Институт за српски језик САНУ

Институт за српски језик САНУ научни је институт у саставу Српске академије наука и уметности, са седиштем у Београду. Основан је 15. јула 1947. године, ради унапређивања и даљег развоја научног рада у области проучавања српског језика. Након склапања Новосадског договора о заједничком српскохрватском језику из 1954. године, установа је 1958. године преименована у Институт за српскохрватски језик. Недуго потом извршена је реорганизација мреже научних установа у Србији, тако да је Институт почевши од 1961. године наставио рад као самостална институција. Променом статуса није прекинута научна сарадња између Института и САНУ. Током 1991. године, покренут је поступак за повратак Института под окриље САНУ, што је и остварено, а потом је 1992. године извршена и промена назива, путем повратка на првобитно име, те од тада установа поново носи назив: Институт за српски језик.Институт за српски језик САНУ

Институт се бави организацијом и реализацијом научних истраживања у области проучавања српског језика, а рад се одвија у оквиру пет научноистраживачких пројеката: 1. Лингвистичка истраживања савременог српског књижевног језика и израда Речника српскохрватског књижевног и народног језика један је од најважнијих и најобимнијих дугорочних пројеката српске науке и културе. Речник САНУ је монументално дело науке и културе српског народа и имаће, када буде завршен, преко 30 томова великог формата, са преко 450.000 речи из књижевног језика и народних говора. Године 2017. изашао је 20. том. 2. Пројекат Етимолошка истраживања српског језика и израда Етимолошког речника српског језика подразумева обраду лексичког фонда српског књижевног и народног језика и ономастике по принципима модерне етимолошке лексикографије. 3. На пројекту Обрада старих српских споменика и израда Речника црквенословенског језика српске редакције и Српског јеванђељског речника обрађује се и представља старо српско писано наслеђе и сакупља и обрађује лексика из српских средњовековних јеванђеља у старословенском контексту. 4. Пројекат Дијалектолошка истраживања српског језичког простора обухвата израду Српског дијалектолошког атласа, наставак сарадње на међународним лингвистичким атласима, израду појединачних дијалекатских речника, као и израду целовитог Српског дијалектолошког речника и Српског ономастичког речника. 5. На најновијем пројекту Опис и стандардизација савременог српског језика проучава се савремени српски језик у укупности његових структура и функција на свим језичким нивоима, као и у њиховој узајамној повезаности. Оваква истраживања допринела би томе да, слично другим модерним европским језицима, савремени српски језик буде што исцрпније описан и што боље стандардизован сагласно принципима савремене теорије и праксе језичке стандардизације.

Институт се бави издавањем научних публикација (монографије, зборници, библиографије), а издаје и следеће часописе: Српски дијалектолошки зборник (1905), у којем излазе резултати испитивања српских народних говора Јужнословенски филолог (1913), у којем се објављују научни радови из филологије и лингвистике српског језика и других словенских језика Наш језик (1932), који доноси радове из области савременог српског језика, његове књижевне норме и језичке културе Лингвистичке актуелности (2000), часопис у електронској форми доноси приказе најновијих књига из области лингвистике, осврте, хронике са научних скупова и симпозијума, аутореферате о магистарским и докторским тезама. Посебне едиције су Библиотека јужнословенског филолога и новопокренута едиција Монографије.

Однос према опсегу и називу језика мини|200п|десно|Институтско издање: Речник српскохрватског књижевног и народног језика

Од самог оснивања, под окриљем Института разматрана су комплексна питања о опсегу и називу језика. Однос према тим питањима прошао је кроз неколико развојних фаза. У време оснивања Института за српски језик (1947), кључна језичка питања нису била уставно нормирана на нивоу ФНРЈ, али у тадашњој НР Србији постојала је јасно дефинисана језичка норма, пошто је Устав НР Србије из 1947. године прописивао српски језик као службени (чланови 115. и 141.), правећи изричиту разлику између српског и хрватског језика (141. члан): "Поступак пред судовима води се на српском језику а у аутономним јединицама и на хрватском, као и на језицима народних мањина са подручја суда".Устав Народне Републике Србије (Службени гласник НР Србије, бр. 3/1947) Тадашњи Устав НР Црне Горе из 1946. године такође је изричито нормирао српски језик као службени (113. члан): "Поступак пред судовима води се на српском језику. Грађани који не знају српски језик могу се служити својим језиком".Службени лист Народне Републике Црне Горе, год. 3, бр. 2, од 15. јануара 1947. године.

Са таквом нормом нису се слагали носиоци раније политике језичког интегрализма, која је за време постојања Краљевине Југославије била оличена у ненаучним тезама о постојању "троименог" српско-хрватско-словеначког језика. Иако су такве заблуде временом напуштене, реликти интегралистичке политике наставили су да се залажу за нешто ужи концепт, заснован на тези о постојању српско-хрватске језичке заједнице. Главни заговорник таквих језичких схватања био је Александар Белић, први директор Института (1947-1960), који је временом успео да обезбеди политичку подршку за афирмацију својих ставова, што се потом одразило и на рад установе. Под окриљем Института, који је још увек носио српско име, објављена је 1953. године огледна свеска Речника српскохрватског књижевног језика, а руководство Института је потом учествовало у склапању Новосадског договора о заједничком српскохрватском језику (1954). У склопу спровођења нове језичке политике, установа је 1958. године добила нови назив: Институт за српскохрватски језик, а потом је 1959. године објављен и први том Речника српскохрватског књижевног и народног језика.

Нову језичку политику наставио је да афирмише Михаило Стевановић, Белићев ученик и наследник на директорском положају у Институту (1960-1974), а уједно и један од најпознатијих и најутицајнијих заговорника српскохрватског језичког конструкта. Таква језичка политика озваничена је Уставом СР Србије из 1963. године који је прописивао српскохрватски језик као службени,Устав Социјалистичке Републике Србије (Службени гласник СР Србије, бр. 17/1963) а иста одредба задржана је и у потоњем Уставу СР Србије из 1974. године.Устав Социјалистичке Републике Србије (Службени гласник СР Србије, бр. 8/1974) У том периоду, под окриљем Института за српскохрватски језик доследно су развијане концепције о заједничком језику, што је дошло до посебног изражаја након покретања каснијих иницијатива за доношење уставних амандмана. Том приликом, у време када је Институтом као директор управљао Драго Ћупић (1979-1996), руководство установе је 1988. године поводом питања о нормирању језика формулисало следећи став:

"Иако је разумљива тежња и склоност људи у појединим срединама да свој језик називају простим једночланим именом како је вековима називан (српски, хрватски), ти називи су у нашим друштвеним приликама врло непогодни и за службену, и за просветну, и за научно-стручну употребу".

Заузимањем таквог става, којим је изворни назив српског језика проглашен "непогодним" за службену, просветну и научну употребу, означена је најнижа тачка у целокупној историји установе.Наведени суд о "непогодности" изворних лингвонима (српски, хрватски), који је 1988. године формулисан као званични став установе, још увек није формално и јавно поништен и одбачен од стране Института, на чијем се званичном сајту та тамна страница из српскохрватског периода институтске историје не помиње. Под утицајем таквих схватања, иза којих су стајали и други чиниоци у САНУ, у новим уставним решењима из 1989. (амандмани) и 1990. (нови Устав Србије) задржано је српскохрватско одређење језика, што је потом довело до покретања нових расправа и спорова у стручној и широј српској јавности.

У тим расправама, водећи представници Института покушали су да одбране своје српскохрватске концепције, које су се након распада Југославије (1991-1992) показале као превазиђене. Стога је 1992. године на захтев шире стручне и остале јавности донета одлука о враћању изворног назива (Институт за српски језик), али чак и након тога српскохрватска терминологија није у потпуности напуштена, пошто су кључни чиниоци у Институту и надлежним телима САНУ у неколико наврата одбијали предлоге о редефинисању опсега и назива Речника српскохрватског књижевног и народног језика. Наставак рада на објављивању нових томова Речника под спорним називом (1996) био је праћен и одлуком да се приреде и поновљена (фототипска) издања свих претходно објављених томова, што је током наредних година доводило до све чешћих расправа и спорова како унутар Института, тако и у широј стручној јавности. Стога су 1998. године надлежна тела САНУ одустала од даљег форсирања српскохрватских концепција у пројекту израде специјалног етимолошког речника, који је од стране Института потом објављен под називом: Етимолошки речник српског језика (2003), али у исто време је настављено и са издавањем општег "српскохрватског" речника, чиме је створено несвакидашње стање у којем су исте установе у својим капиталним публикацијама различито именовале језик сопственог народа.

Иако је у стручним круговима унутар Института временом преовладао став о неопходности промене назива општег речника, надлежна тела САНУ су у неколико наврата (2016, 2021) одбијала предлоге за решавање тог питања,Билтен Фонда САНУ за истраживања у науци и уметности, бр. 42 (2016, шт. 2017), стр. 155. које је наставило да привлачи посебну пажњу стручне и шире српске јавности (видети: Речник српскохрватског књижевног и народног језика).

Директори Александар Белић (1947-1960) Михаило Стевановић (1960-1974) Егон Фекете (в.д. 1974-1979) Драго Ћупић (1979-1996) Слободан Реметић (1996-2004) Софија Милорадовић (први мандат, 2004-2006) Срето Танасић (2006-2017) Јасна Влајић-Поповић (2017-2021) Софија Милорадовић (други мандат, 2021-2025) Владан Јовановић (в.д. 2025-данас)

Галерија

Види још

Одељење језика и књижевности САНУ Речник српскохрватског књижевног и народног језика Друштво за српски језик и књижевност Србије Декларација о заједничком језику

Референце

Литература

Спољашње везе

Презентација на сајту САНУ Званична презентација института Идентитет и историја народа чува се у језику („Политика”, 13. новембар 2017)

Категорија:Институти САНУ Категорија:Српски језик Категорија:Образовање на Старом граду (Београд)

Институт за српски језик САНУ

Źródło i licencja