мини|250п|Чланови бугарске комисије Иван Луков, Андреј Љапчев и Симеон Радев за време преговора о примирју у Солуну. мини|250п|Солунско примирје
Капитулација Краљевине Бугарске или Солунско примирје потписано је 29. септембра 1918. на преговорима о примирју у Солуну између Краљевине Бугарске и савезника. Споразум о примирју је проистекао из захтева бугарске владе од 24. септембра за прекидом ватре. Примирје је ефективно окончало бугарско учешће у Првом светском рату на страни Централних сила, а на бугарском фронту је ступило на снагу у подне 30. септембра. Примирје је регулисало демобилизацију и разоружање бугарских оружаних снага.
Потписници примирја су били француски генерал Франше д’Епере који је заступао Антанту и комисија коју је именовала бугарска влада, а чинили су је генерал Иван Луков (члан главне команде бугарске војске), Андреј Љапчев (члан владе) и Симеон Радев (дипломат). Солунским примирјем није само договорено прекидање непријатељаства, него и напуштање територија Србије и Грчке које је Бугарска још увек окупирала.
Документ ће остати на снази све до склапања мировног уговора у Нејиу.
Капитулација
Под утиском брзог распадања војске, незадрживоr надирања савезничких трупа и немирног стања у земљи, влада бугарског премијера Александра Малинова, сматрајући да су је Немачка и Аустроугарска оставиле самој себи још 24. септембра 1918. дошла је до закључка да је рат изгубљен и да из те тешке ситуације постоји само један излаз: да се брзим закључивањем сепаратног мира ублажи општа катастрофа земље.KAW, MT VII, филм 1c—II/117, 118, извештаји војног аташеа мајора Кинцла; исто, снимци 119-124, разговор престолонаследника Бориса са мајором Кинцлом; снимци 143-144, разговор пуковника Нојкова (бугарска ВК, Софија) са мајором Малевим (аустроугарска ВК, Баден); исто, снимци 143-150, телефонски извештај мајора Шафранека аустроугарска ВК у Бадену, 28. и 29. IX 1918; С. Нојков, н. д., стр. 114-122. Бугарски парламентари, двојица официра из бугарске 2. армије, прешли су 25. септембра ујутру линију фронта код Струмице на британском сектору с писмом команданта бугарске 2. армије генерала Тодорова у коме је, по овлашћењу бугарске Владе, молио британског генерала Милна да посредује код главног савезничког команданта да се прекину војне операције за 48 часова ради упућивања делегације за преговоре о миру. Официри су одмах упућени у Солун. Упознавши се са садржајем бугарске понуде, француски генерал Франше д’Епере наредио да се један од парламентара врати натраг с одговором да се операције, из војничких разлога, не могу обуставити, а Бугари, ако желе, могу послати своје делегате да упознају савезничке владе са бугарским понудама о миру, пошто су једино оне надлежне да о том питању решавају. Начелник штаба главног команданта генерал Шарпи је у два маха у току дана обавестио мајора Маринковића о доласку бугарских парламентара, затим о садржају бугарске понуде и о одговору генерала Франше д’Епереа с налогом да о свему обавести регента Александра, војводу Мишића и српску владу. Српска Врховна команда је одмах упутила помоћника начелника штаба пуковника Петра Пешића у Солун у вези с доласком бугарских парламентара.ДА ССИП, МИД, ПО 1918, фас. Х, дос. 10, извештај Трифковића влади на Крфу о доласку П. Пешића у Солун, 26. IX 1918; C, Falls, н. д., стр. 228; Les armées françaises, том VIII, вол. 3, стр. 355-356; ВРС, књ. XXVIII, стр. 338-339; Letzter Krieg, В. VII, стр. 507-508, 511; А. Palmer, н. д., стр. 223-224. С обзиром на тежак положај трупа на фронту, бугарска влада је тежила да се примирје закључи што пре, па је преко радиостанице на француском језику емитовала савезничкој команди у Солуну следећу поруку, која је 27. септембра 1918. ухваћена у Солуну:
Сутрадан, нова порука из Бугарске:
Обе поруке одмах су саопштене делегату српске Врховне команде.ВРС, књ. XXVIII, стр. 411, 477. Генерал Франше д’Епере је, коментаришући ове депеше, у својим „белешкама" записао: „Па они се заиста много журе" (Annotations етр. 263). Поподне 28. септембра 1918. стигла је у Солун најављена буrарска делегација: министар финансија Љапчев, пређашњи командант 2. бугарске армије генерал Иван Луков, опуномоћени министар Симеон Радев и два официра. У Солун је, такође, допутовао отправник послова САД у Софији конзул Доминик Марфи.С. Falls, н. д., стр. 230. Са оваквим саставом делегације, Бугари су рачунали да ће обезбедити повољније услове у току преговора о примирју. Наиме, љапчев се својевремено противио уласку Бугарске у рат против Антанте; бугарски генерал Луков, као бивши војни аташе у Паризу, важио је као германофоб (Б. Кризман, Солунсхо nримирје 29. сеnтембра 1918, ВИГ бр. 1/1968, стр. 86). САД нису биле у ратном стању са Бугарском, па се конзул Марфи, који се, иначе, активно залагао за што повољнији став савезника према Бугарској, по својој вољи придружио бугарским парламентарима. Такво његово држање изазвало је незадовољство код српских политичких фактора. После званична уложеног српског протеста у Вашингтону, конзул Доминик Марфи је опозван, уз објашњење да је он у својој активности изашао из оквира датих му овлашћења. Министар иностраних послова САД Роберт Лансинг искористио је и ту прилику да још једном изрази симпатије и безрезервну подршку америчке владе Србији у њеној праведној борби (ДА ССИП, МИД, ПО 1918, фас. I, пов. бр. 4348. Веснић МИД Париз 4. Х 1918; исто, пов. бр. 4501, Симић Протићу, Вашингтон 10. Х 1918). Шеф делегације министар Љапчев био је овлашћен да уговори услове примирја и, евентуално, закључење мира. У међувремену, генерал Франше д’Епере је добио упутства од своје (француске) владе да са бугарском делегацијом расправи и у име савезника закључи само војничко примирје, и да ће савезничка дипломатија доцније третирати закључење мира. О томе је генерал Франше д’Епере 28. септембра 1918, преко мајора Маринковића, информисао српску Врховну команду, додајући да ће Бугарима поставити следеће услове за закључење примирја: мини|250п|Бугарски парламентар мајор Иванов са белом заставом пред фронтом 7. дунавског пука обавештава о капитулацији Бугарске (закључењу солунском примирја), околина Куманова (29. - 30. септембар 1918)
евакуацију окупиране српске и грчке територије демобилизацију бугарске војске уз предају топова и осталог оружја, стоке, коморе итд. предају железничког материјала са очуваним објектима предају исправних телефонских и телеграфских линија успостављање савезничких гарнизона у појединим важнијим местима Бугарске, успостављање српског гарнизона у Видину и Цариброду, један српски пук yћи he y Софију заједно са осталим савезничким трупама итд.
Генерал Франше д’Епере је у истом смислу, пре подне, информисао и српског војног министра генерала Михаила Рашића.ВРС, књ. XXVІІI, стр. 477; Les armées françaises, том VIII, вол. , Annexeѕ, № 1159, 1203, 1225. На основу наведених услова, који су такође били у складу са ставовима српске Владе и Врховне команде, 28. и 29. септембра вођени су преговори између две стране. У току преговора бугарски делегати су покушали да прикажу ратовање Бугарске на страни Немачке и Аустроугарске као пролазни неспоразум, нудећи, чак, своје трупе за борбу против Централних сила. На то је генерал Франше д’Епере хладно приметио да бугарски представници нипошто нису спонтано дошли у Солун.
Када је у једном часу Љапчев ускликнуо : „Ми постајемо виртуелно ваши савезници”. Генерал Франше д’Епере му је то оспорио, рекавши да они припадају побеђеном народу и да се морају покорити условима победника. После тога бугарски делегати су инсистирали да српске и грчке трупе не прелазе на бугарску територију, јер су страховали од одмазде за злочине које је починила бугарска војска на окупираним територијама. Међутим, Франше д’Епере је одбио тај захтев, истичући да све савезничке трупе на Солунском фронту припадају коалицији у којој су сви њени чланови равноправни: Али, и о том питању је постигнута сагласност. Регент Александар и грчки премијер Венизелос су изјавили да, у интересу брзог отклањања последица ужасног рата и успостављања поверења на Балкану, не желе да инсистирају да њихове армије прелазе бугарску границу сем у случају да одредбе о примирју не би биле извршене. После тога, представници Бугарске су примили услове примирја 29. септембра увече. У 23:30 часа Конвенцију о примирју потписали су у име Савезника генерал Франше д’Епере, у име Бугарске министар Андреј Љапчев и генерал Иван Луков. „То је било прво ратно примирје", забележио је Франше д’Епере, „које је звонило халалиловачки трубни знак да је јелен пао Централним силама, као што су Хинденбург и Лудендорф и сами признали". Према конвенцији, непријатељства су имала да престану 30. септембра 1918. у подне.Franchet d'Espèrey, y, Annotations, стр. 262-265; ВРС, књ. XXVIII, стр. 540, 544, 601; Les armées françaises, том VIII, вол. 3, стр. 356; С. Falls, н. д., стр. 235; К. Фотијадес, н. д., стр. 79-82; Б. Кризман, н. чл., ВИГ, бр. 1/1968. стр. 87-88; М. Larcher, н. д., стр. 235-236. Као што се види генерал Франше д’Епере је стално обавештавао српску владу и Врховну команду о току солунских преговора, увек водећи рачуна о њиховим погледима и интересима. Међутим, неки писци су , ипак, изнели да је примирје закључено без знања српске владе и Врховне команде. Штавише, М. Недић пише да су тим примирјем српски ратници „били дубоко и изненађени и понижени" (М. Ђ. Недић, Cpпcкa војска u Солунска офанзива, Београд 1932, стр. 79). Изненађује да М. Алимпић, такође, тврди да Франше д’Епере није обавештавао српску Врховну команду о преговорима, мада је у свом делу цитирао све поменуте депеше мајора Маринковића из 28. књиге Великог рата Србије (М. Алимпић, н. д., стр. 431-432, 442, 448-450).
У Војној конвенцији о условима примирја између савезничких држава и Бугарске, која обухвата 7 чланова и 4 члана тајног додатка, изложени су услови о безусловној капитулацији Бугарске. Према Конвенцији, Бугарска је морала да: одмах евакуише све територије које је у току рата заузела у Грчкој и Србији и да са тих територија не сме да однесе никаква добра нити учини било какву штету демобилише сву своју војску сем три дивизије од укупно 48 батаљона и четири коњичка пука, и то да две употреби за одбрану границе према Турској и Добруџи а једну за чување железница сав ратни материјал демобилисаних трупа држи на одређеним местима и под контролом савезника, с тим што коње мора предати савезницима Грчкој врати опрему 4. грчког корпуса, уколико није однесена у Немачку трупе које су се затекле западно од скопског меридијана треба да положе оружје, а људство се третира као ратни заробљеници одмах врати заробљенике - припаднике савезничких трупа без реципроицитета остављено је месец дана времена да Аустроугарска и Немци повуку своје трупе и дипломатско особље
У тајном додатку савезници су себи задржали право:
прелазак савезничких трупа преко бугарске територије и контролу телефонско-телеграфског саобраћаја да поседну известан број стратегијских тачака рачунајући и Софију, под одређеним условима, односно уколико би Бугарска покушавала да избегне извршење одредаба о прекиду непријатељства право контроле над спољним односима Бугарске