницијативе, Савчића су многе установе узимале за саветника, сарадника или директног извођача.

Стечени капитал од овог предузећа је годину дана касније уложио у акције Београдске прометне банке д. д, и изабран је за члана њеног најпре Надзорног, а затим и Управног одбора.

Стругара у Београду

250пpx|мини|Жичара на Тари за транспорт дрвне грађе. Лево: слободан спуст од 800 m изнад реке Дервенте. Десно: Поглед на мали из великог тунела. Радећи на кланици брзо је постао свестан о економској зависности Србије од иностранства, посебно увоз дрвног грађевинског материјала из Аустроугарске. Из тог разлога, сматрао је да је неопходно изградити стругару, која би снизила цену овог материјала на домаћем тржишту. Намера му је била да Београдска прометна банка обезбеди новац за изградњу стругаре, али је у почетку наишао на велики отпор Управног одбора банке. Управа је 1901. године коначно одобрила његов предлог, под условом да Савчић лично покрије сваки евентуални финансијски губитак банке на том пројекту. Две године касније, на обали Дунава је изграђена прва већа парна стругара у Краљевини Србији, која је до Првог светског рата константно проширивала своје капацитете.

Једно од највећих проблема стругаре је било питање набавке јефтине дрвне грађе, јер је она у почетку стизала из иностранства или је набављана скупа грађа на домаћем тржишту.

Банка је 1902. године добила од државе право на експлоатацију шума на Тари у близини реке Дервенте, Црном врху и Звијезди, а грађа је довођена сплавовима Дрином, Савом и Дунавом, до канала који је имала стругара у Београду. Канал у Београду је изграђен да би се грађа са сплавова лакше извлачила, јер је у почетку за извлачење коришћена воловска снага. И сечење се у почетку радило ручно, да би касније почеле да се користе моторне машине, а временом се увећавало и машинско постројење.

Пошто је шума на Тари лежала на беспућу, на веома стрмим падинама, испресецана кланцима и клисурама, није било могуће транспортовати грађу до Дрине, Савчић је уз помоћ немачких колега пројектовао специјалну жичару. Жичара је изграђена у две етапе. Прва етапа, дужине 6.010 m, с падом од 800 m, и пролазећи кроз два тунела у стенама, дужина 56 и 26 m је изграђена 1908. године. Пробијање тунела је рађено у зимско доба, а грађевински материјал за изградњу жичара је допреман из Београда, колима, саоницама и пешке. Између малог и великог тунела је постоји размак од 400 m изнад долине Дрине. Друга етапа дужине од 3.860 m била је успона од 380 m. Брзина товара који се кретао жичаром регулисана је хидрауличним регулатором за кочење, а товар се кретао услед сопствене тежине без погонске снаге. Одељак за експлоатацију шуме на Тари и начин на који је грађа допремана наводи се као пример рационалног савлађивања природних препрека.

Стругара у Београду је постала једно од најуспешнијих дрвнопрерађивачких предузећа у земљи и запошљавала је између 120 и 280 радника. Захваљујући њој Србија је од увозника дрвне грађе, постала њен извозник.

Осигуравајуће друштво „Србија” Године 1903. је постао потпредседник Београдске прометне банке, а банка је две године касније променила назив у Прометна банка а. д. Један од акционара банке је постао и краљ Петар I Карађорђевић.

На идеју краља Петра I, године 1905, преко Управног одбора Прометне банке отворена је „Србија, прво српско друштво за осигурање”, односно прво осигуравајуће друштво у Србији (изузев одељења за осигурања Београдске задруге, које је већ постојало). Акције са редним бројем од 1 до 300 купио је је такође краљ Петар I, чиме је помогао идеју о остварењу оваквог друштва. Савчић се од самог оснивања налазио у управи тог друштва и активно водио његове послове.

Друштво је у веома кратком року стекло велики одзив грађанства свих сталежа, тако да је на крају првог баланса друштво већ могло да отпише акцизне трошкове и оствари добитак. Од 1908. године уведено је и тзв. народно осигурање, на мале суме, тако да је било приступачно свима, па и најсиромашнијим грађанима. Још пре Балканских ратова, друштво је имало склопљен уговор и са Државном железницом. И поред свих потешкоћа, осигуравајуће друштво је успело да се одржи исплаћујући редовне и ратне штете. Након Балканских ратова, друштво је своју делатност проширило и на Јужну Србију, а након Првог светског рата и на целу Југославију, отварајући представништва по целој земљи, тамо где је постојао већи одзив, разгранавајући своју делатност на све врсте осигурања.

Врачарска штедионица 250п|мини|десно|Палата Врачарске штедионице Збор акционара Врачарске штедионице га је 1904. године изабрао за члана Управног одбора. Убрзо након тога, штедионица је од државе добила право на експлоатацију Рибарске бање, за коју је Савчић израдио ситуациони, нивелациони и регулациони план. Бања је потпуно модернизована. Сви радови у бањи су рађени према његовим упутствима. Исте године изграђена је вила „Србија”, у којој је чест гост лети био краљ Петар I. Наредне године је изграђена вила „Босна ”, са 39 соба на спратовима, док су у партеру биле смештене канцеларије бањске управе, лекарске ординације за преглед болесника, апотека, пошта, радње. Исте 1905. настале су и виле „Херцеговина”, „Далмација”, „Славонија”, „Стара Србија”, а 1907. и вила „Црна Гора”. Осим ових вила, постојала је зграда са 10 соба за смештај ниже класе, као и зграда од 20 соба за бесплатан смештај сиротиње. Бања је постала једно од најлепших лечилишта и летовалишта тог доба.

За Врачарску штедионицу је по његовој замисли изграђена палата у Београду.

Остали предратни пројекти