Шпанија (), званично Краљевина Шпанија (), је јужноевропска држава, смештена на југозападу континента на Пиринејском полуострву и неколико суседних архипелага и енклава. Граничи се са Португалијом на западу и Француском и Андором на североистоку. Излази на Средоземно море на југу и истоку и Атлантски океан на северу и северозападу, европски део Гибралтара граничи с Шпанијом. Главни град је Мадрид. У саставу Шпаније се такође налазе и два архипелага: Балеарска острва у Средоземном мору и Канарска острва у Атлантском океану. Сеута и Мелиља (две енклаве на северу афричког континента са статусом аутономних градова), као и Ливија (енклава у француским Пиринејима), такође припадају шпанској држави.
Шпанија је чланица Уједињених нација, Европске уније и НАТО савеза.
Географија
Положај Државе и територије са којима се Шпанија граничи су: Андора, Португалија, Мароко, Гибралтар и Француска. Површина државе износи 505.990 km². Шпанија се налази у умереној зони, између 43°47'24" и 36°00'40" северне географске ширине, и између 7°00'29" источне и 5°36'40" западне географске дужине.
Геологија и рељеф Најстарији део Шпаније, представља 600–800 m висока висораван Мезета, која је грађена од прекамбријских и кристаластих стена и старих кречњака. На северу је окружена младим набраним Кантабријским планинама и Пиринејима (Пико де Анети, 3.404 -{m}-), а на југу Андалузијским планинама или Бетијским Кордиљерима, који су грађени од мезозојских и терцијарних наслага.
Андалузијске планине састоје се од неколико масива, који се пружају паралелно с обалом Средоземног мора: централни део Сијера Неваде (-{Sierra Nevada}-) с највишим врхом Шпаније (Муласен, 3.481m). Између јужног руба Мезете, односно Сијера Морене (-{Sierra Morena}-) и Андалузијских планина налази се велика Андалузијска тектонска депресија. На североисточном рубу Мезете пружају се Иберијске планине, грађене од кредних и јурских наслага, а између њих, Пиринеја и Кантабријских планина смештена је долина реке Ебро (Храгонска котлина). Са висоравни Мезета издижу се планински масиви Сијера де Гата (-{Sierra de Gata}-), Сијера де Гредос (-{Sierra de Gredos}-) и Сијера де Гвадарама (-{Sierra de Guadarrama}-), који су настали раседањем у терцијару. Обала је углавном стрма и слабо неразуђена. Добро је рашчлањена само обала Галиције и северозападне Шпаније са мноштвом залива карактеристичног облика.
Воде Основу хидрографске мреже Шпаније чини пет река: Гвадалкивир, Гвадијана, Тахо (Тежо у Португалу) и Дуеро, које припадају сливу Атлантског океана и Ебро — притока Средоземног мора. Реке на северозападу Шпаније имају више воде, краћи ток, релативно велики пад, а њихова естуарска или ријаска ушћа погодују развоју воденог саобраћаја. Токови који се спуштају са високих планина (Пиринеја, Бетијских Кордиљера и др.) имају велике падове и значајан хидроенергетски потенцијал. У кречњачким теренима реке су најчешће формирале кањоне или клисуре, стрме одсеке („квесте“) а ту су и водопади и брзаци, погодни за производњу електричне енергије. Већи токови искоришћени су за наводњавање плодних равница.
Клима Шпанија се налази у умереном појасу, а њен неуједначен рељеф утиче на велику климатску разноврсност. Често се за климу Шпаније каже да је средоземна (медитеранска). Међутим, то је само донекле тачно јер само приобално подручје истока, југоистока и југа Шпаније има средоземне карактеристике.
На измене климе превасходно утиче надморска висина, па долази и до вертикалне климатске зоналности. Уз то, планине се углавном издижу уз рубним деловима земље, па су значајна препрека ширењу климатских утицаја из околних простора. Због тога средишњи део Шпаније — Мезета, има знатно другачије поднебље, од оног које би одговарало географској ширини тог простора.
На истоку и југу Шпаније где преовлађује средоземна клима (често се наводи и као суптропска) средње месечне температуре током године крећу се од 13 °C до 25 °C, а излучи се од 350 — 500 -{mm}- падавина. За ово подручје карактеристично је дуго, топло, суво и сунчано лето, када максималне температуре достигну и 48 °C. Средоземна обала Шпаније има највећи број сунчаних сати у Европи. Зиме су у приморју угодне, а на југу топле.
Северозапад Шпаније, односно атлантска обала, која излази и на Бискајски залив, има свежију климу, па се температуре крећу од 8-20 °C. Са Бискајског залива према полуострву крећу се влажне масе, па се на планинским падинама излучи највише падавина, око 900-2000 -{mm}-. Због благе океанске климе и доста падавина, читаво подручје је под релативно бујном и зеленом вегетацијом, па се ова регија често назива и „Зелена обала“ (Коста Верде, ).
Унутрашњу Шпанију, са континенталном климом карактеришу средње месечне температуре од 3-23 °C, а током зиме често буду и негативне. У овој регији се просечно годишње излучи испод 500 -{mm}- талога, а на неким деловима мање од 300 милиметара. Источни обод поприма неке карактеристике медитеранске климе, док се северозападни руб приближава океанском климату.
Флора и фауна
Шпанија има мало шума свега око 15% укупне површине, и заступљене су само на вишим деловима планина, највише на северозападу државе. У унутрашњости Шпаније основу природног пејзажа чине ксерофитне заједнице. Шикару (-{matorral}-), углавном тешко проходну сачињавају грмови јасена, ловора, рузмарина и дивље маслине, а на лошем земљишту расте трава. У тим условима успевају лековите биљке, најчешће лаванда, кадуља и мајчина душица. Простори који су обрасли мајчином душицом називају се „томиларес“ (-{tomillares}-). У пролеће кад шикара и површине под лековитим травама озелене привлаче живи свет својим шаренилом боја и ароматичним мирисима.
Лети је знатно другачије, јер уз стално ведро небо и високу температуру, вегетација углавном пожути, а у први план долазе огољени камени блокови (сипари). Југоисточни део Мезете, у таквим условима, има оскудну степску вегетацију. Средоземну обалу карактерише разноликост, која је углавном производ људског рада, односно ради се о култивисаним биљним врстама (агруми, маслине, винова лоза, поврће, чак и палме и друго). У средоземним климатско-вегетацијским условима живи медитеранска фауна, коју карактерише велики број гмизаваца, инсеката и птица, док су се крупније животиње одржале углавном у планинским пределима.
Историја
Прва писана сведочанства описују Иберију као земљу настањену Иберима, Баскима и Келтима. Након великих борби долази под власт Рима. Током средњег века њом су завладала германска племена да би недуго затим потпала под власт Мавара из северне Африке. Током вишевековне борбе мала хришћанска краљевства са севера успела су да поврате власт над полуострвом. Последње маварско краљевство пало је исте године када је Колумбо стигао дo Америке. Тада је почело да се ствара глобално царство а Шпанија је наредих векoва и по била водећа европска и светска сила.
Бројни ратови и други проблеми временом су урушили њен статус. Наполеонова инвазија је довела до хаоса у земљи, и подстакла покрете за независност у шпанским колонијама. Непосредно пре Другог светског рата Шпанију је задесио крвави грађански рат који је на власт довео диктаторски режим. Крајем седамдесетих година 20. века долази до обнове демократије а нешто касније Шпанија се придружује Европској унији, бележећи стабилан економски развој и културни препород.
Преисторија и преромански народи
мини|Келтски кастро у А Гварди у Галисији.
На основу археолошког налазишта Атапуерка може се закључити да је Иберијско полуострво било настањено хоминидима пре 1,2 милиона година. Људи су на Иберијско полуострво дошли са севера пре 35.000 година. Најпознатији артефакти о овим преисторијским људским насеобинама су цртежи у пећини Алтамира у Кантабрији, на северу полуострва, које су начинили Кромањонци између 35.600 и 13.500. године пре нове ере. На основу археолошких и генетских истраживања долази се до закључка да је Иберијско полуострво послужило као уточиште становницима северне Европе током последњег леденог доба.
Пре римског освајања Иберијско полуострво су углавном настањивали Ибери и Келти. Ибери су живели дуж медитеранске обале од североистока до југоистока полуострва. Келти су настањивали унутрашњост и атлантску обалу од северозапада до југозапада. Баски су живели у западном делу Пиринеја и у суседним областима, Тартешани су живели на југозападу а Лузитанци и Ветонци у средишњем делу запада полуострва. Дуж средоземне обале постојале су бројне трговачке насеобине Феничана, Грка и Картагињана.
Римско царство и Готско краљевство
мини|Римски театар у Мериди
Током Другог пунског рата, између 210. и 205. п. н. е., Рим је освојио картагинске колоније на Средоземљу. Римљанима је било потребно скоро два века за потпуно освајање Иберијског полуострва, да би њиме владали више од шест векова. Келтско и иберијско становништво постепено је романизовано (латинизовано). Локалне вође су постале део римске аристократије а Хиспанија је постала житница Римског царства, извозник злата, вуне, маслиновог уља, и вина. Пољопривредна производња је повећана са изградњом система за наводњавање, од којих су неки још увек у употреби. Цареви Хадријан, Трајан, Теодосије I, и филозоф Сенека су рођени у Хиспанији. Хришћанство је на ово поднебље стигло у првом веку а раширило се у градовима током другог века. Већина данашњих језика у Шпанији и законодавство воде порекло из овог периода. мини|Толедо, главни град Визиготског краљевства.
Слабљење владавине Западног римског царства у Хиспанији је почело 409, када су германска племена Свеви и Вандали, заједно са Сарматским Аланима прешли Рајну и опустошили Галију, да би их Визиготи исте године довели у Иберију. Свеви су основали краљевство на подручју данашње Галиције и северне Португалије. Распадом Западног римског царства нестало је постојеће друштвено уређење, мада су новоформиране државе задржале многе институције и законе потоњег царства, укључујући хришћанство.
Хаздинзи, савезници Алана, такође су основали краљевство у Галицији, заузевши углавном исто подручје али су своју власт проширили јужно до реке Дуеро. Вандалско племе Силинзи је заузело подручје названо Вандалузија, данашња Андалузија. Византинци су на југу Иберијског полуострва основали енклаву Спанију, с циљем обнове Римског царства на овом подручју. Међутим, Хиспанија је на крају уједињена током владавине Визигота.
Средњи век
мини|Унутрашњост Велике џамије у Кордови. Почетком осмог века Омејадски калифат се проширио на Иберијском полуострву. Маври из северне Африке су заузели скоро цело полуострво, изузев мале планинске области на северозападу.
Под шеријатских законима хришћани и Јевреји су имали подређени статус. Овакав положај је хришћанима и Јеврејима бранио исповедање религије, такође њихова права су у сваком погледу била мања у односу на муслимане.
Преобраћење у ислам добило је велике размере. Верује се да су крајем 10. века мулади (муслимани пореклом са Иберијског полуострва) чинили већину становништва Ал-Андалуза.Islamic and Christian Spain in the Early Middle Ages. Chapter 5: Ethnic Relations, Thomas F. Glick
Муслиманску заједницу на полуострву карактерисала је шароликост и социјална напетост. Временом је дошло до сукоба између Бербера из северне Африке, најзаслужнијих за освајање ове територије, са арапским вођама са Блиског истока. Поред њих ту је била и бројна маварска популација, која је живела углавном у долини реке Гвадалкивир, у приобаљу Валенсије, долини реке Ебро и у планинским областима Гранаде. мини|Смрт Роланда у бици код Ронсево Паса