12 година ропства () америчко-британски је биографско-драмски филм из 2013. године, у режији Стива Маквина. Сценарио потписује Џон Ридли на основу истоимених мемоара аутора Соломона Нортапа, слободног Афроамериканца кога су два преваранта киднаповали 1841. у Вашингтону и продали у ропство. Продуценти филма су били Бред Пит, Дид Гарднер, Џереми Клајнер, Бил Похлад, Маквин, Арнон Милчан и Ентони Катагас. Филмску музику је компоновао Ханс Цимер.
Улогу Соломона Нортапа тумачи Чуетел Еџиофор, док су у осталим улогама Мајкл Фасбендер, Бенедикт Камбербач, Пол Дејно, Гарет Дилахант, Пол Џијамати, Скот Макнејри, Лупита Нјонго, Адеперо Одује, Сара Полсон, Бред Пит, Мајкл К. Вилијамс и Алфри Вудард. Филм је сниман у Њу Орлеансу од јуна до августа 2012. године, између осталог на разним плантажама из времена пре Америчког грађанског рата.
Филм је наишао на позитивне реакције критичара, од којих су га многи прогласили најбољим филмом 2013. године и зарадио је преко 187 милиона долара широм света. Био је номинован за девет Оскара, од којих је освојио три: за најбољи филм, најбољи адаптирани сценарио и најбољу споредну глумицу (Нјонго). Филм је такође освојио Златни глобус за најбољи драмски филм, као и награде БАФТА за најбољи филм и најбољег глумца (Еџиофор). Године 2023, Конгресна библиотека је изабрала филм за чување у Националном регистру филмова Сједињених Држава због „културног, историјског или естетског значаја”.
Радња Године 1841, Соломон Нортап је слободни Афроамериканац који свира виолину, живи са својом супругом Ен Хемптон и њихово двоје деце у Саратога Спрингсу, држава Њујорк. Једном приликом му двојица људи, Браун и Хамилтон, понуде двонедељни посао музичара, под условом да отпутује са њима у Вашингтон. По доласку у Вашингтон, они га дрогирају и одводе у колибу за робове у власништву Џејмса Бурча.
Нортап је послат у Њу Орлеанс, заједно са другим заробљеним робовима. Трговац робова, Фриман, даје Нортапу ново име „Плат”, говори му да је одбегли роб из Џорџије и продаје га власнику плантаже Вилијаму Форду. Нортап импресионира Форда након што изгради пут кроз мочвару за транспорт дрва који је много бржи и ефикаснији од ранијег, па му Форд поклања виолину у знак захвалности. Нортап ускоро урезује на виолини имена своје супруге и деце.
Фордов столар, Џон Тибитс, презире Нортапа и тензије између њих двојице убрзо ескалирају. Тибитс напада Нортапа, а овај се брани. Зарад освете, Тибитс и његови пријатељи покушавају да линчују Нортапа, али их у томе спречава Чапин, Фордов надзорник, иако оставља Нортапа да виси на омчи цели дан. Ускоро га Форд спашава, али одлучује да га прода власнику плантаже Едвину Епсу, како би га заштитио од Тибитса. Нортап покушава да објасни да је он у ствари слободан човек, али Форд му објашњава да то не може да чује и да мора да отплати дуг који је настао када га је купио као роба.
За разлику од релативно доброћудног Форда, Епс је садиста који верује да његово право злостављања робова одобрава сама Библија. Робови бивају бичевани уколико сваког дана не успеју да уберу најмање 91 килограм памука. Девојка под именом Петси сваког дана убере преко 230 килограма памука, због чега је Епс редовно хвали. Петси привлачи Епса и он је свакодневно силује, чиме узрокује љубомору своје супруге Мери која због тога често понижава Петси. Њена једина утеха је посета госпође Шо, бивше робиње чији се власник у њу заљубио и оженио је. Петси жели да умре и моли Нортапа да је убије, али он одбија.
Ускоро избија епидемија која уништава Епсов памук и плантажу. Будући да не може ништа да уради са својом земљом, он позајмљује своје робове суседној плантажи током сезоне. Док проводи време тамо, Нортап постаје један он омиљених робова Џаџа Тарнера, који му дозвољава да свира виолину на годишњици венчања његовог комшије, као и да задржи сву евентуалну зараду. Када се Нортап врати Епсу, покушава да употреби тај новац код Армсбија − белца и бившег надзорника који сада са осталим робовима бере памук − како би овај однео његово писмо пријатељима у Њујорку. Армсби пристаје да то учини и прихвата Нортапов уштеђени новац, али га изда Епсу. Нортап ипак успева да избегне казну, убедивши Епса да Армсби лаже. Убрзо након тога уплакани Нортап пали своје писмо, своју једину наду да за слободом.
Нортап заједно са канадским радником Самјуелом Басом започиње да ради на изради веранде. Бас је узнемирен због Епсовог бруталног понашања према робовима и изражава своје противљење робовласничком систему, чиме изазива Епсову ненаклоност. Једнога дана Епс постаје узнемирен након што открије да Петси није на плантажи. Када се вратила, открила му је да је отишла до госпође Шо по сапун, јер јој је Мери Епс забранила да користи њихов. Епс јој не верује и наређује бичевање. Охрабрен од стране своје супруге, Епс присиљава Нортапа да бичује Петси. Нортап невољно пристаје, и као резултат тога Епс узима бич и дивљачки пребија Петси.
Нортап намерно уништава своју виолину и, настављајући са радом на изради веранде, исприча целу своју причу Басу. Још једанпут, Нортап тражи помоћ у слању писма у Саратога Спрингс. Бас, ризикујући сопствени живот, пристаје да пошаље писмо.
Једнога дана на плантажу долази локални шериф са кочијом у којој се налази још један човек који позива Нортапа. Нортап препознаје мушкарца у кочији као господина Паркера, власника радње кога је познавао у Саратоги. Паркер је дошао да га ослободи и они почињу да се грле упркос бесу Епса који протестује и покушава да спречи Нортапа да оде. Пре него што се Нортап укрца у кочију, Петси га дозива и они се грле у знак растанка. Знајући да су у потенцијалној опасности, Паркер и шериф наговарају Нортапа да пожури, те ускоро напуштају плантажу.
Након што је провео дванаест година у ропству, Нортап је поново слободан и враћа се својој породици. Када је ушао у кућу, угледао је Ен, Алонза, Маргарет и њеног мужа који му у наручје ставља његовог унука − Соломона Нортапа Стаунтона. Одјавна шпица филма објашњава немогућност да Нортап и његов тим судски гоне Брауна, Хамилтона и Бурча, немогућност да се објаве његови мемоари из 1853. године, као и мистериозне детаље око његове смрти и сахране.
Главне улоге
|Чуетел Еџиофор || Соломон Нортап |- |Мајкл Фасбендер || Едвин Епс |- |Бенедикт Камбербач || Вилијам Форд |- |Пол Дејно || Џон Тибитс |- |Гарет Дилахант || Армсби |- |Пол Џијамати || Теофилус Фримен |- |Скут Макнејри || Мерил Браун |- |Лупита Нјонго || Петси |- |Адеперо Одује || Елајза |- |Сара Полсон || Мери Епс |- |Бред Пит || Самјуел Бас |- |Мајкл К. Вилијамс || Роберт |- |Алфри Вудард || Харијет Шо |- |Квавенжане Волис || Маргарет Нортап |- |Марк Меколи || капетан |- |Брајан Бет || Џаџ Тарнер
Продукција
Развој пројекта Након што је 2008. године током продукције свог филма Глад упознао Џона Ридлија, редитељ Стив Меквин га је контактирао са жељом да заједно раде на филму чија би се радња односила на "период робовласништва у Америци". Радећи на развоју идеје, њих двојица нису могли да пронађу заједничку ноту све док Меквинова партнерка, Бјанка Стајтер, није пронашла мемоаре Соломона Нортапа из 1853. године под називом 12 година ропства. Меквин је касније изјавио у једном интервјуу:
"Прочитао сам књигу и остао запањен. У то време сам био прилично љут на себе што пре тога нисам ни знао да та књига постоји. Живим у Амстердаму где је Ана Франк национални херој, а за мене је ова књига управо попут њеног дневника, написаног 97 година раније - искуство из прве руке о робовласништву. Горео сам од жеље да управо ту књигу пренесем на велико платно".
Након дуготрајног развојног процеса пројекта током кога се продукцијска компанија Бреда Пита, Plan B Entertainment, такође укључила, а која је умногоме помогла у финансирању, снимање филма је најављено у августу 2011. године са Стивом Меквином као редитељем и Чјуителом Еџиофором у улози Соломона Нортапа.Sneider, Jeff (17. август 2011). "McQueen tallying '12 Years' at Plan B". Variety У октобру 2011. године, глумац Мајкл Фасбендер се придружио глумачкој постави.Kroll, Justin (12. август 2011). "Duo team on 'Slave'". Variety Ране 2012. године одређен је остатак глумаца, а почетак снимања планиран је за крај јуна месеца те године.Sneider, Jeff (24. мај 2012). "Thesps join McQueen's 'Slave' cast". VarietyKroll, Justin (5. јун 2012). Giamatti, Paulson join 'Slave'. Variety. приступљено 27. мај 2018
Како би што прецизније приказали језик и наречје раздобља и регије у којима се радња одвија, Мајкл Бастер је запослен како би научио глумце да исправно говоре. Сам језик је имао књижевни квалитет повезан са стилом писања тог времена, а на које снажан утисак имала Библија краља Џејмса. Бастер објашњава:
"Не знамо како су робови говорили 40-их година 19. века па сам одлучио да користим руралне примере говора из Мисисипија и Луизијане (за глумце Еџиофора и Фасбендера). За Бенедикта Камбербача сам пронашао говор становника високе класе из Њу Орлеанса из 30-их. Такође сам радио и са Лупитом Нионго која је пореклом из Кеније, која је студирала на Јејлу. Променила је свој говор како би заиста звучала амерички".
Након што су обојица освојили престижну филмску награду Оскар, у медијима се говорило да су се Меквин и Ридли посвађали због потписа сценарија. Наводно је Меквин тражио од Ридлија да их обојицу потпише, али је овај то одбио. Меквин се жалио компанији Fox Searchlight, али је компанија стала на Ридлијеву страну. Током својих победничких говора, ни један ни други нису захваљивали један другом. Од тада, међутим, Ридли је у неколико интервјуа изразио жаљење што није поменуо Меквина у својим говорима, а такође је и негирао њихову свађу. Хвалио је рад са Меквином и објаснио да је он једини потписан у сценарију због правила Цеха сценариста. Редитељ Меквин, с друге стране, није коментарисао наведену свађу.
Снимање филма Са продукцијским буџетом од 20 милиона долара, снимање је започето 27. јуна 2012. године у Њу Орлеансу (Луизијана). Снимање филма завршено је 13. августа 2012. године, након седам недеља. Како би смањили продукцијске трошкове, већина филма је снимљена у широј околини Њу Орлеанса - углавном јужно од округа Ред Ривер у северном делу државе где је Нортап заиста и био роб. Међу локацијама које су коришћене за снимање биле су и четири плантаже: Felicity, Bocage, Destrehan i Magnolia. Управо је плантажа Магнолија смештена неколико километара од места где је Нортап држан у ропству. "Било је изразито снажно и емотивно знати чињеницу да се налазимо практично на месту где су се ствари из филма заиста догодиле", изјавио је Еџиофор. "Осећај плеса са духовима био је готово опипљив". Филм се такође снимао у хотелу Колумнс (Columns), као и у француском делу Њу Орлеанса.
Главни фотограф филма Шон Бобит, снимио је 12 година ропства на 35 mm врпци са широкоугаоним 2.35:1 омером. "Када радите филм чија је радња смештена у одређени историјски период, тај филм мора да пружи гледаоцима целокупан осећај тог периода и његове квалитете", изјавио је Бобит. "А због епске природе саме приче, широкоугаоно снимање било је једини избор. Такав начин снимања значи велики филм, епску причу - у овом случају епску причу о људској издржљивости".
Екипа филма није желела да снима филм визуелним стилом документарне естетике. Намерно снимајући красне екстеријере који су створили визуелни контраст у самој причи, екипа филма је желела да подсети на рад шпанског сликара Франсиска Гоје. Редитељ Меквин је то објаснио:
"Када размислите о Гоји који је сликао најгрозније слике насиља, мучења и слично, знате да гледате вредне слике, а један од разлога због чега су тако дивне је управо због тога што сликар њима говори 'гледајте, погледајте ово'. Када би насликали нешто ружно на ружан начин, све би могло отићи у криву перспективу, јер тиме привлачите пажњу на чињеницу да нешто није у реду са сликом, а не дајете прилику посматрачу да гледа саму слику".
Костимографија