Ирска (, ), званично Република Ирска (, ), држава је у западној Европи. Налази се на острву Ирска и састоји се из 26 од 32 округа. Главни и највећи град је Даблин, који има преко 1,5 милиона становника. На копну се граничи само са Северном Ирском, која је део Уједињеног Краљевства. Окружена је Атлантским океаном, односно Келтским морем на југу, пролазом Светог Ђорђа на југоистоку и Ирским морем на истоку.
Ирска Слободна Држава је настала са статусом доминиона 1922. године, након потписивања Англо-ирског споразума. Године 1937. усвојен је нови Устав, у коме је држава названа „Ирска” и фактички је постала република, са изабраним председником. Званично је проглашена републиком 1949. године, према Закону о Републици Ирској из 1948. Ирска је постала чланица Уједињених нација 1955. Придружила се Европским заједницама, претходници Европске уније, 1973. Није имала формалне односе са Северном Ирском током већег дела 20. века, али 1980-их и током 1990-их владе Уједињеног Краљевства и Ирске су радиле са северноирским странкама на решавању сукоба који је постао познат као Невоље. Од потписивања Споразума на Велики петак 1998. године, владе Ирске и Северне Ирске су сарађивале у бројним областима политике у оквиру Министарског савета Север/Југ који је створен Споразумом.
Ирска је развијена земља са квалитетом живота који се сврстава међу највише на свету. Године 2021. Индекс хуманог развоја сврстао је Ирску на шесто место. Такође се високо котира у области здравствене заштите, привредне слободе и слободе штампе. Чланица је ЕУ и један од оснивача Савета Европе и Организације за економску сарадњу и развој. Влада Ирске следи политику војне неутралности кроз несврставање још од пре Другог светског рата, па сходно томе није чланица НАТО, иако је чланица Партнерства за мир. Привреда Ирске је напредна, са једним од највећих европских финансијских центара у средишту Даблина. Спада међу првих пет најбогатијих држава на свету.
Име
Држава која је 1922. године чинила 26 од 32 ирска округа је била позната као Ирска Слободна Држава. Устав Ирске, усвојен 1937, каже да се за име државе подједнако користе називи на ирском () и енглеском језику (). Члан 2 закона Републике Ирске из 1948. године, каже „овим се изјављује да ће опис државе бити Република Ирска“. Закон из 1948. не именује државу као Република Ирска, јер би то било у супротности са уставом.Gallagher, Michael, "The changing constitution", in
Влада Уједињеног Краљевства је користила назив на ирском језику без дијакритика (), а од 1949. године назив Република Ирска,Oliver, J.D.B., What's in a Name, in Note: the author incorrectly uses "Éire", with the diacritic све до Белфастког споразума 1998. године од када користи само назив Ирска.
Поред наведених назива, у употреби су и називи „Република“, „Јужна Ирска“ или „Југ“. У контексту који користе ирски републиканци држава се често назива и „Слободна Држава“ и „26 округа“.
Историја Ирско острво људи су први пут населили пре око 34.000 година. Неолитска, односно земљорадничка друштва, настањују га око 4.000. п. н. е. Од око 2.500. п. н. е. јављају се прва сведочанства металургије, када Ирска улази у тзв. бакарно доба. 2.000 година п. н. е. Ирска улази у бронзано доба, док металургију гвозденог доба доносе Келти, прво 600, а потом 300. године п. н. е.
Келти су први мештани Ирске који су дочекали писану историју. Данашњи ирски језик келтског је порекла, а Ирци се сматрају њиховим потомцима. Први описи Ирске потичу од старогрчких и латинских писаца, 4. и 3. века п. н. е, који бележе Дарине, Ердине и Волунтије као племена присутна на острву. У 1. веку Римљани освајају Британију, али не и Ирску, због чега дешавања у земљи током антике бивају слабо забележена. Између 3. и 5. века Ирци примају хришћанство, дело које се традиционално приписује британском мисионару Светом Патрикију, чији је празник данас највећи у Ирској. Након повлачења Римљана из Британије током 5. века, ирски гусари постају велика претња на обалама овог острва. Групације из Ирске током раног средњовековног раздобља постепено настањују делове Британије, одакле порекло воде Шкоти. лево|мини|Оквирна карта ирских краљевина око 1014. године. Викиншка утврђења означена угасито црвеном бојом. Током средњег века Ирска је била распарчана у мноштво мањих племенских краљевина, што вероватно осликава политичко стање и у антици. Ова племена традиционално предводио је један велики краљ, али су се краљевине међусобно редовно бориле за ту титулу као и за политичку превласт. Најупамћенији међу овим владарима јесте Брајан Бору, који је крајем 10. и почетком 11. века успео да привремено себи потчини читаво острво. Манастири у средњовековној ирској били су имућне институције, и данашњи историчари им приписују заслуге за очување многих античких знања која су падом римског царства изгубљена на западу. мини|Ирски најамници. Илустрација Албрехта Дирера с почетка 16. века. Око 9. века Ирску пљачкају и трајно настањују викинзи, који оснивају неколицину утврђених градова међу којима су Корк, Вексфорд и Даблин. Њихова моћ је разбијена почетком 11. века. Нормани, који су 1066. године постали владајући сталеж Енглеске, 1169. године врше своју прву инвазију Ирске. Од тада Енглези заснивају трајно присуство на острву, које је до краја средњег века било делимично, али у одређеним периодима и доминирајуће. Потпуно освајање Ирске свршено је под династијом Тудора између 1543. и 1603. године. Енглески краљеви су првобитно владали Ирском као засебним „господарством“ (), затим краљевством, да би 1801. године потпуно интегрисали Ирску у Уједињено Краљевство.
Период енглеске власти је у Ирској упамћен као доба тлачења и стране окупације. Енглеска круна, која је 1532. године примила протестантизам, користила је чињеницу да су већина Ираца католици ради спровођења бројних репресивних закона и колонистичке политике. Закони донети током 17. века забрањивали су исповедање католичке вере, али и коришћење ирског језика. Широка подручја Ирске, а нарочито њен север, настањивани су протестантским живљем и земљопоседницима, од којих потичу данашњи Англо-Ирци и Алстерци. Као нарочито кобни догађаји упамћени су инвазија Оливера Кромвела (1649-1653) и Велика кромпирова глад (1845-1849), који су заједно однели на милионе живота. Током читавог овог периода домаће становништво Ирске дизало је бројне, али неуспеле устанке.
Оснивање савремене републике
мини|Даблин након устанка 1916. године 19. век и појава национализма довели су до народног препорода у Ирској и тежњама за независност. 1829. године, под притисцима ирског вође Данијела О'Конела, у Уједињеном Краљевству је прекинута репресија католика. До краја овог века већинска политичка струја у Ирској тежила је ка аутономији, али почетком 20. века популарност добија такозвана револуционарна струја коју је предводила странка Шин Фејн. 1916. године диже се Ускршњи устанак, који је исте године угушен, али истовремено показао неодрживу политичку ситуацију. 1922. године потписан је Англо-ирски споразум којим је коначно основана Слободна Ирска држава, која временом стиче потпуну независност од Велике Британије. Северна Ирска, насељена већином протестантима, одбила је да се отцепи, што је у самој Ирској држави изазвало грађански сукоб, а у Северној Ирској дугогодишњу терористичку кампању паравојне Ирске републиканске армије која је трајала чак до 1998. године.
Географија
мини|200п|Мапа Ирске Острво Ирска се простире на 84.421 -{km²}- од којих пет шестина припада Републици Ирској, а остатак чини Северну Ирску. На западу се налази Атлантски океан, на североистоку Северни канал. На истоку се налази Ирско море које се на југозападу спаја са океаном преко Канала светог Ђорђа и Келтског мора.
Република Ирска граничи се само са Уједњиненим Краљевстом, ка северу. Површина државе износи 70.274 km².
Геологија и рељеф Ирска је претежно равничарска земља кречњачког тла. У централним пределима надморска висина варира између 60 и 120 метара, а низија испресецана је благим брдима. Њену морску обалу скоро потпуно прожимају литице геолошки разноврсне структуре. Планине, које се протежу превасходно на северу и југу земље, не досежу високе надморске висине. Главни венци су планине Блу Стек на северу, планине Виклоу јужно од Даблина, Нокмедоу и Комераг на југу, а са њима и Мегилкадис Рикс, на којима је Карунтухил (), највиши врх земље (1.041 m). На западу планине усецају у море, стварајући поприлично разуђену обалу испресецану заливима, међу којима су Бентри и Дингл.
Већина рељефа земље проистиче из ледничког кретања.мини|Западна обала Ирске Воде Избијајући из приморских планина, директно ка мору теку кратки брзаци. Реке у унутрашњости земље су споре и широке. Река Шенон, која извире из Слајга и пролази кроз централне пределе земље изливајући се у море код Лимерика, најдужа је река не само у Ирској, већ у целом Британском архипелагу (360 km). Друге велике реке су Бероу и Суир.
Ирска је истачкана хиљадама ледничких језера, мање и веће површине. Највеће језеро на острву, Луг Нег, налази се у Северној Ирској, те не припада Републици. Река Шенон својим током формира неколико великих језера, међу којима су Луг Ри и Луг Дерг.
Флора и фауна Ирска је током последњег леденог доба била сасвим покривена глечерима, и већина биљних и животињских врста данас присутних настањене су у протеклих 10 хиљада година. Тиме се биосфера Ирске слабо разликује од шире северноевропске, а поготово је слична британској. Постоје, међутим одређене специфичности које Ирска дугује својој географској изолованости: она, на пример, уопште није настањена кртицама, мањим ласицама, нити змијама. Најчешћа крупна дивљач су јелени. Међу ендемским врстама су ирски хермелин и ирски зец. Ирске реке и језера су нарочито богате лососом.
Траве у Ирској су углавном исте као у остатку северозападне Европе, али има врста за које се сматра да потичу из Средоземља. Специфичност ирског пејзажа јесте мањак шума; мада је у праисторији острво било прекривено шумама, скоро све природне шуме су људском активношћу посечене. Данас је око једна десетина земље пошумљена, углавном вештачки.
Клима Клима Ирске је атлантска, с много влаге, великом облачности и мало сунчаних дана, нарочито у западним деловима, који су под непосредним утицајем сталних и снажних западних ветрова. Због тога тај део земље има већу количину годишњих падавина (око 1500 -{mm}-) од источног (750 -{mm}-). Највише падавина има југозападни планински део – око 2500 -{mm}-. Због сталне влаге, и зато што нема суша ливаде су стално зелене, па је по томе Ирска и добила име зелено острво.
Локална умерена клима је нешто измењена услед Северноатлантске струје. Лета су ретко веома врућа, али се температура зими не спушта често испод нуле. Падавине су врло честе, са чак до 275 кишних дана годишње у неким деловима земље. Национални паркови
У Ирској постоји шест националних паркова:
Име Основан Величина (-{km²}-) Слика Национални парк Баликрој 1998. 117,79 200п Национални парк Бурен 1998. 110 200п Национални парк Гленвех 1984. 110 200п Национални парк Киларни 1932. 102,89 200п Национални парк Конемара 1980. 30 200п Национални парк Виклоу 1991. 205 200п
Административна подела
мини|Ирски окрузи (). Територија Републике Ирске означена зеленом, а Уједињеног Краљевства маслинастом бојом. Ирска је унитарна држава. Цело острво је подељено на 32 округа, од којих 26 припада Републици Ирској. Пет велеградова такође чине посебне јединице. Ови окрузи групишу се у четири традиционалне покрајине, које више немају административну сврху, али се сматрају одвојеним историјским и културним регијама. То су:
Алстер Манстер Конот Ленстер
Проблем Северне Ирске односно Шест округа