thumb|Лемур Лемур је сисар који припада реду приматa с изудженом њушком и крупним очима које су смештене са стране.
Њихов нокат на другом прсту задњих ногу је у облику канџе док су сви остали равни. Сви лемури се спретно пужу и веру по дрвећу, па су зато и названи верачи. Пошто не живе дуго када су затворени, не могу се наћи често по зоолошким вртовима. Хране се воћем, инсектима, а понекад и ситним птицама и гмизавцима.
Ове ноћне животиње живе у прашумама Мадагаскара, Африци и понегде у Азији, иако су се неки прилагодили отворенијим и сушним западним деловима острва. Некада су живели и у Европи и Америци, где су проађени њихови фосилни остаци. Од свих других антропоидних или човеколиких мајмуна, лемур се разликује по томе што има издужено лице лисичјег изгледа и издужену канџу уместо нокта на другом ножном прсту.
Поред човека, највећи непријатељи су им орлови. Опстанак готово свих врста полумајмуна је угрожен уништавањем њихових природних станишта и криволоволовом ради трговине егзотичним животињама или их локално становништво лови за исхрану.
Групе лемура Са изузетком ај-ај-а, индрија и сифаку, научници деле лемуре у три групе.
Прва група
Патуљасти лемури
Они су ретко дужи од 30 центиметара. Имају китњасти реп и издужено лице. Крзно им варира од црвене до сиве боје, а трбушни део може бити жути или бео.
Друга група
Прстенорепи лемури
Они су величине од 51 cm до 102 cm. Имају, такође, веома длакав реп. Прстенорепи лемур је сив, са црно-белим прстеновима на репу.
Лемури огрличари
Они су највећи од свих лемура. Налик су панди. Црно-беле су боје, понекад са мало црвенкастог.
Трећа група
Ласичасти или хитри лемури
Они су приближно величине највећег патуљастог лемура. Ова животиња има дугачке задње ноге и биљојед је.
Распрострањеност Највише их живи на Мадагаскару, на којем лемури чини половину свих сисара. Има их нешто и у источној и субсахарској Африци, одакле, су, претпоставља се, на ово острво досплаварили њихови преци. Има их и у јужној Индији и на Цејлону те по свим острвима између Индије и Аустралије. Та чињеница је својевремео провоцирала претпоставку о постојању хипотетског копна „Лемурије“, које је незнано давно потонуло у Индијски океан. Пре тога, преко њега, лемуроиди су се раселили у јужноазијаска подручја.Šentija J.(1980): Opća enciklopedija Jugoslavenskog leksikografskog zavoda, 6: Nih-Ras. Jugoslavenski leksikografski zavod, Zagreb.
Особине
Чула Чуло мириса, или њух, је веома важно за лемуре и често се користи у комуникацији. Лемури имају дуге њушке (у поређењу са кратким њушкама хаплорина) за које се традиционално сматра да позиционирају нос ради бољег њушења, иако дугачке њушке не морају нужно да се преведу у високу оштрину мириса јер није релативна величина носна шупљина која је у корелацији са мирисом, али густина мирисних рецептора. Уместо тога, дуге њушке могу олакшати боље жвакање.
Мокар нос, или ринаријум, је особина која се дели са другим стрепсиринима и многим другим сисарима, али не и са приматима хаплорином. Иако се тврди да побољшава чуло мириса, то је заправо чулни орган базирран на додиру који се повезује са добро развијеним вомероназалним органом (ВНО). Пошто су феромони обично велики, неиспарљиви молекули, ринаријум се користи за додиривање предмета обележеног мирисом и пренос молекула феромона низ филтрум (назални расцеп средње линије) до ВНО преко назопалатинских канала који путују кроз резни део. форамен тврдог непца.
Да би комуницирали мирисом, што је корисно ноћу, лемури ће мирисати мокраћу ради распознавања територије, као и мирисне жлезде које се налазе на зглобовима, унутрашњој страни лакта, гениталним пределима или врату. Кожа скротума већине мужјака лемура има мирисне жлезде. Руфед лемур (род Varecia) и мужјаци сифаке имају жлезду на дну врата, док велики лемур бамбусар (Prolemur simus)) и прстенасти лемур имају жлезде унутар надлактица близу пазуха. Мужјаци прстенастог лемура такође имају мирисне жлезде на унутрашњој страни подлактица. Такође ће обрисати реп између подлактица, а затим ће се упустити у „борбе смрадом“ машући репом својим противницима.
Сматра се да су лемури мање оријентишу визуелнинм путем од виших примата, јер се у великој мери ослањају на чуло мириса и детекцију феромона. Фовеа на мрежњачи, која даје већу оштрину вида, није добро развијена. Сматра се да посторбитални септум (или коштани затварач иза ока) код хаплоринских примата благо стабилизује око, омогућавајући еволуцију фовее. Са само посторбиталном шипком, лемури нису могли да развију фовеу. Стога, без обзира на образац њихових активности (ноћни, катемерални или дневни), лемури показују ниску оштрину вида и високу сумацију мрежњаче. Међутим, лемури могу да виде шире видно поље од антропоидних примата због мале разлике у углу између очију, као што је приказано у следећој табели: Оптички углови и видна пољаУгао између очијуБинокуларно пољеКомбинованоЛемури10–15°114–130°250–280°Антропоидни примати0°140–160°180–190° Пошто конусне ћелије омогућавају вид у боји, сматра се да нису еволуирали да имају вид у боји. Показало се да најпроучаванији лемур, прстенасти лемур, види плаво-жуто, али му недостаје способност да разликује црвене и зелене нијансе.
Метаболизам Лемури имају ниске стопе базалног метаболизма (БМР), што им помаже да уштеде енергију током сушне сезоне, када су вода и храна оскудни. Они могу да оптимизују своју потрошњу енергије тако што ће снизити стопу метаболизма на 20% испод вредности предвиђених за сисаре сличне телесне масе. Црвенорепи разигрании лемур (Lepilemur ruficaudatus), на пример, наводно има једну од најнижих метаболичких стопа међу сисарима.
Понашање алт=|мини|Мишји лемури првенствено једу воће, иако њихова исхрана укључује и инсекте. Понашање лемура варира као и њихова морфологија. Разлике у исхрани, друштвеним системима, обрасцима активности, кретању, комуникацији, тактикама избегавања предатора, системима узгоја и нивоима интелигенције помажу у дефинисању таксона лемура и издвајању појединачних врста.
Дијета алт=A brown-colored lemur clings to a shaft of giant bamboo while eating a fragment in its hands.|десно|мини|До 95% исхране већег бамбусовог лемура састоји се од бамбуса. Општи трендови сугеришу да најмање врсте првенствено конзумирају воће и инсекте (свеједи), док су веће врсте више биљоједи. Као и код свих примата, гладни лемури могу јести све што је јестиво, без обзира да ли им је драга храна или не. На пример, прстенасти лемур једе инсекте и мале кичмењаке када је то потребно због чега се обично посматра као опортунистички свеједи. Mirza coquereli углавном једе плодове али ће током сушне сезоне конзумирати излучевине инсеката.
Уобичајена претпоставка је да мали сисари не могу у потпуности да се опстану уз конзумирање биљне исхране и да морају имати високо калоричну исхрану да би преживели. Као резултат тога, сматрало се да исхрана сићушних примата мора да садржи много инсеката који садрже протеине (инсективори). Истраживања су, међутим, показала да мишји лемури, најмањи живи примати, конзумирају више воћа од инсеката, што је у супротности од популарне хипотезе.
Биљна храна и материјал чини већину исхране већине лемура. Припаднике најмање 109 познатих биљних породица на Мадагаскару (55%) лемури користе у својој исхрани. Пошто су лемури углавном арбореални, већина ових искоришћених врста су дрвенасте биљке, укључујући дрвеће, жбуње или лијане.
Многе веће врсте лемура једу лишће, посебно индрииде. Међутим, неки мањи лемури такође првенствено једу лишће, што их чини најмањим приматима који то чине. Најмањи лемури углавном не једу много лишћа. Документовано је да лемури конзумирају лишће са најмање 82 породица локалних биљака и 15 породица страних биљака. Лемури имају тенденцију да буду селективни у конзумирању дела листа или изданка, као и његове старости. Често су млади листови пожељнији од зрелих листова.
Многи лемури који једу лишће имају тенденцију да то раде у временима оскудице воћа, понекад због тога изгубе тежину. Већина врста лемура, укључујући већину најмањих лемура и искључујући неке од индриида, углавном једу воће (фрогивори) када је доступно. Заједно, документовано је да лемури конзумирају воће од најмање 86 аутохтоне породице биљака и 15 фамилије страних биљака. Као и код већине оних који једу тропско воће, у исхрани лемура доминира воће врсте Ficus (смоква). Код многих антропоидних примата, воће је примарни извор витамина Ц.
Познато је да су само осам врста лемура предатори семена (гранивори), али ово може бити недовољно пријављено јер већина опсервација извештава само о потрошњи воћа и не истражује да ли се конзумира и семе.
Начин живота алт=A small squirrel-like lemur, with a long, slender body and a thick tail, looks over its shoulder from a palm tree.|мини|Патуљасти лемури су усамљени, али друштвени, хране се сами, али често спавају у групама. Лемури су друштвени и живе у групама које обично укључују мање од 15 јединки.
Присуство друштвене доминације женки издваја лемуре од већине других примата и сисара; код већине примата, мужјаци су доминантни осим ако се женке не удруже да формирају коалиције које их замењују. Међутим, многе врсте Eulemur су изузеци и код великог лемура бамбусара (Prolemur simus) ) не постоји доминацију женки. Када су женке доминантне у групи, начин на који одржавају доминацију варира. Мужјаци прстенастог лемура делују покорно са или без знакова агресије женке. Мужјаци крунисаних лемура (Eulemur coronatus), с друге стране, понашаће се покорно само када се женке понашају агресивно према њима. Женска агресија је често повезана, али није ограничена на, храњење.
Има много хипотеза које су покушале да објасне зашто лемури имају у доминацију женки док други примати са сличним друштвеним структурама не, али није постигнут консензус након деценија истраживања. Доминантно гледиште у литератури наводи да је женска доминација пожељна особина с обзиром на високе трошкове репродукције и оскудицу расположивих ресурса. Показало се да је доминација женки повезана са повећаним инволвиорањем мајки. Представљено је неколико хипотеза и модела који објашњавају доминацију женки код лемура.
Избегавање предатора Сви лемури доживљавају одређени притисак грабежљиваца. Уобичајена одбрана од грабљиваца укључује алармирање припадника врсте и мобинг предатора, углавном међу дневним лемурима. Способност скакања лемура можда је еволуирала ради избегавања предатора, а не због путовања. Ноћне лемуре је тешко видети и пратити ноћу и смањују њихову видљивост самим тражењем хране. Они такође покушавају да избегну предаторе тако што прикривају места за спавање, као што су гнезда, рупе на дрвећу или густа вегетација, Неки такође могу да избегавају области које предатори посећују тако што ће детектовати мирис њиховог измета и мењајући више места за спавање. Младунци су заштићени док траже храну тако што их остављају у гнезду или их чувају на скривеној локацији, где младунче остаје непокретно у одсуству родитеља.
Дневни лемури су видљиви током дана, па многи живе у групама, где бројност помаже у откривању предатора. Дневни лемури користе и реагују на позиве за узбуну, чак и оне других врста лемура и птица које нису грабљивице. Прстенасти лемур има различите позиве и реакције на различите класе предатора, као што су птице грабљивице, сисари или змије. Неки лемури, као што су индри, користе различите технике да би се камуфлирали. Често се чују, али их је тешко видети на дрвећу, због чега имају репутацију „духова шуме“.
Репродукција алт=A baby woolly lemur clings to its mother's back as she clings to a tree.|десно|мини|Вунасти лемури су активни ноћу и обично рађају једно младунче које носе са собом док траже храну. Са два изузетка, лемури се паре сезонски, са веома кратким периодима парења и рађања на које веома утиче сезонска доступност ресурса у њиховом окружењу. Сезона парења обично траје мање од три недеље сваке године, а женка вагина се отвара само током неколико сати или дана.