десно|мини|Муниција Бровнинг М2 чији појас држи метке калибра .50 (12,7 мм). Сваки пети метак са црвеним врхом је запаљиви оклопно-пробијајући обележавајући метак.

Муниција или стрељиво је назив за групу пројектила који се користе у ратовању, укључујући бомбе, ракете, бојне главе, нагазне мине и метке за ватрена оружја. Израз „амуниција” потиче од француске речи ла мунитион, што је цео материјал коришћен за рат. Скупни назив за све врсте муниције је муниција. Сврха муниције је да направи силу на одабрану мету.

Развој мини|десно|Аркебузири (крај 15. века) ​​су преко рамена носили широке појасеве на којима је обешен низ "доза" барутних пуњења, а фитиљ и зрна носили у торби на боку. Када је реч о развоју стрељачког наоружања, неретко се у други план потискује развој муниције, које се прихвата и подразумева као саставни део који иде уз оружје. Али, чињенице су прилично другачије, јер свако оружје је изграђено најпре као платформа за избацивање пројектила, па његова делотворност заправо зависи у великој мери од муниције који испаљује. Једноставније речено, без муниције ватрено оружје је безвредно, а без квалитетне муниције лоше. Тога су врло брзо постали свесни и конструктори ватреног оружја (готово од самих почетака његове производње), па се уз развој наоружања почиње посебна пажња посвећивати и развоју муниције. О великој важности муниције довољно показује и настанак специјализованог научног поља физике које се бави једино кретањем пројектила на путањи - балистике (како на слободном делу путање тако и у цеви).

У оружарској пракси врло често је оружје конструисано за поједини метак, а не обрнуто како се обично мисли. Наиме, у зрелијем периоду оружарства (када је већ створен јединствени метак) експериментисањем са различитим врстама муниције и калибрима профилирала се муниција најбољих балистичких одлика, која је постала шаблон за развој платформи из којих је испаљивано - другим речима, око формираног метка развијало се оружје које је могло најбоље искористити његове балистичке одлике. Ипак, такав развојни пут није био ни кратак ни лак. Уопштено, историја муниције је историја уједињавања његове три основне компоненте - пројектила, потисног пуњења (барута) и средства за паљење барута. Целокупни развој ватреног оружја почиње појавом и употребом црног барута, као првог експлозива, а уједно и првог потисног пуњења на европским просторима. О проналаску црног барута нема тачних података, међутим према неким историјским истраживањима поуздано је утврђено да се користио у Кини за израду пиротехничких средстава, али и за војне потребе још пре нове ере. Из радова Рогера Бејкона и Албертус Магнуса вон Болстадта може се закључити да је црни барут био познат у Европи још у 13. веку (у наведеним делима углавном су детаљно описане поступци за добијање црног барута и његов састав), а за војне сврхе је највероватније први пут употребљен у битки из 1331. године, о чему постоје поуздани подаци (према описима битке из записа хроничара тог времена, реч је била о примитивним оружјима из којих су помоћу црног барута испаљивани камени пројектили, међутим та оружја нису сачувана). Већина војних историчара сагласна је да је употреба црног барута и првобитног артиљерије била врло вероватна и у битки код Цреција 1346, а након Стогодишњег рата проширена је по целој Европи.

Развојни пут пешачке муниције на црни барут

250px|мини|лево|Кубуре ивановац. Пешадијско ватрено оружје јавља се након артиљерије, па су прве ручне кулеврине (у великој мери умањене копије тадашњих топничких оружја) шире половне након битке код Перуђе 1364, док се аркебузе као претеча пушака јављају тек након 1470. године. Муниција за то оружје готово није постојала у данашњем поимању, већ су све компоненте прављене одвојено. Црни је барут био једино потисно пуњење, а како је иначе осетљив на трење и пламен, рабљен је и као припала главног пуњења. Пројектили у прво време нису посебно рађени, већ коришћено камење из околине. Наравно, губитак барутних гасова кроз међупросторе таквог пројектила у цеви био је изузетно велик, па о некој прецизности није могло бити ни говора, а и њихов учинак на циљу био је проблематичан (за разлику од топничких пројектила који су задржали знатну кинетичку енергију понајпре захваљујући својој већој маси). Осим тога, нису били ретки случајеви да су барутни гасови истекли из цеви кроз те међупросторе док је пројектил остао у њој заглављен. Војници наоружани ватреним оружјем релативно брзо су уочили да глатко и заобљено камење (нпр. из речног шљунка) знатно боље належе уз цев, те има већу брзину и знатно убојитији учинак на циљу, па су га почели обликовати (обично у куглу која се показала најстабилнијим обликом пројектила у лету), а потом израђивати и од метала. Тако је створено првобитно пушчано зрно. Када су настале аркебузе, металне кугле су већ биле широко распрострањене као стандард пушчаних зрна. Како је процес пуњења аркебузе био доста захтеван и дуготрајан, пешадија је формирала неколико линија - прва гађа, друга се припрема за гађање, а остале пуне оружје. Наиме, да би аркебуза била спремна за гађање, било је потребно напунити је барутом који се сипао кроз уста цеви, након тога металном шипком тај барут се морао набити, ставио се пројектил и потиснуо до барутног пуњења. Потом се сипала мања количина барута у мали отвор на крају цеви која је служила као припала, а након тога у механизам за окидање стављао се фитиљ, механизам се запињао, фитиљ би се припалио и аркебуза је коначно била спремна за опаљење. Због непрецизности аркебуза и њиховог релативно кратког домета, знатно већи учинак постизан је истовременим испаљења пушака већег броја стрелаца - плотуном, који постаје основни облик њихове употребе.

Овакав начин употребе ватреног оружја био је не само прилично компликован већ и опасан за његовог корисника, јер се врло ретко (поготово у динамици борбе) могла прецизно одредити оптимална количина барута за испаљивање пројектила. Ако би се сипали одвећ мала количина, пројектил је могао остати заглављен у цеви, или би његов домет био знатно мањи (што је био чешћи случај), а ако би се ставила превелика количина барута, могло је доћи до експлозије цеви (обично с тешким последицама за стрелца). Да би се такве ситуације избегле, аркебузири, а после и мускетари почињу пре битке "паковати" тачно одмерене дозе барута потребне за једно пуњење у кожне, металне или дрвене посудице, које носе на појасу или преко рамена. На тај начин више нису морали у динамици битке процењивати количину барута усипану у своје оружје, а простор за припалу је ионако био малог капацитета у који није ни могло стати превише или премало барута. Истовремено, долази и до промена у материјалу из којег су рађена зрна. Камене и гвоздене кугле показале су се прилично неспретним решењем за стрељачко оружје, јер су се чешће заглављивале у процесу пуњења, а осим тога и прскања цеви оружја била су врло честа појава. Решење је било у изради пројектила од метала који би био мекши од цеви, па би се током пуњења лакше могао потиснути до барута, а при опаљењу не би штетио цев. Готово идеалним за ту сврху показало се олово које је било знатно мекше од челика за израду цеви, те довољно ниске тачке топљења да се и без сложенијег алата или поступака може обликовати у кугле и у теренским условима. Осим тога, олово је знатно теже од гвожђа, па пројектили израђени од њега имају знатно већу масу од гвоздених пројектила истог пречника, због чега су имали и већу кинетичку енергију. То је омогућило смањивање калибра цеви на 13-19 мм. Да би се додатно смањио пролазак барутних гасова кроз међупростор између пројектила и цеви, оловна зрна су приликом пуњења умотавана у навоштен папир или масне крпице, а крајем 18. века између барута и зрна почиње се стављати подложак од пуста (филца).

Пошто је 1515. године у Нирнбергу изумљен механизам за опаљење на кремен, почело је прилично дуготрајно раздобље развоја пушака и пиштоља кремењача који су у оперативној употреби задржани готово до средине 19. века. Подела развоја стрељачког оружја у два смера - пиштоља и пушака, била је условљена потребама двају основних родова војске тог доба (коњице и пешадије), међутим муниција за оба типа оружја било је иста (једино се код мањих пиштоља у цев сипало мање барута - једино због ограниченог обима цеви). Заједничка им је била и велика непоузданост - готово свако седмо оружје је у борбеним условима затајивало. Основни разлог за то била је велика осетљивост црног барута на влагу (већ са 2% влаге у свом саставу црни барут је неупотребљив за муницију) те несавршеност механизма за опаљивање. У случају борбе по кишном времену, ватрено оружје је било буквално бескорисно, због чега се увек производило с одговарајућом алтернативом. Код пушке то је стандардно био бајонет, који постаје њен саставни део и у борбеним условима се никада није скидао с цеви оружја, док је код пиштоља доњи део дршке израђиван у облику масивне кугле (да би се могао користити као приручни топуз), или је изведен у облику секире или чврстог шиљка, а било је врло маштовитих конструкцијских решења, али никада у већем броју.

250п|мини|лево|Меци.

Да би се колико-толико заштитио барут од влаге, војници га почињу умотавати у масни папир (са спољне стране био је премазан лојем или воском, да би био непропустан за влагу). Веома брзо дошли су на замисао да се заједно са одговарајућом количином барута потребног за једно испаљење запакује и зрно, чиме је створена претеча метка - фишек или набој. Набоји су у великој мери повећали и брзину гађања, јер је начело пуњења оружја постало знатно једноставније. Стрелац је пре гађања морао само растргнути дно набоја, део барута усипати у барутну комору за припаљивање, а остатак шипком да потисне до дна цеви.

Нови квалитетни искорак у развоју муниције подстакли су енглески пушкар Алекандар Форсајт 1807. конструкцијом перкусијског система паљења и Јожеш Егс 1815. године стварањем каписле на праскаву живу (живин фулминат). Опет је знатно поједностављен процес пуњења оружја, јер сада више није требало цепати набој, већ га само ставити у цев и потиснути шипком до дна. Након тога запињао се ударач, стављала каписла у своје лежиште и оружје је било спремно за гађање. Не само да се на овај начин знатно повећала брзина гађања, већ је оружје постало и знатно поузданије и отпорније на спољне утицаје, а како влага није сметала перкусијском паљењу, могло се гађати и за време кише. Осим тога, код перкусијских пушака барутно пуњење могло се смањи готово до једне четвртине при чему се задржавао исти домет и делотворност, јер се смањивао и јак повратни трзај на раме стрелца и тиме повећавала прецизност гађања. Оловна зрна више нису израђивана пресовањем него ливењем, чиме се уједначила њихова компактност и чврстоћа, што је заједно са увођењем перкусијског механизма омогућило смањивање калибра те тиме производњу лакших пушака.

300x200px|оквир|десно|Дреисеов метак са папирнатом чауром.