Манастир Свете Петке „Иверица“ је средњовековни српски манастир из прве половине 14. века. Настао је у времеСтефан Урош V. Манастир се налази у атару Островице у општини Нишка Бања на око 20km, источно од Ниша према Пироту, у средишњем делу Сићевачке клисуре, на десној обали реке Нишаве.Јанићијевић Ј, Културна ризница Србије, Идеа, Београд, 2001.Манастир Сићево, Приступљено 12. 4. 2013. Представља непокретно културно добро као споменик културе.
Манастир Свете Петке „Иверица“ познат је као први и једини војни манастир, у српској православној цркви и носио је назив — Краљевски српски војни манастир „Света Петка Иверица“. Статус и степен заштите Због свог историјског, архитектонског и верског значаја манастир Св. Петке „Иверице“ у Островици проглашена је решењем Републичког завода за заштиту споменика културе Србије СК 238, Службени гласник СРС 28/8301 бр. 965/02, од 18. 12. 1963. и 28/83, за споменик културе од великог значаја, и уписана је у Централни регистар споменика културе у Републици Србији.
Надлежни завод који води локални регистар и бригу о овом локалитету је: Завод за заштиту споменика културе Ниш.Мирчетић Д. Ж. (2002). Историјски архив Ниш 1948-1998. Ниш: Вук Караџић
Положај и карактеристике манастирског комплекса Манастир Свете Петке Иверица, налази се у туристички најинтересантнијем и најлепшем четвртом (кањонском) делу Сићевачке клисуре, дугом 5,5 кm, познатом под именом Градиштански кањон. Кањон обухвата простор од железничког моста на Нишави код насеља Островица, где пруга прелази на леву обалу реке, до Белопаланачке котлине. Географски положај Северна географска ширина: 40° 35′ 28" Источна географска дужина: 22° 01′ 05" Надморска висина: 260 m Манастирски комплекс Света Петка Иварица, усечен је, на улазу у Градиштански кањон, у стенска масе северне стране кањона, који је на том делу висок 360 m и широк само 50 m, на десној обали реке Нишаве, 100 m северно од међународног магистралног пута и железничке пруге, Ниш—Софија—Истанбул, 22 кm од Ниша и 12 кm од Нишке Бање. На том месту међународна железничка пруга са десне обале Нишаве прелази на леву и након проласка кроз четири тунела напушта Сићевачку клисуру. Такође, уз десну обалу Нишаве почев од Манастира Света Петка Иварица, у Градиштанском кањону, узводно према Црвеној Реци, просечен је, и једним делом изграђен кроз 13 тунела, укупне дужине 1.045 m, међународни пут, Е-80, Ниш—Софија—Истанбул. мини|центар|600px|<center>Манастир Свете Петке „Иверица“ је међу објектима материјалне и духовне културе (од посебног значаја) у Сићевачкој клисури (једном, мало спомињаном, стецишту монашких заједница у Србији, некој врсти мале „свете горе“, у тешким временима турске окупације).Šuput M, Srpska arhitektura u doba turske vlasti 1459 — 1690, Beograd 1984, 35.
Услови за настанак Манастира
Сићевачка клисура, пробојница реке Нишаве, непроходна све до пред крај 19. века када је овај простор ослобођен од вишевековног ропства од Османског царства и кроз њене теснаце и кречњачке громаде пробијена пруга Ниш—Софија, у својим живописним пределима и забитима скривала је вековима, иако „скромних размера и ненаметљивог изгледа“, значајна материјална и културна сведочанства средњовековне прошлости Ниша, Нишавља и Јужне Србије.Јанковић Т, Историја развитка Нишавски долине, Београд, 1909, 55. На ово је утицала чињеница да је још из доба Римског царства Сићевачка клисура представљала за градитеље путева несавладиву препреку, па су је сви магистрални путни правци укључујући ту и чувени Виа Милитарис заобилазили са њене јужне стране, преко планине Куновице.Zirojević O, Carigradski drum od Beograda do Sofije (1459—1683), Zbornik istorijskog muzeja Srbije 7, (Beograd 1970), 35.
На овој планини 2. јануара 1444. године Српска и Угарска војска предвођена Ђурађ Бранковићем и Јанком Хувадином у свом последњем покушају да спречи османлијску војску у њеном освајачком походу на Балкан, успела је да у самом средишту Куновице, разбије и заустави Османлије.Стојановић К, Стари српски хрисовуљи, акти, биографије, летописи, типици, записи и др, Споменик СКА 3, Београд 1890. 141, 152. И поред првих успеха Српска и Угарска војска, под најездом све бројније османлијске војске, повлаче се са простора Нишавља и његови становници падају под вишевековно ропство Османлијског царства.
Такође и за градитеље путева из време Османлијског царства Сићевачка клисура је остала несавладива препрека па је остала по страни важних путева, или Цариградског друма, који је преко Куновице ишао скоро потпуно истом трасом као Виа Милитарис. То је стварало идеалне услове да се живот у неприступачним гудурама Сићевачка клисура одвијао у знаку духовног мира ослобођеног од страха, посебно у ратним временима и вишевековног ропства Србије под Османлијским царством.Костић, М., О улози и значају Сићевачке клисуре за саобраћај, насеобине и људска кретања, ЗРПМФ 2, Београд 195.
Тај њен унутрашњи мир привлачио је многе духовнике, са разних простора Балкана. Тако је средином 15. века, почело насељавање Сићевачке клисуре монасима који су бежали са Истока према Западу, пред налетом Османлија. Међу њима су били монаси; Грци, Руси, Бугари, али и Срби са Свете горе. Све бројнији монаси су у скровитим и готово митским пределима Сићевачке клисуре градили су бројне манастире, цркве и црквишта, желећи да у њима достигну „духовне висине“ (истовремено штитећи сопствене животе од терора Османлија).
Тако је простор Сићевачке клисуре постао црквено средиште, са 20 манастира, цркава и црквишта, и пето стециште монашких заједница, нека врста мале „свете горе“, у којој су се књиге писале и осликавале, цркве и манастири обнављали или из основе градили и живописали.
Ова духовна, стецишта код околног становништва осмислила су многе легенде о тајновитим и готово митским пределима Сићевачке клисуре. Једно од њих је да су Манастиру Свете Петке османлије у знак одмазде, према непокорном становништву, пред вратима манастирског храма живо закопале дванаест девојака.“ При изградњи нове цркве, откопани су и пронађени остаци накита и кости, што потврђују да ово није само „обично народно предање“.Kanic F, Srbija, zemlja i stanovništvo II, Beograd 1985, 555
На све већи значај Сићевачке „свете горе“ утицала је и чињеница да је у време владавине Османлијског царства Ниш био административни и верски центар царевине, која је ограничавала све немуслиманске вере, тако да се верски и културни живот Срба и других хришћана, није могао да одвија у самом граду, па је велики број монаха, пренео духовни живот у мир беспућа Сићевачке клисуре.Марковић В, Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији, Сремски Карловци 1920, 125-7, Такође су имућнији Срби из Ниша и околине водили бригу о црквама и манастирима и настојали да што даље од Османлија у миру и безбедно, обављају православне верске обреде.
За све време владавине Османлија дизане су буне и устанци, па су се по беспућима Сићевачке клисуре и у њеним манастирима крили и многи устаници и хајдуци, што је још више јачало цркве и манастире.Бојанић, Д. (1995). Ниш до великог рата 1683, Историја Ниша, књ. I. Ниш: Градина и Просвета. 530px|центар|мини|Манастирски комплекс Света Петка Иварица, усечен је, у стенску масу високу 360 m на улазу у Градиштански кањона Сићевачке клисуре, поред магистралног пута и пруге Ниш—Софија
Историја настанка првобитне цркве 200px|мини|Од 1886. до 1887. инжињерске јединице српске војске, градиле су пругу кроз Сићевачку клисуру, а поред ње и цркву Свете Петке у Островици. 200px|мини|Спомен плоча са записима о градњи храма 200px|мини|Манастирска црква (дело српских војника) са купастом каменом капелом из давних времена. Историја настанка првобитне Цркве манастира Свете Петке у Островици, није до краја истражена. То што је уз име светитељке Свете Петке додато „Иверица“, упућује на претпоставку да су стари манастир основали монаси из грузијског манастира Ивириона са Свете горе. По свој прилици, с краја 14. или с почетка 15. века, када је Османско царство било најјаче. Бежећи испред Османлијске силе по балканским земљама, многи монаси из тада окупираних балканских земаља, као и они са Свете горе и манастира Ивириона, били су принуђени да се повуку из својих светилишта. Уточиште су нашли у непроходној Сићевачкој клисури, где су поред још неколико манастира основали и Манастир Света Петку, на остацима старог, опустелог манастира, за који нису знали како је и када настао.Ракоција М, Манастир Св. Богородице у Сићевачкој клисури, Ниш 2007.
Била је то само једна од безброј светиња, (манастира, цркава и црквишта), у Сићевачкој клисури, које се данас помињу као Колонија руских монаха у Сићевачкој клисури. Сећање на њих народ је сачувао тако што је манастиру Свете Петке, додао називе Иверица или Иверац, по манастиру Ивариону.
У једном од турских пописа у време султана Мехмеда III (1595—1603), Манастир Свете Петке се последњи пут помиње, с краја 16. века, „као дужник десетка на жито, воће, кошнице, од млинова и осталог у укупном износу од 500 акчи.“ Износ намета говори да се у то време радило о добростојећем манастиру.
Манастир су Османлије срушиле за време једног великог народног сабора у 16. веку, који им није био по вољи и све до с краја 19. века, виделе су се само рушевине старог манастира Свете Петке. Предање казује да су Турци на простору цркве живе сахранили 12 младих девојака. Црква их је сврстала у светице.
Од првобитног манастира данас је видљива само мутвак-оџаклија старог манастирског конака и импозантна зарубљена камена пирамида, што сведочи о старости манастира. У откопаним старим темељима манастирске цркве, с краја 19. века, откривена су три слоја градње и пронађени предмети из различитих периода — копља, стреле, оклоп, новчић из времена краља Уроша I — што додатно говори о старости и разарањима првих храмова на овом Манастирском простору.
Последњи пут Цркву Свете Петке, која у том облику и данас постоји, на темељима старијег храма који су изградили Мрњавчевићи, на претходним темељима још старије богомоље, а потом и монаси из Ивариона, по четврти пут подигле су 1898. године инжињеријске јединице српске војске, које су припремале терен за прокопавање тунела и пролаза за пут и пругу кроз Градиштански кањон Сићевачке клисуре.
На важном задатку за развој путне мреже Србије у 19 веку, инжињерци војске Србије су примили вест да је краљ Александар I спасен сигурне смрти у мору, код Бијарица, у Француској и тим поводом започели обнову цркве. Како стоји на спомен табли градитеља цркве они су овај објекат изградили:
Поред података записани на спомен-плочи постављеној на западном зиду поред улаза у храм, о градњи цркве говори и књига, Житије светих, манастира Света Петка у Островици, коју је успео да сачува и заштити Јеромонах Стефан, из Манастира Успеније Пресвете Богородице у Вети, коју је о трошку манастира укоричио у Београду. У овој књизи, која је уједно и једини својеручни текст градитеља цркве Света Петке у Островици, инжињеријског капетана Живојина Дамњановића, на првој страни књиге плавим мастилом, на годишњицу освећења цркве Света Петка 1899. године у Островици записано је:Братислав Петровић Браца Манастир успеније пресвете Богородице у Вети, C-print, 2012, Електронско издање.
Манастирску цркву пројектовало је Министарство грађевина. Главни архитекта храма био је Светозар Ивачковић из Београда. Финансијску помоћ за њену изградњу дао је и сам краљ Александара I.
Једини војни манастир у Србији 200px|мини|Једне од светковина у манастиру с краја 19. века Од освешћења 1898. године па све до 1903. године манастир је у поседу војске Србије и у њеми су верску службу вршили војни свештеници, што потврђује указ краља Александра I од 19. фебруара 1901. године када је за старешину манастира постављен војни свештеник. Манастир је у том периоду носио име Краљевски српски војни манастир Света Петка Иверица. Пуни назив манастира види се на манастирском печату, којим је оверен један од телеграма из 1903. године. Овај податак је занимљив јер у историји српске православне цркве није познат сличан пример.