Логор Лора је био концентрациони логор у Сплиту, у коме су мучени и убијани Срби и Црногорци током ратова на простору бивше Југославије. Постојао је од 1992—1997. године.
О свим дешавањима у Логору Лора био је упознат цио државни и војни врх Републике Хрватске. Кроз логор је прошло 1.005 регистрованих затвореника који су прошли стравичну психо-физичку тортуру. Овај логор је основан на месту некадашње ратне луке Југословенске народне армије. Након одласка ЈНА из ратне луке Лора, припадници Војне полиције хрватске војске преузимају Лору. Према сведочењима преживелих логораша Лора је сматран за један од најужаснијих логора на простору бивше Југославије током ратова.
Претходница Југословенска народна армија као једина оружана сила на простору СФРЈ, међународно призната, имала је у Сплиту велику ратну луку за своје потребе. Ту је било поред велике количине технике (ратни бродови, подморнице) и командно-образовни центар за обуку будућих официра, подофицира и војника Ратне морнарице СФРЈ.
Крајем 1989. године, у Југославији је уведен вишепартијски систем. То је довело до тога да се после више од 40 година оснивају нове странке на подручју СФРЈ. У СР Хрватској су током априла и маја 1990. године организовани председнички, парламентарни и локални избори. Главни ривали су били Хрватска демократска заједница и њен лидер Фрањо Туђман, а са друге стране Савез комуниста Хрватске који је предводио Ивица Рачан. ХДЗ и Туђман су однели победу на председничким и парламентарним изборима. Док су на локалним изборима резултати били подељени. ХДЗ је победио у чисто хрватским срединама и националним мешовитим са хрватском већином.
Већ крајем маја 1990. године ХДЗ и Фрањо Туђман су формирали власт у СР Хрватској, преузели су контролу над медијима, Тужилаштвом, локалном самоуправом и полицијом. Полиција до маја 1990. је била углавном попуњена са српским или национално мешаним кадровима, врло мало са Хрватима. Разлог томе је што Хрвати нису осећали СФРЈ као своју домовину (већ искључиво Хрватску), па су и државне органе и институције углавном бојкотовали. Нереди на Максимиру 13. маја 1990. су послужили ХДЗ да очисти полицију СР Хрватске од српских кадрова.
25. јула 1990. хрватски Сабор донео одлуку по коме шаховница постаје симбол СР Хрватске, уместо звезде петокраке. Средином августа 1990. на подручју Северне Далмације и Лике ничу барикаде локалних мештана, који су били у страху од упада припадника хрватске полиције, која је сада имала измењен национални састав, већином хрватски. Видевши да нема војску, хрватска Влада одлучује да увезе наоружање из иностранства и тако "формира" себи војне формације за обрачун са грађанима српске националности и ЈНА. То илегално наоружавање Хрватске се десило октобра и новембра 1990. године.
22. децембра 1990. у хрватском Сабору је свечано проглашен нови тзв. Божићни Устав, по коме су Срби постали национална мањина, тј. укинута је Србима конститутивност, која је деценијама постојала раније.
Власти у Загребу су током пролећа 1991. имале око 100.000 људи под оружјем: припаднике Полиције, ЗНГ, чланове ХОС и ХДЗ. Од марта па до почетка рата 1991. хрватске специјалне полицијске јединице су често упадале у насеља која су била настањена Србима или мешовитог националног састава са српском већином. То је изазивало велики страх и неповерење према новој власти у Загребу. Од лета 1991. године, хрватска власт убрзано врши организован и систематски притисак на припаднике ЈНА и касарне на територији СР Хрватске, готово сваког дана, у којима су војна лица и наоружање били смештени. Искључују им воду, струју и онемогућавају довоз хране у касарне. Док припадници ЈНА који се крећу ван касарне стално су били мета провокација хрватских шовиниста.
Крајем августа 1991. године долази и до отвореног сукоба хрватске полиције, паравојних снага са припадницима ЈНА.
Настанак логора Крајем новембра 1991. године долази до споразума власти у Загребу и Генералштаба ЈНА о повлачењу Југословенске ратне морнарице са територије СР Хрватске. 4. јануара 1992. године почиње извлачење технике, људства и оружја из војно-поморског комплекса ЈНА "Лора" у Сплиту. Одмах потом улазе припадници хрватске војне полиције, који су неколико дана касније од војно-истражног затвора направили Логор Лора. Заробљеници који су довођени у овај концентрациони логор били су српске националности (мушкарци и жене), и нешто мање муслиманске. Првобитно су у овај логор довођени Срби са простора СР Хрватске, а касније од априла 1992. када се заратило у Босни и Херцеговини и са тих простора у Логор Лора су доводили српске цивиле, рањенике, војнике и ратне заробљенике. Логораши у овом логору су били са подручја: Габеле, Дувна, Купреса, Бјеловара, Сплита, Лијевна, Дубице, Бенковца, Требиња, Невесиња, Никшића, Мостара, Теслића, Клепаца, Оџака, Карловца...
Услови у логору Овај логор је имао веома сурове и неподношљиве животне услове који нису задовољавали ни најосновније потребе затвореника, логораша. Ћелије у којима су логораши били смештени нису имали никакав инвентар нити намештај (сем једне ћелије која је имала гвоздени кревет са шипкама). Спавали су на поду тј. хладном бетону. Исхрана им је била врло лоша и нередовна. Дешавало се да и по неколико дана не добију оброк. Физичка злостављања су била свакодневна, без милости и најаве. Чак и ноћу су стражари упадали у ћелије и тукли логораше. Дешавало се да храну коју добију логораши буде врућа или преслана, а да истовремено морају за кратко време да је поједу. Већина оброка се састојала од парчета хлеба и паштете (или џема). Редовна лекарска нега у овом логору није постојала. А затвореници су стално пребијани по целом телу, толико да су били деформисани. Често се дешавало да стражари терају затворенике да се међусобно туку. Ако примете да један другог штеде, обојицу би премлатили до крви.
Сакривање логора Хрватске војне и цивилне власти су све логоре у којима су држани Срби 1991—1997, па и овај логор Лора, вешто сакривали од МЦК и других међународних организација, које су долазиле за време рата у Хрватску. Међународни Црвени Крст је у Логор Лора слао неколико пута своје представнике, али су командири и стражари претили логорашима да морају да ћуте о свему што су видели. У тајности је држан посебан део "Ц блок“. Жртве у логору
Убијени или подлегли ранама Тела убијених у овом логору Лора су одвожена ван Хрватске, најчешће у Дувно (БиХ). Или су бацани у Јадранско море. Петар Спремо - цивил, Србин из Беговог Села код Купреса, рођен 2. јануара 1945. године, од оца Славка. Заробљен 5. априла 1992. године и спроведен је у логор у Купресу, потом у Шујице, па потом у сплитску "Лору" где је пребијен, мучен и злостављан услед чега је преминуо 18. априла 1992. године. Стојан Зубић - цивил, ухапшен у Купресу априла 1992. Тешко пребијен, одмах по размени заробљеника је умро од задобијених повреда у Лори. Ратко Милић - цивил, ухапшен у Купресу априла 1992. У логору Лора претрпео психо-физичко насиље три дана, потом одведен у неку јаму поред Дувна и ту убијен, бачен у јаму. Љубо Милић - цивил, ухапшен у Купресу априла 1992. У логору Лора претрпео психо-физичко насиље три дана, потом одведен у неку јаму поред Дувна и ту убијен, бачен у јаму. Душан Никић - цивил, ухапшен у Купресу априла 1992. У логору Лора претрпео психо-физичко насиље три дана, потом одведен у неку јаму поред Дувна и ту убијен, бачен у јаму. Славко Драгољевић - цивил, ухапшен у Купресу априла 1992. У логору Лора претрпео психо-физичко насиље три дана, потом одведен у неку јаму поред Дувна и ту убијен, бачен у јаму. Мирко Чивчић, делимично глув - цивил, ухапшен у Купресу априла 1992. У логору Лора претрпео психо-физичко насиље три дана, потом одведен у неку јаму поред Дувна и ту убијен, бачен у јаму. Владо Савић - војник резервиста, из Невесиња. Од тешких физичких озледа био је сав модар и деформисаног лица. После 12 дана батинања нестао из блока Ц. Касније је виђен његов леш. Драган Јелић - цивил, Чучага Миливоје - цивил, Лука Газивода - војник, Ратко Симовић "Малиша" - цивил, Душан Баровић зв. "Дука" - војник, Лука Аџић - војник, из Никшића, Душко Бјелић - цивил, из Никшића, Бојан Весовић зв. "Бели Орао", војник из Крагујевца, од оца Мирослава и мајке Илинке. Рођен 1973. Био је војник на редовном одслужењу војног рока. Првобитно отишао у Приштину, после послат у Ливно, где је рањен и заробљен, потом одведен у "Лору“. Ненад Кнежевић - цивил, из околине Шибеника; Буловић Гојко, цивил, правник из околине Бенковца. Слободан Медић - пилот ЈНА, Петар Пантић - пилот ЈНА, Мирко Зечевић - цивил, стар 63 године, са Купреса. Милан Вулић - цивил, Грбић Ранко- цивил, Боро Ивковић - цивил, Душко Јелић - цивил, из Требиња.
Преживели мучења Раде Кривић, из Каштела. Вукан Ковач, из Требиња, заробљен крајем маја 1992. Радан Николић, из Никшића. пок. Мићић Милан, пилот, заробљен 19. априла. У Лори боравио до 14 августа 1992. Пантић Горан, пилот, заробљен 24 априла. У Лори боравио до 14 августа 1992. Ђерфи Никола, пилот, заробљен априла. У Лори боравио до 14. августа 1992. Грандић Драган, пилот, заробљен априла. У Лори боравио до 14. августа 1992. Мирослав Каталина, Добривоје Бојовић, из Требиња. Борислав Хамовић, из Требиња. Дејан Радосављевић, из Крагујевца. Весо Деретић, из Требиња. Мирко Бабић, заробљен 27. маја 1992. код Требиња. Веселин Бојовић, из Никшића. Јеленко Ковачевић, из Требиња, војник ЈНА, заробљен 1992. У Лори боравио 5,5 месеци. Милорад Оро, из Требиња, војник ВРС, заробљен 1992. Мирко Бјелица, из Требиња, војник ЈНА, заробљен 13. маја 1992. у близини Стоца (Херцеговина). Мићко Копривица, у Лори провео од маја до августа 1992. Миро Љепава из Требиња, заробљен крајем маја 1992. Живко Мутић, Исмет Овчина, из Билеће. Велибор Томовић, Илија Ђурасовић из Требиња. Радоје Живковић Прибој, Србија,војник ЈНА, заробљен у фебруару 1992,у размењен у априлу 1992 године. Љубеновић Далибор из Крагујевца Начини мучења Логораши у логору Лора су свакодневно били изложени разним врстама нехуманог, суровог и понижавајућег мучења, где су им нанесене тешке телесне повреде, угрожен живот, душевне патње трајног карактера. Цивили су претрпели 48 начина мучења, а војници 61 начин мучења. Ту спадају:
батинање затвореника рукама, ногама, гуменим цревима, палицама, бејзбол палицама, водоводним цевима, ланцима, електропроводницима; "телефонирање" у виду прикључивања појединих, нарочито осетљивих, делова тела затвореника (уши, прсти на ногама и рукама, полни органи) на индуковану електричну струју из пољског телефона; пролазак затвореника кроз шпалир батинаша; претња да ће бити убијени, да ће бити бачени у море, да ће их појести рибе, претња смрћу клањем или пуштањем дресираних паса вучјака; присиљавање затвореника да по три дана и три ноћи не смеју да седну нити легну, већ да све време проведу стојећи; присиљавање затвореника да сами себи копају раке у дворишту логора; псовање, вређање, злостављање затвореника, називање погрдним именима; поливање затвореника хладном водом из шмрка који је повезан за хидрант; присиљавање затвореника да јашу један другога четвороношке и да се тако тркају; присиљавање затвореника да до изнемоглости трче по логорском кругу, а потом тако загрејане и ознојене поливају хладном водом из шмрка; присиљавање затвореника да се међусобно ударају отвореним дланом, песницама, ногама, да се шамарају; претња убиством затвореника на тај начин да се они присиљавају да главу ставе на пањ док су стражари замахивали секиром; држање затвореника по целу ноћ у бурету са водом; присиљавање затвореника да мокри леже голи на жицама од гвозденог кревета по целу ноћ; присиљавање затвореника да љубе псе вучјаке; чупање или бријање на суво браде затвореника и потом присиљавање затвореника да исту поједе; дозвољавање грађанима Сплита и болничком особљу и пацијентима у болници Фируле да туку затворенике на разне начине; организовање лажних или фингираних стрељања затвореника;