Алиса с оне стране огледала () је роман Луиса Керола, псеудонима Чарлса Латвиџа Доџсона, предавача математике на колеџу Крајст Черч, Оксфорд, објављен у децембру 1871. године. Представља наставак његовог романа Алиса у земљи чуда (1865), у којем су многи ликови били антропоморфне карте за играње. У овом другом роману, тема је шах. Као и у претходној књизи, централни лик, Алиса, улази у фантастични свет, овога пута пењући се кроз велико огледало у свет који може видети иза њега. Тамо открива да су, као у одразу, ствари обрнуте, укључујући и логику — на пример, трчање помаже да се остане у месту, удаљавање од нечега приближава му се, шаховске фигуре су живе, а ликови из дечјих песмица стварни.
Међу ликовима које Алиса сусреће су строга Црвена краљица, нежна и збуњена Бела краљица, свадљиви близанци Тралала и Тралали, груби и уображени Хампти Дампти, и љубазан, али непрактичан Бели скакач. На крају, као и у претходној књизи, након низа чудних авантура, Алиса се буди и схвата да је сањала. Као и у Алиси у земљи чуда, оригиналне илустрације урадио је Џон Тенијел. Књига садржи неколико песничких одломака, укључујући Караконџула, Морж и Тесар и баладу Белог скакача, Очи бакалара (познату и као Седећи на капији). Попут Алисе у земљи чуда, књига уводи фразе које су постале део опште културе, укључујући „сутра џем и јуче џем, али никад данас џем”, „понекад сам поверовала у чак шест немогућих ствари пре доручка”, „не-рођенданске поклоне”, кованице речи и „велико као живот, а двоструко природније”. Алиса с оне стране огледала је адаптирана за позориште и филм и преведена на многе језике. Критички осврти на књигу углавном су били позитивни, сврставајући је у ранг са претходницом или тек нешто испод ње.
Позадина и прво објављивање Иако је до 1871. године Луис Керол под својим правим именом, Чарлс Латвиџ Доџсон, објавио неколико књига и радова, сви су били стручна дела из математике, коју је предавао на Универзитету у Оксфорду. Под својим псеудонимом објавио је Алиса у земљи чуда (1865), дело по којем је био познат широј јавности. Та књига се знатно разликовала од већине викторијанске књижевности за децу, која је често била дидактичка и моралистичка, понекад показујући верски жар и наглашавајући људску грешност. The Oxford Companion to English Literature описује Керолову књигу као „прекретнички текст нонсенса, који ослобађа децу од дидактичке фикције”. Један рецензент у време објављивања приметио је да књига „нема морал, и не учи ничему. Она је без икакве горке основе за коју неки људи сматрају да би требало да буде у темељу свих дечјих књига”.Неименовани новински рецензент, цитиран у Други је написао: „Ако постоји нешто попут савршенства у дечјим причама, били бисмо у искушењу да кажемо да га је господин Керол достигао.” Књига се продала у великом броју, а у року од годину дана од објављивања, Керол је размишљао о наставку.
Алиса у земљи чуда настала је из прича које је Керол импровизовао за Алис Лидел и њене сестре, кћери својих оксфордских суседа Хенрија и Лорине Лидел. Предложени наставак имао је мање таквих извора и од самог почетка је планиран за објављивање. Када је Лорина Лидел поново остала трудна, троје деце је послато да борави код своје баке по мајци у њеној кући, Хетон Лон, у Чарлтон Кингсу, близу Челтнама, где их је Керол посетио. Изнад камина у дневној соби налазило се огромно огледало. Керолов биограф Мортон Н. Коен сугерише да је то можда инспирисало идеју о пењању на камин и проласку на другу страну огледала. Ово није потврдио Керол, као ни алтернативни извештај који наводи да је тему огледала предложила друга Алиса — Керолова рођака Алис Рејкс — која се присетила да је као дете била у његовом друштву и стајала испред великог огледала, држећи поморанџу у десној руци. Керол ју је питао у којој руци девојчица у огледалу држи поморанџу, а она је одговорила: „У левој... али да сам ја на другој страни огледала, зар поморанџа не би и даље била у мојој десној руци?”
У августу 1866. Керол је писао свом издавачу, Александеру Макмилану: „Вероватно ће проћи неко време пре него што се поново препустим папиру и штампи. Имам, међутим, плутајућу идеју да напишем неку врсту наставка Алисе.” Развијао је идеју, радећи полако и с прекидима; у фебруару 1867. рекао је Макмилану: „Надам се да ћу ускоро завршити још једну књигу о Алиси... Претпостављам да се не бисте противили да је објавите, ако икада буде завршена.” У јануару 1869. послао је Макмилану прво завршено поглавље нове књиге, привремено названо Иза огледала, а затим је провео још годину дана завршавајући остатак. Наслов књиге му је задавао потешкоће. Размишљао је да је назове Свет огледала, али Макмилан није био одушевљен. На предлог колеге са Оксфорда, Хенрија Лидона, Керол је усвојио наслов С оне стране огледала.
Илустрације мини|десно|0.5|Аутопортрет Џона Тенијела|алт=Средовечни белац пуне седе косе и великих седих моржевских бркова. Керол је имао великих потешкоћа у проналажењу илустратора за књигу. Прво се обратио Џону Тенијелу, чији су цртежи за Алису у земљи чуда били добро прихваћени; The Pall Mall Gazette је написао: „Илустрације господина Тенијела су изнад сваке похвале. Његов зец, његово штене, његов луди шеширџија су ствари које се не заборављају.”The Gift-Books of the Season, Pall Mall Gazette, 23. децембар 1865. Сарадња није била глатка; Керол је био перфекциониста и инсистирао је на детаљној контроли свих аспеката продукције својих књига. Његови издавачи, Macmillan & Co., организовали су штампање и дистрибуцију за провизију од десет посто, али је Керол плаћао све трошкове — штампање, илустрације и оглашавање — и доносио све одлуке. Тенијел није био одушевљен поновном сарадњом са Керолом; рекао је да је превише заузет као главни карикатуриста часописа Punch и одбио је понуду. Предложио је једног од својих претходника у Punch-у, Ричарда Дојла, али Керол је сматрао да он више није довољно добар. Други уметници који су разматрани, али одбијени, били су Артур Хјуз и В. С. Гилберт. Макмилан је предложио Ноела Пејтона, који је нацртао насловну страну за The Water-Babies, али је он одбио због других обавеза. На крају, Керол се по други пут обратио Тенијелу, који је невољно пристао да уради илустрације за нову књигу, али само „својим темпом”. Керол је у свом дневнику забележио: „Он сматра да је могуће, али не и вероватно, да бисмо је могли објавити до Божића 1869.”
Оса у перики Док је књига била у фази пробног отиска, Керол је направио значајан рез од око 1.400 речи. Избачени одељак је уводио осу која носи жуту перику и укључивао је комплетну песму од пет строфа коју Керол није поново користио. Да је укључен у књигу, овај одељак би се нашао након, или на крају, осмог поглавља — поглавља које описује сусрет са Белим скакачем. Тенијел је писао Керолу:
Аутор је избацио одељак. Рукопис никада није пронађен, а научници су годинама безуспешно трагали за траговима изгубљеног материјала. Појавиле су се сумње да ли је икада и постојао, али је 1974. године лондонска аукцијска кућа Sotheby's понудила на продају сет пробних отисака са рукописним исправкама и напоменом која је упућивала штампара да избаци тај одељак из књиге. Поглавље је први пут објављено 1977. године у књизи од 37 страна коју је издао стручњак за Керола, Мартин Гарднер, у Њујорку за Lewis Carroll Society of North America и у Лондону за Macmillan & Co. Репродуковано је у целини у британским новинама The Sunday Telegraph тог септембра, са белешкама Коена. Иако је Тенијел рекао Керолу да је „оса у перики потпуно изван могућности уметности”, текст који је објавио The Sunday Telegraph био је праћен илустрацијама које су специјално нацртали или насликали Ралф Стедман, сер Хју Касон, Питер Блејк и Патрик Проктор.Alice: The Lost Chapter Revealed, Sunday Telegraph Magazine, 4. септембар 1977,
Објављивање Керол је 4. јануара 1871. завршио текст, а касније тог месеца је написао да га је „друга књига о Алиси коштала, мислим, више труда него прва, и требало би да буде једнака њој у сваком погледу”. Тенијел још увек није био нацртао скоро половину слика. До краја године, књига је била спремна за штампу. На насловној страни стоји датум објављивања 1872, али је Алиса с оне стране огледала била у продаји за Божић 1871. У року од неколико недеља продато је 15.000 примерака. Прво америчко издање објавила је кућа Lee and Sheppard из Бостона и Њујорка 1872. године.
Ликови На почетку књиге, Керол укључује списак Dramatis Personae „како су распоређени пре почетка партије”. Затим даје напомене о шаховској партији коју ликови играју у причи.
Беле фигуре Бели пешаци Црвени пешаци Црвене фигуре Тралали ♙ Тралали Бела рада ♙ Цвет који говори Бела рада ♟ Цвет који говори Хампти Дампти ♟ Хампти Дампти Једнорог ♘ Једнорог Хајга ♙ Гласник Тесар ♟ Тесар Овца ♜ Овца Острига ♙ Острига Острига ♙ Острига Морж ♟ Морж Бела краљица ♛ Бела краљица Лилa ♙ Лилa Тиграсти љиљан ♟ Цвет који говори Црвена краљица ♚ Црвена краљица Бели краљ ♔ Бели краљ Лане ♙ Лане Ружа ♟ Цвет који говори Црвени краљ ♝ Црвени краљ Остарели човек ♙ Остарели човек Острига ♙ Острига Острига ♟ Острига Чудовишна врана ♝ Врана Бели скакач ♖ Бели скакач Хата ♙ Хата Жаба ♟ Жаба-лакај Црвени скакач ♞ Црвени скакач Тралала ♙ Тралала Бела рада ♙ Цвет који говори Бела рада ♟ Цвет који говори Лав ♞ Лав За остале ликове, погледајте Списак споредних ликова у серијалу о Алиси.
Радња Алиса напредује кроз пејзаж налик на шаховску таблу, где су поља одвојена малим потоцима. Сваки пут када пређе поток и ступи на ново поље, од трећег до деветог поглавља, сусреће нове ликове у самосталној причи.
Прво поглавље: Кућа у огледалу Снежне новембарске ноћи, Алиса седи у фотељи поред камина, играјући се са белим мачетом Пахуљицом и црним мачетом Кити. Она разговара са Кити о шаху, а затим размишља какав је свет са друге стране огледала. Пењући се на каминску полицу, додирује огледало изнад камина и, на своје изненађење, открива да може да прође кроз њега: „У следећем тренутку Алиса је прошла кроз стакло и лагано скочила у собу иза огледала.” Налази се у одразу сопственог дома и примећује књигу са поезијом из огледала, Караконџула, чије обрнуто штампано писмо може да прочита само држећи је пред огледалом. У овој соби њене шаховске фигуре су оживеле, иако су остале довољно мале да може да их подигне.
Друго поглавље: Врт живог цвећа Излазећи из куће, Алиса улази у сунчан пролећни врт где цвеће може да говори. Неко од цвећа је прилично грубо према њој. На другом месту у врту, она среће Црвену краљицу, која је сада у људској величини, и која импресионира Алису својом способношћу да трчи невероватном брзином.
Црвена краљица објашњава да је цео крајолик распоређен у квадрате, попут огромне шаховске табле, и каже да ће Алиса постати краљица ако успе да напредује све до осмог реда на табли. Црвена краљица је оставља са саветом: „Говори француски кад не можеш да се сетиш енглеске речи за нешто... окрећи прсте напоље док ходаш... и запамти ко си!”
Треће поглавље: Инсекти из огледала Алиса се налази као путник у возу који прескаче трећи ред и стиже директно у четврти. Она стиже у шуму где је комарац учи о инсектима из огледала, као што су лептир-хлеб и путер и коњ-мува-клацкалица. Затим комарац нестаје. Алиса пролази кроз шуму где ствари немају имена. Тамо не може да следи савет Црвене краљице („запамти ко си”) и заборавља сопствено име. Заједно са ланетом, које је такође заборавило ко је или шта је, пробија се на другу страну, где се обоје свега присећају. Лане одскакуће.
Четврто поглавље: Тралала и Тралали
Алиса прати путоказ који показује ка кући браће близанаца Тралала и Тралали, имена познатих из дечје песмице, коју она рецитује: Тралала и Тралали Договорише се за битку; Јер Тралала рече да му је Тралали Покварио лепу нову звечку.
Тада долете огромна врана, Црна као бачва катрана; Која је толико уплашила оба јунака, Да су сасвим заборавили на свађу.
Браћа инсистирају да јој Тралали сада рецитује и бирају најдужу песму коју знају: Морж и Тесар. Њених осамнаест строфа укључују: „Дошло је време”, рече Морж,