200п|мини|Доњи Краји
Доњи Краји (, ) или Доњи крајеви, историјска су област која је настала у средњем вијеку као посебна управна цјелина бановине Босне. Обухватала је већи дио простора између ријеке Врбаса на истоку, Уне на западу и Саве на сјеверу. Доњи Краји се у историјским изворима први пут помињу 1244. године у повељи угарског краља Беле IV, заједно са областима Усора и Соли. Новији називи овог простора Крајина и Босанска Крајина потичу управо од назива средњовијековне области Доњи Краји.
Угарски краљ Бела IV повељом 1244. године даје дозволу босанском епископу да сакупља десетину у Усори, Солима и Доњим Крајима. У то вријеме Босном влада бан Матеј Нинослав, а претпоставља се да је прије њега Доњим Крајима, као једном од четири земље босанске владао Бан Кулин. Матеја Нинослава је наслиједио бан Пријезда I који је био принуђен да призна врховну власт угарског краља Беле IV, који је тада формирао бановине Соли и Усора. Повељом из 1287, Пријезда I уступа цијелу жупу Земуник свом зету, најстаријем сину славонског бана Стјепана Бабонића. Тако крајем 13. вијека дијелови Доњих Краја долазе у посјед породице Бабонића.
Кнез Хрватин Стјепанић, родоначелник властелинске породице Хрватинића, је веома рано признао далматинско-хрватског бана Павла I Шубића за свог господара и тиме му помогао да се учврсти у Босни. То му је омогућило да прошири власт своје породице на област Доњих Краја и да добије титулу кнеза Доњих Краја босанске земље. Његови синови Вукослав, Павле и Вукац, слично као и он неколико година раније, добро процјењују ситуацију и признају Стјепана II Котроманића за бана Босне, што им је омогућило да завладају и жупама Земуник и Врбања. Средином 14. вијека утицај Хрватинића опада, а Доњи Краји престају бити административна јединица Бановине Босне. Титула и функција кнеза земље Доњи Краји је обновљена тек након Твртковог крунисања за краља. Тада великог војводу Вукца Хрватинића насљеђује његов син Хрвоје Вукчић Хрватинић.
Хрвоје је постао један од најмоћнијих властелина у Босни. Након смрти угарског краља Лајоша I Анжујског учествовао је у династичким сукобима помогавши Ладиславу Напуљском да се прогласи за краља. За то је био награђен великим територијалним проширењима своје области и титулом херцега Сплита, вицекраља Далмације и Хрватске, великог бана Врбаске бановине и кнеза Доњих Краја. Жигмунд Луксембуршки, други претендент на угарски престо, је успио потиснути Ладислава Напуљског и завладати читавом Угарском. Након тога је Хрвојев утицај почео постепено да слаби, а пошто је дошао у сукоб и са Сандаљем Хранићем којег је подржао Жигмунд, обратио се Турцима за помоћ и позвао их у Босну 1415. године. Хрвоје је умро 1416. године, послије чега се његова област брзо распала, а највећим дијелом Доњих Краја је владао његов синовац Јурај Војсалић.
Након пада Краљевине Босне под турску власт, угарски краљ Матија Корвин је крајем 1464. године заузео сјеверну Босну и на простору Доњих Краја основао Јајачку бановину, која се одржала све до 1527. или 1528. године. Бановина је обухватала готово читаву област Доњи Краји, осим жупе Ускопље, која је била под турском влашћу. Падом Јајачке бановине, област је ушла у састав Босанског санџака.
Историја
Рани средњи век 200п|мини|лево|Ширење босанске државе у средњем веку Назив „Босна“ по први пут срећемо у делу Константина VII Порфирогенита, De administrando imperio (Спис о народима). Дело је писано између 948. и 952. године. Порфирогенит пише да су се од седам насељених градова у унутрашњости, два, Котор и Десник, налазила у саставу Босне. Босна је тада представљала само географски појам обухватајући долину истоимене реке. Салинес, који се изједначава са средњовековним Солијем, односно данашњом Тузлом, није припадао првобитној Босни. Поргирогенит 32. поглавље свог дела, у коме је описана најстарија историја Срба, завршава доласком на власт кнеза Часлава. Часлав је био савременик Порфирогенита. Могуће да је као завршни догађај Порфирогенит одредио смрт бугарског цара Симеона. Крај Часлављеве владавине познат је само по легендарним казивањима у Барском родослову (Летопису попа Дукљанина). У Босну је продро мађарски кнез Киз пљачкајући и пустошећи земљу. Часлав га је поразио у дринској жупи. Киз је погинуо у бици. Жељни освете, Мађари су покренули нов поход. Овога пута борбе су вођене у сремској области, у равницама јужно од Саве. У изненадном ноћном нападу Часлав је заробљен. По наговору удовице претходног мађарског главара, удављен је у Сави. Са Чаславом се прекида низ познатих владара из најстарије српске династије, али не због тога што је она изумрла већ због тога што о њој нема вести. Оно што се у Летопису казује о наводним Часлављевим наследницима фантастично је и не одговара општим приликама тога временаЛетопис попа Дукљанина (1988). стр. 125. У изворима се наводи да је хрватски краљ Михаило Крешимир II око 969. године опљачкао жупе Ускопље, Пливу и Луку. Поменуте жупе су језгро из којег ће се развити „земља“ Доњи Краји. Босна је крајем 10. века ушла у састав државе македонског цара Самуила, потом Византијског царства под Василијем II, а касније и у састав Дукље под краљем Константином Бодином. До 1138. године Босна је ушла у састав Угарског краљевства. Први по имену познати владар Босне је Борић кога помиње Јован Кинам у својој хроници описујући Византијско-угарски рат средином 12. века. Борић се борио на страни Угара приликом опсаде Браничева 1154. годинеВизантијски извори 2 (2007). стр. 45—54. Босански бан погинуо је у сукобима око угарског престола. Сукобе је искористио Манојло да својој власти потчини јужне делове Угарског краљевства, укључујући и Босну. Име бана Кулина по први пут се помиње 1180. године. Био је вазал византијског цара у чијој титулатури се нашла и Босна.
Настанак Доњих Краја 200px|мини|Печат Шубића Главни извор за проучавање босанске историје крајем 12. и почетком 13. века јесте повеља угарског краља Беле IV. Њоме је угарски краљ дао дозволу епископима Босанске дијецезе са центром у Ђакову да прикупљају десетину у Усори, Солију и Доњим Крајима. Истом повељом краљ је потврдио поседе које је бан Матеј Нинослав даровао дијецези. Повеља краља Беле први је документ у коме се помињу Доњи Краји. Држава Матеје Нинослава обухватала је готово исте територије као држава Кулина. Земље Усора и Соли формиране су најкасније до 1225. године, а вероватно већ током Кулинове владавине. У то време треба сместити и настанак земље Доњи Краји.
О постојању више земаља у Матејиној држави сведочи и његова повеља издата Дубровчанима 1240. године. Бан гарантује дубровачким трговцима сигурност у земљама којима су владали бан и његови синови. У повељи из 1249. године се као сведоци наводе казнаци Грдомил, Семијан и Белхан. Судећи по редоследу набрајања, Грдомил је био главни, велики казнац, задужен за убирање прихода у земљи Босни. Остала два казнаца су свакако прикупљали приходе у преостале две земље: Усором (са Солијем) и Доњим Крајима.
Из времена владавине бана Пријезде (око 1250 — око 1287) имамо више података о Доњим Крајима. Још на почетку владавине Пријезда је морао признати Белино заузимање земаља Усоре и Соли и формирање бановине на челу са Ростиславом Михаиловићем. Угарски краљ му је даровао жупу Новаке у Славонији. Писмо угарског краља папи Иноћентију IV указује на могући рат који је 1253. године вођен између Беле и Пријезде. Под влашћу босанског бана остале су земље Босна и Доњи Краји, а ширење ка северу је онемогућено. Повељом из 1287. године бан Пријезда је, заједно са синовима, Стефаном, Вуком и Пријездом, даровао целу жупу Земуник своме зету, најстаријем сину Стефана Бабонића, славонског бана. Ова великашка породица владала је територијама јужно од Саве, непосредно уз границу са Босном. Радослав Бабонић је као зет босанског бана управљао жупама Глаж, Врбас и Сана у Доњим Крајима. Из текста повеље видимо да је ово била баштина бана Пријезде; он ју је добио од својих претходника. Присуствовање Пријездиних синова било је обавезно, будући да се њима одузимао део наслеђа. Породица Бабонић је до 1314. године управљала и жупом Врбањом у Доњим Крајима као и над појединим жупама у Усори. Првобитна територија земље Доњи Краји се са жупа Ускопље, Пливе и Луке проширила низ Врбас обухватајући жупе Земуник и Врбањ.
Стефан I Котроманић (око 1290 — 1310) је у почетним годинама своје владавине делио власт са братом Пријездом. Уживао је подршку сремског краља Драгутина Немањића са чијом ћерком је био ожењен. Драгутин је од угарске краљице Јелисавете добио на управу Мачванску бановину и бановину Усору и Соли (1284) те се његова територија простирала приближно од ушћа Колубаре до ушћа Врбаса, пдф. Држава Стефана Котроманића нашла се крајем 13. века на удару брибирских кнезова из породице Шубић. Глава породице био је Павле I Шубић. Драгутин је у то време био ангажован у рату са братом Милутином, српским краљем. Павле је 1299. године узео титулу господара Босне постављајући на бански престо брата Младена I. Стефан је потиснут до Дрине где се задржао до своје смрти 1310. године. Босанска властела одбила је да призна његовог сина Стефана II за бана те се Јелисавета морала склонити у Дубровник. Након погибије Младена I у сукобу са босанским јеретицима, на бански престо се попео његов сестрић Младен II (1304-1322).
Хрватинићи
200px|мини|лево|Грб Хрватинића У време бана Пријезде у Доњим Крајима уздиже се властеоска породица чији је родоначелник Стјепан (умро пре 1299). Стјепан је први познати припадник великашке породице која по његовом сину носи име Хрватинићи. Хрватин Стјепанић (око 1299 — око 1315) је успео да се уздигне у ред крупне властеле. Хрватин је признао вазалан однос према Шубићима те је успео да се прошири на територију читаве земље Доњих Краја. Карло II и Павле Шубић га у исправама од 1299. до 1305. године називају „кнезом Доњих Краја“. Хрватин је имао и браћу чија нам имена нису позната. Могуће је да је један од њих Гргур Стјепанић који ће се истаћи у наредном периоду. Баштенски поседи Хрватинића били су у жупи Лушци. Поред ове, Хрватин је држао и жупу Бањицу. Његова власт над овим жупама потврђена је у историјским изворима, док се власт над осталим жупама претпостављаХрватски биографски лексикон.
Хрватин је имао тројицу синова, Вукослава, Павла и Вукца. Као што је Хрватин подршком Шубићима обезбедио власт над Лушцима и Бањицом, тако су и његови синови у право време променили страну. У сукобу Карла Роберта и Стефана II Котроманића са једне и Младена II Шубића са друге стране, Хрватинићи су подржали Котроманиће. Мавро Орбин пише да је Стефан Котроманић још приликом свог боравка у Дубровнику преговарао са властелом око повратка на очев престо. Уз помоћ угарског краља, Стефан је на власт дошао 1322. године.
Стефан II Котроманић (1322-1353) је окупио све босанске земље под својом влашћу, најпре земљу Босну, а потом и Усору и Соли (као бан се појављује у документу из 1323. године што је доказ да Драгутинов наследник Владислав није владао овим територијама). Од Хрватинића му је најпре пришао Павле Хрватинић који се у Стефановој повељи помиње већ 1323. године. Владао је жупом Земуник и тамо је имао свог казнаца и дијака. Стефан Котроманић, међутим, није желео да титулу кнеза Доњих Краја да ниједном од Хрватинића већ је са сваким успоставио посебне односе. Најстарији Хрватинов син, Вукослав, издао је 1325. године повељу као „кнез кључки“. Поред Кључа, Стефан му је повељом из 1326. године даровао жупе Врбању и град Котор (Котор Варош). Вукослав је добио судски и управни имунитет у својим областима, а Стефану је дуговао само војну службу. Повељом из 1329. године Стефан је Вукославу потврдио одредбе прве повеље пред представницима цркве босанске.
Трећи Хрватинов син, Вукац, владао је у жупи Врбање са Котором. Такође је уживао управни и судски имунитет. Породици Хрватинића је могуће припадао и Гргур Стјепанић који се 1330. године нашао на бугарском двору где је, као представник босанског двора, успешно окончао преговоре око склапања брака између бана Стефана и бугарске принцезе.