Алваро Помбо Гарсија де лос Риос (; Сантандер, 23. јун 1939) шпански је песник, романописац и политичар. Рођен је 23. јуна 1939. године у Сантандеру. Има више од 25 објављених дела и сматра се једним од најзначајнијих савремених шпанских писаца. Његова дела су преведена на енглески, француски, италијански, немачки, холандски, шведски, грчки, португалски и српски језик.Језици на које су преведена Помбова дела, Издавачка кућа "Лагуна"
Биографија Студирао је на Универзитету Комплутенсеу у Мадриду, једном од најстаријих универзитета на свету.Биографија Алвара Помба, школовање Живео је у Лондону 11 година (1966—1977) где је дипломирао филозофију на Универзитету Биркбек . Своје прво дело, збирку песама, објављује 1973. године под називом „Протоколи" (). Након тога, године 1977, објављује и своје друго дело, збирку поезије „Варијације" (), за коју је добио награду El Bardo. Исте године враћа се у Шпанију и објављује своје прво дело у прози „Приче о недостатку бити" (), књигу која се састоји од прича у којима хомосексуалци чине велики број ликова. Иако је наставио да пише поезију, након 1977. године више бива усредсређен на писање романа. Године 1979. излази његов први роман који носи назив „Сличност" (). Четири године касније објављен је роман „Усвојени син" (), исте године када је и „Херој мансарди из Мансарда" () за који добија "Premio Herralde de la Novela" (1983). Након тога 1986. године излази роман „Безначајни злочини" (), а 1990. „Метар од платине и иридијума" (). Biografia de Álvaro Pombo Иако су његови први радови били поприлично песимистични, његово писање се доста променило од када је објавио дело „ Метар платине и иридијума“. Овим делом је освојио „Националну награду критике" (). Тада је почео да користи термин „Поетика добра". У овом делу Помбо користи посебан стил писања у коме су етика и хуманост циљ његовог рада. Многи сматрају баш овај роман за његово најбоље дело.Интервју Алвара Помба након добијања награде „Надал",6. јануар 2012. године
Помбо, који увек намеће своје радове, присетио се након прихватања награде како се као тинејџер зачудио делом које је прво добило награду „Надал". То је било дело „Ништа" из 1944. године, које је написала Кармен Лафорет. О књизи је рекао неколико речи, међу којима је било и да се књига налази у вербалном и имагинарном свету који води од Античке Грчке па до данас.
„Романов пријатељ" је назив под којим је представио своје дело на конкурсу, а Хорхе Бруно је псеудоним иза којег се скривало његово име. Овим текстом он је победио 313 кандидата, захваљујући критеријумима жирија, који су чинили Херман Гуљон, Лорензо Силва, Андрес Трапиељо, Анхела Ваљевиј и Емили Росалес.
Писац Алваро Помбо сматра да тренутно „већина људи у Шпанији живи кроз интензивне, економске и социјалне романе, као и да свако од нас живи драматичну причу ако има хипотеку" нагласивши да је религија скоро једино што нас одржава у животу, баш као што је и опијум за народ у најбољем смислу речи.Интервју Алвара Помба за новине "Европа прес", Мадрид 29. мај 2013. године
Године 2003, предлогом Луиса Марије Ансона, Луиса Матеа Дијаса и Франсиска Рика, Помбо се придружио Шпанској краљевској академији () и тако преузео место које је било упражњено када је Педро Лаин Ентралго преминуо.
Велики је обожавалац средњовековне историје и феноменолошке филозофије, као и психолошких истраживања. Поред каријере као писац Помбо је, у последње време, истакнути представник партије „Напредна демократска странка" коју је основала Роса Дијес.Интервју Алвара Помба након добијања награде "Надал",6. јануар 2012. године
Политичке активности мини|150px|Алваро Помбо (лево) са Фернандо Саватер на састанку странке Унија, прогрес и демократија. Сарађивао је са политичком партијом Унија, прогрес и демократија. У последње време дао је значајан допринос унији напретка и демократије, што представља његов најпрогресивнији сектор. На шпанским изборима 2008. године доспео је на листу да постане сенатор Мадрида.Политичке активности Алвара Помба, учешће на изборима за сенатора Помбо је по броју гласова био десети кандидат и први међу каднидатима Шпанске социјалистичке радничке партије, Народне партије и Уједињенe левицe. Поново се кандидовао на изборима 2011. године и био је изгласан као седми у округу. Јануара 2012. године чилеанске новине “Клиника” објавиле су интервју са Алваром Помбом. Што се тиче своје земље, сматрао је да је она свој процват доживела за време Франциска Франка. У конкретном случају Франка, Помбо сматра да је Шпанија економски напредовала захваљујући њиховој влади, да је Франко, иако је одбио било какву хипотетичку диктатуру у будућности, заслужан за постојање данашње демократије у Шпанији. У интервју који је дао за једне новине Помбо упозорава да народ не треба да буде љут на велике диктаторе. Он говори да је истина да су нам донели ратове, али такође су донели државама и добар економски статус. Поред тога, држи се свог уверења да народ, без обзира на то што то је Франко омогућио демократију у Шпанији, не значи да народ жели још једног Франка.Интервју Алвара Помба о Шпанији и Франку, процват Шпаније
Хомосексуалност Иако је један од људи хомосексуалне оријентације, Помбо у свом делу „Против природе" () исказује помало негативан став према геј браковима. Он сматра да је јако битно да људи прихвате друге људе подједнако, независно од њихове сексуалне оријентације, али и казује да се сваки пут насмеје када помисли на геј брак, на сам чин венчања са велом између два мушкарца или две жене. Ово објашњава исказом да је хомофобичан геј. Тема хомосексулности веома је честа у медијима када се ради о било којој познатој личности, па и о Алвару Помбу, која због свега што се дешавало у свету и што се и даље дешава, понекад баца у сенку оно што оне заправо раде. То се дешава управо зато што постоје људи који осуђују хомосексуалност и Помбо је свестан тога. Када би га питали да каже нешто на ову тему он би управо то и говорио, да је хомосексуалност једноставно у његово доба била скроз забрањена. Љубав између особа истог пола просто није могла да се реализује. То стање се лепо описује у филму . У филму се прича о немогућој љубави између два каубоја током година. Бити хомосексуалац је било понижавајуће. Kao још један филм сличан овом наводи и „Далеко од раја" ().Интервју Алвара Помба,7. март 2011. године Он сматра да је то, бити хомосексуалац, у данашње време лако, да се један момак заљуби у другог и то је то, нико им не стоји на путу. Али и поред толике слободе, оно што Алваро просто не може да верује је да још увек не можемо да правимо шале на рачун хомосексуалности, а да не будемо осуђивани од стране других.“Soy un homosexual homófobo” » The Clinic Online На крају, иако припадник такве врсте сексуалне оријентације, он изјављује да није присталица геј параде, тзв. „Параде поноса" и да то никако не подржава, као и да сматра да је особа која има ауторитет да каже да би сви требало о свему томе мало да размислимо.Алваро Помбо о "Паради поноса"
Тамо где су жене Ово је роман Алвара Помба објављен 1996. године за који већ наредне, 1997. године, добија Националну приповедачку награду. Овај роман је уједно и једино његово дело преведено на српски језик.
Ликови Наратор, старија ћерка - Како је роман писан у првом лицу, име главне јунакиње до краја остаје непознато. Цео роман је сагледан и испричан из њене перспективе, дајући читаоцима увид у њен свет и њену породицу где доминирају жене. Протагониста је најстарија од троје деце и одраста под великим утицајем своје мајке Кларе и тетке Лусије. Те две кључне женске фигуре у њеном животу су управо оне које сматрају да им мушкарци нису потребни и да су саме себи довољне, па је тако и главна јунакиња усвојила ово њихово уверење. Не подноси свог оца Фернанда, који их је напустио након рођења њеног млађег брата. Његов одлазак и начин на који се њена мајка са тим носила оставили су трага на начин на који она види мушкарце. Иако оставља утисак једне равнодушне девојке, то је заправо њен начин да искаже саосећање према својој мајци. Веома јој је стало до породице, нарочито до сестре Виолете са којом је током одрастања била веома блиска. На крају долази до преокрета кад главна јунакиња сазнаје да њен прави отац није Фернандо већ Габријел. Вест јој је на веома груб начин саопштила тетка Лусија. Осећала се преварено и повређено од стране две жене којима се дивила. Посетила је свог правог оца у Мадриду, што се завршило једним великим разочарањем и жељом да се никада не врати својој породици. Крај приче сам по себи не открива да ли се вратила кући или је инат и бол превагнуо и самим тим је отиснуо у неке нове пределе.
Мајка - Клара је име мајке главне јунакиње, Виолете и Фернандита. Представљена је као утицајна мајка, доминантна личност, али увек у сенци старије сестре Лусије. У жељи да укаже својим ћеркама на грешке које су Лусија и она правиле у младости и које се и даље нижу, често их подсећа да живе изузетно лагодним животом и да неће увек тако бити. Младост је за њу представљала период несигурности, ћудљивости и кривице. Има поприлично песимистичан став о животу, никада се није препуштала уживањима јер су за њу била безвредна, оличење простаклука и губљење времена. Привидно је јака и хладна јер жели потајно и себе да убеди да је јача него што јесте. Сматра да увек мора бити чврста јер је својој деци и отац и мајка.
Тетка Лусија - Она је елегантна, префињена, опчињавајућа, атрактивна, образована и интелигентна жена. Њено мишљење се највише поштује у кући а деца очекују да она среди сваку ситуацију. Има велики утицај на размишљање Клариних ћерки у току одрастања. Са друге стране, Лусија је охола, самодовољна, сујетна, уображена, ексцентрична, тврдоглава и осветољубива. Не посвећује много пажње емоцијама, она је сама по себи догађај, прилично безосећајна појава. Живи одвојено у великој кући и сваког пролећа одлази у Рејкјавик код свог животног партнера Тома, не због љубави, већ да не би покварила свој порцелански тен на сунцу. Не воли успомене и не брине о будућности. Када је почела да стари и губи разум, породица је то оправдавала честом употребом аниса за успављивање јер је патила од несанице. Она и сестра живе имућно, без потребе да се баве било којим послом. То их је одвојило од других људи и дало им је представу да су изнад свих, а заправо нису биле истински срећне.
Фернандито - Он је најмлађе дете у породици. Приказан је као један од ликова који су присутни, али више споредни. Његова развијена личност долази до израза тек на крају романа, прво у расправи око имовине и касније када долази у посету главној јунакињи у хотелу. Покушао је да изврши утицај на њу како би донела одлуку да се врати кући, или да заиста оде. У његовом тону осетила се прорачунатост која је својствена и позиву који је изабрао, да буде адвокат. Показује одређену оштрину и јасност ставова. Лик Фернандита заправо највећи утисак оставља на самом крају, када се приказује као већ млади мушкарац.
Виолета – Она је млађа сестра главне јунакиње и средње дете у породици. Она је девојка нежне и површније природе, другачијих уверења када су у питању мушкарци. За разлику од сестре, прихвата свог оца поново у свој живот а између њих се развија посебна веза и посебна врста разумевања. Виолета је представљена као девојчица истакнуте лепоте која касније привлачи велику пажњу мушкараца. Она је свесна тога и на неки начин користи то, уживајући у пажњи мушкараца која најчешће није била узвраћена. Живи у неком свом свету, попустљиве је природе и другачије гледа на ствари за разлику од сестре, што их временом удаљава.
Томас, теткин момак - Неодлучан и пасиван човек, али увек фин, обазрив и прави џентлмен. Наследио је богатство од свог претка. Будући да је имућан и образован, проводи младост у досади све док се није заљубио у Лусију. Остао је са њом иако она није хтела да се венчају и да имају децу. Он се једини на острву понаша као глас разума свестан да Лусија и Клара пропадају, те најстарију Кларину ћерку саветује да се уда да не би завршила као оне.