Убиство Роџера Акројда () је детективски роман британске списатељице Агате Кристи, први пут објављен у јуну 1926. године у Уједињеном Краљевству од стране издавачке куће William Collins, Sons, а у Сједињеним Државама од стране издавачке куће Dodd, Mead and Company. Ово је трећи роман (и четврта књига свеукупно) у којој се појављује детектив Херкул Поаро. У роману, Поаро се повлачи у село у близини куће пријатеља Роџера Акројда како би наставио пројекат усавршавања тиквица. Убрзо након тога, Акројд је убијен, а Поаро мора да изађе из пензије да би решио случај.
Роман је био добро прихваћен у време објављивања. Британско удружење писаца злочина прогласило га је 2013. најбољим криминалистичким романом икада написаним. И даље остаје један од најпознатијих књига Агате Кристи и најконтроверзнијих, а његов иновативни завршетак имао је значајан утицај на жанр. Хауард Хејкрафт га је уврстио на свој списак најутицајнијих криминалистичких романа свих времена. Кратка биографија Агате Кристи, која је укључена у већини издања њених књига 21. века у Уједињеном Краљевству, назива га њеним ремек-делом.
Радња Др Џејмс Шепард, приповедач приче, живи са својом неудатом сестром Керолајн у енглеском селу Кингс Абот. Причајући причу својим речима, др Шепард се присећа како је позван да констатује смрт богате удовице, госпође Ферарс, која је извршила самоубиство годину дана након смрти свог насилног мужа. Керолајн нагађа да је госпођа Ферарс отровала свог мужа и да је извршила самоубиство из гриже савести.
Роџер Акројд, богати удовац и власник имања Фернли Парк, каже др Шепарду да мора хитно да разговара са њим и позива га на вечеру те вечери. Поред др Шепарда, гости на вечери су мајор Блант, Акројдова снаја Сесил Акројд, њена ћерка Флора и Акројдов лични секретар Џефри Рејмонд. Флора каже доктору да је верена за Ралфа Пејтона, Акројдовог пасторка, иако се њихова веридба чува у тајности.
У свом кабинету након вечере, Акројд открива др Шепарду да је неколико месеци био верен са госпођом Ферарс и да му је она претходног дана признала да је заиста отровала свог мужа. Неко ју је уцењивао, а она је обећала да ће открити име уцењивача у року од 24 сата. У том тренутку улази Акројдов батлер, Паркер, са писмом које је госпођа Ферарс послала непосредно пре него што се убила. Акројд се извињава и моли др Шепарда да оде како би могао сам да га прочита.
Убрзо по повратку кући, доктор прима телефонски позив од Паркера. Др Шепард каже Керолајн да је Акројд пронађен мртав, а затим се враћа у Фернли Парк. Паркер тврди да не зна ништа о телефонском позиву. Пошто не добијају одговор на вратима кабинета, Шепард и Паркер их проваљују и затичу Акројда мртвог у својој фотељи, убијеног сопственим бодежом. Писмо недостаје, а пронађени су трагови стопала који воде у кабинет и из њега кроз отворен прозор.
Ралф нестаје и постаје главни осумњичени када се утврди да трагови стопала одговарају ципелама које поседује. Флора, уверена да је Ралф невин, моли недавно пензионисаног детектива Херкула Поароа да истражи случај. Он пристаје и обилази место злочина, тражећи од др Шепарда да му прави друштво.
Паркер примећује Поароу да је једна столица у Акројдовом кабинету померена. Поаро испитује госте и особље, укључујући собарицу Урсулу Борн, која нема алиби. Временски оквир за убиство након одласка др Шепарда чини се веома кратким, јер су Рејмонд и Блант касније чули Акројда како разговара у свом кабинету, а Флора каже да га је видела непосредно пре одласка на спавање.
Поаро расплиће сложену мрежу интрига и проналази несталог Ралфа Пејтона — за кога се испоставља да је већ био у тајном браку са Урсулом у време када је Акројд одлучио да он треба да се ожени Флором. Пар је уговорио тајни састанак у башти. Флора је приморана да призна да заправо није видела свог стрица након вечере, чиме Рејмонд и Блант остају последње особе које су чуле Акројда живог. Блант признаје своју љубав Флори.
Насамо са др Шепардом, Поаро открива да зна да је сам др Шепард и уцењивач госпође Ферарс и Акројдов убица. Схвативши да би га писмо госпође Ферарс разоткрило, Шепард је убио Акројда пре него што је напустио кабинет. Изашао је јавно кроз главна врата, затим обуо Ралфове ципеле, отрчао до прозора кабинета и поново ушао унутра. Закључавши врата изнутра, покренуо је диктафон са снимком Акројдовог гласа и извукао столицу како би га сакрио од погледа било кога ко би стајао на вратима. Како би имао изговор за повратак у Фернли Парк, замолио је једног пацијента да га позове кући. Док је након открића злочина на неколико минута остао сам у кабинету, Шепард је спустио диктафон у своју лекарску торбу и вратио столицу на место. Ови детаљи су били прикривени у његовом наративу, који је сада такође предат Поароу.
Поаро саопштава др Шепарду да ће случај бити пријављен полицији ујутру и сугерише му да поштеди своју сестру Керолајн тако што ће себи одузети живот. Шепард завршава свој извештај о Поароовој истрази — сам роман — последњим поглављем под насловом „Апологија”, које служи као његова опроштајна порука.
Ликови Херкул Поаро — пензионисани приватни детектив, који се враћа свом позиву када је затражено да помогне у истрази. Пријатељ Роџера Акројда. Др Џејмс Шепард — сеоски лекар, Поароов помоћник у истрази и приповедач романа. Инспектор Дејвис — инспектор у Кингс Абору. Инспектор Раглан — полицијски инспектор из оближњег већег града Кранчестера. Пуковник Мелроуз — начелник округа. Роџер Акројд — жртва случаја. Богати предузетник и удовац узнемирен недавном смрћу жене којом је желео да се ожени, госпође Ферарс. Госпођа Акројд — удовица Роџеровог брата Сесила. Она и њена ћерка живе у Фернли Парку последње две године и финансијски зависе од Роџера. Флора Акројд — Акројдова братаница и Сесилова ћерка. Тражи Поароову помоћ у истрази убиства њеног стрица. Верила се за Ралфа на стричев захтев, несвесна да се њен вереник већ оженио Урсулом Борн. Капетан Ралф Пејтон — Акројдов пасторак из његовог претходног брака. Назива га понекад својим „усвојеним” сином. Тајно ожењен Урсулом Борн и главни осумњичен полиције за убиство. Мајор Хектор Блант — Акројдов пријатељ, ловац на крупну дивљач, гост на имању. Потајно је заљубљен у Флору. Присутан када је тело пронађено. Џефри Рејмонд — Акројдов лични секретар, млад и енергичан у свом занимању. Присутан када је пронађено тело његовог послодавца. Џон Паркер — Акројдов батлер. Тврди да није позвао Шепарда у Фернли Парк у ноћи Акројдовог убиства. Присутан када је тело пронађено. Елизабет Расел — Акројдова домаћица. Привлачна жена за своје године. Урсула Борн — Акројдова собарица. Девојка из племићке породице присиљена у служби због сиромаштва. Тајно удата за Ралфа и отпуштена кад је о томе рекла Акројду. Чарлс Кент — ванбрачни син Елизабет Расел. Зависник од дроге недавно пристигао из Канаде. Шепард га среће на капији Фернли Парка у ноћи убиства. Керолајн Шепард — старија сестра др Шепарда. Она има запажен дар да буде обавештена о свим радњама у селу. Госпођа Фолиот — Урсулина старија сестра, али је прикрила ову чињеницу пружајући јој препоруке да постане Акројдова собарица. Господин Хамонд — Акројдов адвокат.
Наратив и структура Роман је смештен у измишљено село Кингс Абот у Енглеској. Приповеда га доктор Џејмс Шепард, који постаје Поароов помоћник уместо Артура Хејстингса који се оженио и настанио у Аргентини. Роман укључује неочекивани расплет у последњем поглављу, у коме се открива да је др Шепард био непоуздан приповедач и користио књижевне технике да прикрије своју кривицу не написавши ништа неистинито (нпр. „Урадио сам оно мало што је требало да се уради” у тренутку када је сакрио диктафон и померио столицу).
Развој Агата Кристи је у својој аутобиографији из 1977. године открила да јој је основну идеју за роман дао њен зет, Џејмс Вотс, који је предложио роман у којем би злочинац био лик налик доктору Вотсону, што је Кристијева сматрала „изванредно оригиналном идејом”.
У марту 1924. године, Кристијева је такође добила писмо од лорда Луиса Маунтбатена. Он је био импресиониран њеним претходним радовима и писао јој је преко часописа The Sketch (који је у то време објављивао многе њене кратке приче), изневши идеју и белешке за причу чија је основна премиса одражавала Вотсов предлог. Кристијева је потврдила пријем писма и, након извесног размишљања, почела да пише књигу, али према заплету који је сама смислила. Такође је признала да је инспирацију црпела из злогласног случаја неразјашњене смрти Чарлса Брава, за кога је веровала да га је убио др Џејмс Менби Гали.
У децембру 1969. године, Маунтбатен је поново писао Кристијевој након што је одгледао представу Мишоловка. Поменуо је своје писмо из 1920-их, а Кристијева му је одговорила, признајући улогу коју је он имао у концепцији књиге.
Књижевни значај и пријем Рецензија романа у часопису The Times Literary Supplement започела је овако: „Ово је добро написана детективска прича којој би се као једина замерка можда могло приговорити то што има превише необичних догађаја који нису заиста повезани са злочином, а који се морају разјаснити пре него што се открије прави кривац.” Рецензија се завршава речима: „Све је то веома загонетно, али велики Херкул Поаро, пензионисани белгијски детектив, решава мистерију. Са сигурношћу се може тврдити да ће мало који читалац то успети.”
У рецензији часописа The New York Times Book Review писало је:
Новине The Observer веома су похвалиле роман, посебно лик Керолајн: Нико није вештији од госпођице Кристи у манипулисању лажним траговима, небитним стварима и скретањем пажње; а Убиство Роџера Акројда чини штиво које се чита у даху, од прве до неочекиване последње странице. Жалосно је што су госпођицу Кристи у две важне тачке — природи решења и употреби телефона — претекла друга новија дела: истина је да се ово одређено поље толико обрађује да је тешко пронаћи нетакнут део било где. Али прича госпођице Кристи се разликује од већине дела те врсте по својој кохерентности, разумности и чињеници да ликови живе, крећу се и постоје: заљубљеница у трачеве, Керолајн, била би вредан додатак сваком роману.
Новине The Scotsman сматрале су да је заплет романа паметан и оригиналан: Када се на последњих десетак страница детективског романа госпођице Кристи појави одговор на питање „Ко је убио Роџера Акројда?”, читалац ће осетити да је праведно, или неправедно, преварен. Све до тада, од поглавља до поглавља, у мислима је морао да одмерава вероватноће за или против осам или девет особа на које сумња пада... Чини се да свако у причи има своју тајну скривену у рукаву, чије је откривање неопходно да би се склопили делови слагалице; а на крају испада да је сам доктор одговоран за највећи део прећуткивања. Прича се може препоручити као једна од најпаметнијих и најоригиналнијих те врсте.
Хауард Хејкрафт је у свом делу из 1941. године, Убиство са задовољством, уврстио овај роман на свој списак „камена темељаца” најутицајнијих криминалистичких романа икада написаних.
Роберт Барнард је у књизи Таленат за обману: Цењена Агата Кристи написао: „Осим — а то је једно огромно 'осим' — сензационалног решења, ово је прилично конвенционална Кристијева.” Закључио је да је ово „класик, али да постоје и бољи [романи] Агате Кристи”.
Џон Годард је написао анализу о томе да ли Кристијева „вара” својим сензационалним решењем и дошао до закључка да оптужба за варање не стоји.
У биографији Агате Кристи, Лора Томпсон је тврдила да је Убиство Роџера Акројда врхунац детективског романа: