Индоирански народи се деле на иранску, индијску и нуристанску грану, а претежно настањују југозападну Азију. У бројније иранске народе спадају Пуштуни, Персијанци, Курди, Таџици, Белуџи, Гиљанци, Лури, Мазендеранци, Хазарејци, Бахтијари, Осети, итд. У бројније индијске народе спадају Хиндустанци, Бенгалци, Пенџапци, Бихарци, Марати, Гуџарати, Орија, Синди, Раџастанци, Сингали, Асамци, Непалци, итд. У нуристанску групу спада један број малих народа.
Стварање културе У неолитској ери, након последњег леденог доба, индоевропска етничка групација, у коју спадају и Персијанци, претрпела је лом који је, по легенди, настао услед пророчанског посредовања Раме против древнога култа Тора. Прекидајући са матријархатом велике друиткиње Велуспе чије су свештенице захтевале жртвовање најсрчанијих ратника, Рама је окупио сва племена која су се спуштала из нордијских степа према висоравнима средње Азије, Кавказа и Алтаја. По свој прилици, овој сеоби са севера на југ узрок је био један од последњих наступа залеђивања, климатског захлађења о којем је маздаистичко учење задржало трагичну успомену као о бескрајној зими, предање чији је јунак био легендарни краљ Јима (Рама), који је спасао свој народ и животиње, на сличан начин како то описује Свето писмо у причи о Великом потопу и праведном Ноју. Исто тако јасна као и потоп из сумерских предања и Библије, успомена на ту ужасну зиму оставила је дубоки траг у персијској митологији у којој хладноћа припада Ангра Мањуу/Ахриману, а њоме се одликује и пакао.
Благотворан у дугим зимама и хладним ноћима, култ ватре, као основни елемент сунчаног бога и нужан за домаће огњиште, мало помало наметнуо се изнад натуралистичких веровања. Са севера, потиснут од других северњачких племена, а са истока од кинеских номада, тај први индоевропски талас разлио се почетком другог миленијума п. н. е. целим персијским континентом, од Блиског истока до Хиндукуша. Од тих првих Аријеваца настала су краљевства Хетита у Малој Азији и Митани, краљевство Хурита у горњој Месопотамији.
Индоевропски талас издвојио се под именом Аријеваца, племенитих, чистих, и мање-више седелачки се настанио на Праперсијској висоравни, са севера неодређено ограниченој каспијским басеном и реком Сир Дарјом, и одатле непрестано потискивао таласе других индоевропљана који су надирали једни за другима.
Пространа територија коју су још од бронзаног доба заузели Аријевци добија је име Аријана-Ваеђа или „Земља Аријеваца“. Ако Бундахишн смешта Аријана-Ваеђу у област близу Азербејџана и Каспијског мора, он наводи и места која су у аријевској легенди постала митска и која су, даље на истоку, покривала градове Гау у Согдијани, Бактру, престоницу Бактрије, коју Авеста описује као „мајку градова“ и „творевину Охрмазда (Ахура Мазде)", град Ваекерета, данас Кабул у Авганистану, као и област пет река узводно од Инда (Пенџаб). Као и код Заратустре, који ће бити смештен час на исток час на запад, тако и овде ове привидне противречности у ствари означују заједничко порекло исте аријевске културне основице онако како је износе два различита предања.
Рама, легендарни предак Аријеваца, у Ведама дубоко поштован под именом Јама, а под именом Јима у Авести, наводно је, према легенди, први поучио своје народе земљорадњи путем наводњавања неплодне и суве земље. Отац жита и винове лозе, он је устројио тројну поделу друштва на свештенике, ратнике и сељаке, и то је почетак индијских каста брахмана, кшатрија, вајшија и шудри. Пошто је пресудно утицао на освит нове зоре аријевских народа, Јима се наводно повукао на једну планину између Бактре и Бамијана, места које је постало митско под истим називом Аријана-Ваеђа, или Еран-Веј у пахлавијском предању Мага, који ће ово место касније преместити у своју земљу на западу Персије.
Подела на персијску и индијску грану Дакле, пре него што су се раздвојили на две гране, персијску и индијску, Аријевци су дакле већ тада, пре половине другог миленијума п. н. е. заузимали целу Праиранску висораван, од државе Урарту (Јерменија, језеро Ван), чији ће вазали у IX век п. н. е.. веку бити Персијанци, док се други један аријевски род, Међани, учврстио као моћан сусед, све до племена државе Парћана, Хорезма и Бактрије, тј. преко Оксуса (Аму-Дарје), све до друге реке која се улива у Аралско море, Јаксарта.
Праиранци, велики одгајивачи коња и страшни јахачи, приморали су своје суседе да у своје војске уврсте коњицу, док су племена у Бактрији својим снагама придодала индијске ратне слонове. Из оваквог споја вредноће и енергије Праиранаца и њиховог врло сигурног уметничког осећаја и у то, бакарно доба, напреднијих цивилизација Сумера и Инда, настала је једна самосвојна култура Персијанаца. У источној Персији непрестано су се гајиле овце, почела се обрађивати наводњена земља, стварале су се оазе и започело је коришћење богатих наслага бакра из аралско-каспијског басена.
Други, невољни да прихвате седелачки начин живота, постали су они Скито-Туранци који су се непрестано врзмали око северних граница Персије, живећи од сточарства и пљачке. Поглавари седелачких племена, који су се уздигли у ситне владаре, какав ће бити и Виштасп, краљ заштитник Заратустрин, установили су феудални систем и изградили тврђаве које су дизали у виду орловских гнезда, на огранцима планина Памира и Хиндукуша. Неки утврђени градови постаће у каснијем времену важни урбани центри: Калал-и-Гир у Хорезму, Херат у Хорасану, Мерв у Маргијани, Бухара и Самарканд у Согдијани, Бактра (Балх) у Бактрији итд. Самарканд, створен у лепој оази Заравсан, постаће најзначајније трговачко средиште у средњој Азији и интелектуално раскршће персијске, кинеске и индијске културе. У ствари, мала аријевска краљевства Хорезм, Согдијана и Бактрија трајно ће се борити за крхки седелачки поредак против Туранаца, али и међусобно.
Тек ће им Ахеменидско царство пружити релативни ред, а ове ће сатрапије остати најнемирније покрајине краља краљева. Управо у том древном феудалном контексту, чије је место између средине другог миленијума и првих Ахеменида и треба замислити прву легендарну монархију Кејанида, чији су владари (кавији), у сталној борби против Туранаца оставили своју славну епопеју да зрачи из Авесте и Фирдусијевог спева о јуначким делима и витештву. Али у историји није сачуван овакав прецизан траг о тој династији какав имамо о Међанима и Персијанцима полазећи од VII. века п. н. е.. Тек ће Фирдусијев спев Шах Нама у X. веку п. н. е. сликовито описати епопеју тих стародревних маздаистичких краљева, које је он сместио у Бактрију. Међутим, никако не треба подлећи искушењу да се Кејаниди поистовете са Ахеменидима, услед успостављене сличности између кавија Виштаспе који је штитио Заратустру, и Хистаспа, сатрапа Хирканије и Партије, оца Дарија I. пошто су откривене разлике између језика гата и језика великих краљева, а данас се признаје да је Заратустра временски претходио првим Ахеменидима.
Подела Индије и Персије Услед велике промене код Аријеваца, који су од номадског начина живота прелазили на бачијање и седелачку земљорадњу, развио се индоирански религијски синкретизам Митре, Индре и Ахуре/Варуне. Време аријевске поделе између Индије и Персије одређује се на доба 1500.-1200. п. н. е. Део племена иселио се кроз бамијанско седло, уску удолину на висини од 2500 m, и кроз кабулску долину, каравански пут који повезује источноперсијски свет са индијским, а којим су пролазили сви освајачи Индије.
Аријевци су се настанили у Пенџабу, „земљи пет река“, где су се наметнули Дравидима, чија је култура исто тако напредна као и сумерска, припадала горњем бакарном добу, стварајући онде велику брахманску породицу ведизма чије индијске књиге, Риг-веде и Артхава-веде, славе легендарну епопеју аријевских предака. Из ове етничке поделе Аријеваца настаће два поимања света. У Индији, каста брахмана, у исто време кад и каста маздаистичких свештеника у Персији, уздигла се у моћно свештенство, посредника између људи и божанстава, захваљујући натприродним знањима за која су мислили да их стичу у екстазама вештачки изазиваним приликом обреда соме, сестре персијске хаоме, изведених из праксе степских шамана. Док је у Индији преовладао пасивни став, Персијанци, из разлога исто тако зависних од климатских услова, овај пут оштрих, које су наставили да трпе, сачували су морални и духовни став који је ишао наруку потврди живота и света; то мужевно поимање Заратустра ће сублимисати у једном до краја етичком смислу.
Иако нам недостају подаци о том давном раздобљу источне Персије, изгледа да са приличном тачношћу можемо представити аријевско друштво и етнички менталитет с којима је пророк морао да се суочи. Још један очигледан доказ за одређивање кад је живео Заратустра, представља ово: номадско племе Саки појавили су се у VII. веку п. н. е. на територији између Аралског мора и језера Балхаш на северу и палмирскога горја и Оксуса на југу, а говоре једним наречјем сродним согдијанскоме, које припада источном средњоперсијском језику, дакле насталом после авестијскога којим се служио Заратустра, који припада источном староперсијском, што априори смешта пророка у доба које је претходило образовању сакијског народа у VII. веку п. н. е. Карактеристично за сва средњоазијска племена, а поготово Саке и Масагете, било је да су обожавали искључиво сунце као божанство, а њему су приносили коње на жртву. Овај поступак, уобичајен чак и у персијским степама, као и паљенице сунчаном богу Митри, пророк је строго осуђивао. С култом сунца и ватре мешале су се анимистичке праксе шаманизма.
Богови Вид опстанка натуралистичких божанстава упоредо са монотеизмом Ахура Мазде типичан је за религијску панораму старе Персије, као и за исто тако монотеистичке, али антропоморфније религије, у којима се Бог брзо нашао окружен свецима, девицама и анђелима. Исто као што је прелазак са анимистичког видокруга на универзалнији видокруг земљорадничког друштва учинио да Аријевци који су прихватили седелачки начин живота крену према духовнијим схватањима своје религије, тако је и рана извесност овог преображаја могла одиграти неку улогу у Заратустриној реформи. Веома рано налазимо небеског бога заједничког свим аријевским племенима, Дијауса, највишег творца који, поистовећен са светим карактером неба, дана и светлости, постаје врхунски урански Бог: небески свод који окружује, а такође и свемогући небески отац који све види. Дијаус, чији облик налазимо и у грчком Зевсу и у индијском Дајасу, врло је брзо био замењен Варуном. Као господар космичког поретка, Варуна има врховну власт не само над космичким, него и над моралним поретком дајући тиме, по први пут, етнички смисао пређашњим божанствима. Космички поредак служи као пример моралног поретка, а чија ће будућност у персијској религији бити значајна. Упоредо са спрегом Митра-Ахура у Персији, уздиже се спрега Митра-Варуна у Индији, где се Варуна преображава исто тако у Асуру. Али, док ће у хиндуизму, још од настањивања Аријеваца у Пенџабу, Варуна постати мање божанство уз Индру, Вишнуа и Рудру, Ахура,"Господар“ употпуњује се у Ахура Мазду, додајући Варуни/Асури из Индије наглашеније морално значење задржавајући притом, барем до Заратустре, и у нереформисаном маздаизму, натуралистички вид господара који се мање-више поистовећује са небеским сводом. Док ће Митра сачувати посебно место као сунчани Бог и божанство јемац уговора и савеза између људи и Бога, Ахура Мазда, увек благотворно божанство и отац ватре, биће уздигнут у јединственог господара заратустранског монотеизма, а њега ћемо видети и потврђеног као врховног бога, на категоричан начин у ахеменидским натписима.
Подела између Индије и Персије