Операција Откос 10 или Операција Откос је назив за војну операцију на подручју Грубишног Поља и источне Билогоре у периоду од 30. октобра до 4. новембра 1991. када су припадници хрватске полиције и паравојске за 5 дана протерали више од 4.000 људи из 40 села, углавном српске националности. У овој акцији убијено је 30 људи, углавном старијих од 50 година живота. Источна Билогора обухвата простор од 700 km² у северозападном делу Хрватске.Ранко Раделић: Хрватска акција Откос – тријумф усташтва и фашизма, Приступљено 2.11.2013.
Претходница Ситуација у СФРЈ СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република (СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И држава СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединству свих народа и народности који су живели у СФРЈ. Друштвено-економско уређење СФР Југославије је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ, која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска народна армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ, а самим тим и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијски систем. Што је значило да поред једине до тада парије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке. Рат у Хрватској из пера обавјештајца , Приступљено 30.9.2013.Мирослав Лазански: Зашто се распала Југославија, Приступљено 30.9.2013.
Ситуација у СР Хрватској
Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила странка ХДЗ која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелић, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић...), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.
Власт СР Хрватске у Загребу, коју су маја 1990. године формирали ХДЗ и Фрањо Туђман је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Већ у пролеће су преузели контролу над полицијом, медијима, тужилаштвом и државном управом. Тако је октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. Контраобавештајна служба је снимила филм о овом подухвату, а 27. јануара 1991. то и објавила на ТВ Београд.
Од маја 1990. до септембра 1991. године ситуација се из дана у дан погоршавала и Срби у Хрватској су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца у школама психо-физички малтретирана. У стамбеним зградама постојали су одређени чланови ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба.
Током пролећа 1991. дешавају се појединачни напади на насеља у којима живе Срби или нехрвати: Пакрац, Плитвице, Задар, Борово Село. 25. јуна 1991. Сабор Хрватске проглашава независност, док Влада СФРЈ дан касније ту одлуку проглашава неважећом. 7. јула 1991. је склопљен договор на Брионима између представника Словеније, Хрватске и остатка Југославије, уз посредовање Европске заједнице, где су Словенија и Хрватска пристале да замрзну своје одлуке о независности на период од три месеца.РТС: Две деценије од распада СФРЈ, Приступљено 30.9.2013.
Ситуација у Западној Славонији Срби на овом подручју Билогоре представљају домицилно становништво које се ту налази још од средине 16. века.
Почетком 1991. године на Билогору су доведени полицајци пореклом из Херцеговине. У пролеће 1991. Србе из свих насељених места на Билогори позивају на информативне разговоре и проверавања. У јавним листовима могу се видети чак и усташке пароле (Грубишнопољски лист бр. 91, од 19. јула 1991). Од марта месеца 1991. креће минирање српских локала у Дарувару и околини. А од маја 1991. су нестале све спомен-плоче и споменици жртвама и народним херојима из Другог светског рата.
Срби из општине Дарувар су организовали референдум за припајање Дарувара САО Крајини. Припадници МУП-а Хрватске долазе на гласачко место и скидају заставе, а контролоре хапсе. Дана 12.8.1991. постављају се полицијски пунктови на свим излазима из Грубишног Поља, Бјеловара, Подравске Слатине и Вировитице. Ноћу се често чује пуцњава из аутоматског оружја.Др. Милан Басташић: Геноцид над Србима у Хрватској 1991. почео "Откосом" , Приступљено 2.11.2013.
Од 16. августа 1991. у Западној Славонији крећу незаконита хапшења, затварања, киднаповања, мучења Срба, углавном цивила од стране хрватских паравојних јединица. Међу њима нестали су следећи Срби: Спасо Милошевић (полицајац на боловању), Кекеровић Млађен, Дмитар Станић, Драган Мачак и др. Сви они су киднаповани док су ишли на посао. Једино је пуштен Кекеровић Млађен јер је имао познанство са начелником СУП-а Бјеловар, Стојаном Густином. Хрватска пропаганда је ширила лажи да је ЈНА имала своја дејства на Билогори и да угрожава Хрвате. Исто тако су стално говорили о присуству "четника" и све Србе су сврставали у четнике, иако четника није било на Билогори ни за време Другог светског рата, већ само партизана. Чак и за време постојања СФРЈ, када су постављане спомен-плоче невино убијеним жртвама народа Западне Славоније, екстремно оријентисани Хрвати су те плоче уништавали. Од септембра 1991. крећу и минирања српских кућа у селима око Подравске Слатине, Дарувара, Бјеловара и Грубишног Поља. Село Јасенаш је нападнуто и заузето 2. септембра 1991. године. ХДЗ је касније издао књигу "Откос", где је прецизно навео податке о организаторима и извршиоцима ових незаконитих радњи као и имена злочинаца са чиновима и улогама у том подухвату. , Приступљено 2.11.2013.
Непосредно пред прогон У свим градовима Словеније и Хрватске 1991. где су биле и касарне ЈНА, долазило је до провокација и малтретирање војника и официра ЈНА, од стране словеначког и хрватског становништва. Дешавало се да им градске власти искључују воду, струју, не дозвољавају доставу хране у касарну и др. У тим касарнама су се већином налазили војници на редовном одслужењу војног рока. Војници и официри ЈНА хрватске и словеначке националности, су од маја 1991. масовно дезертирали из ЈНА, одлазећи кућама, а многи су приступали ЗНГ или у специјалне јединице полиције.
У Бјеловару је постојала касарна ЈНА "Божидар Аџија" у којој је била смештена 265. моторизована бригада ЈНА. Та касарна је била под управом Пете војне области ЈНА са комадом у Загребу. Хрватске паравојне снаге су 29. септембра 1991. заузеле касарну ЈНА „Божидар Аџија“ након вишесатне борбе са припадницима ЈНА и том приликом је почињен ратни злочин, када је убијено неколико заробљених војника и официра ЈНА. Исти дан је и мајор ЈНА Милан Тепић дигао складиште муниције у шумици "Беденик" у ваздух, усмртивши том приликом и себе и већи број хрватских снага.Веритас: Саопштење поводом годишњице страдања војника ЈНА у Бјеловару 29.9.1991., Приступљено 30.9.2013.
Прогон српског становништва на подручју Западне Славоније почео је 29. октобра 1991. на основу одлуке коју је донео тзв. Кризни штаб Славонске Пожеге, којом је требало да се "евакуише" 26 села подно Папука и Псуња. Овај прогон је био први већи прогон становништва након Другог светског рата, који је имао и званичну наредбу. Пре саме акције "Откос" на подручју источне Билогоре је убијено током јесени 1991. око 17 српских цивила.
Када је српско становништво избегло према Босни и Херцеговини, пошто се у то време тамо још није водио рат, одмах је у српским селима уследила пљачка, минирање и паљење кућа све са циљем да се Србима онемогући повратак. Уништене су чак и православне светиње. Они Срби из споменутих села који нису отишли у Босну, остали су код рођака и пријатеља у суседним селима: Чечавачки Вучјак, Горњи Врховци и Шњегавић. Ту је дошло до организовања покрета отпора, формирања Територијалне одбране и отпочеле су сеоске страже.Саопштење Веритаса поводом годишњице страдања Срба из Источне Билогоре 1991., Приступљено 2.11.2013.
Припрема напада Након заузимања касарни ЈНА у Бјеловару, Вировитици и околним градовима, хрватске паравојне снаге су добиле значајну помоћ и надмоћ у наоружању. 1. октобра 1991. тзв. Кризни штаб у Грубишном Пољу је дао налог Фрањи Ковачевићу да заузме српска села Билогоре. Тако је 4. октобра 1991. пуковник ЗНГ Мирослав Језерчић именовао Фрању Ковачевића за главног координатора ове акције, а Ђуру Црквенца за његовог заменика и помоћнике Ивицу Дебића и Антуна Делића. Док је за централно место организације одређена зграда ТО Грубишног Поља.
Дана 8.10.1991. се доноси коначна одлука о почетку тајне акције "Откос", која је садржала план у 12 тачака. Међутим, 9.10.1991. Генералштаб хрватске војске који предводи бивши генерал ЈНА, Антон Тус издаје наредбу да се одложи извођење акције "Откос", јер је наступило примирје са ЈНА, дан раније. То време су хрватске снаге искористиле за прегруписавање и попуну јединица.Hrvatski povijesni portal: Operacija „Otkos 10“ , Приступљено 2.11.2013.
Напад и прогон мини|десно|Карта операција Откос 10 и Оркан '91 Дана 31. октобра 1991. године око подне, отпочела је акција "Откос", тако што су припадници хрватских паравојних снага и цивилне заштите напале припаднике Територијалне одбране које су формално биле из састава Бањалучког корпуса ЈНА. Те јединице су ту дошле из Словеније, у складу са споразумом ЈНА и новоизабране власти у Словенији. Однос нападача и бранилаца је у том моменту био 6:1, јер су хрватске снаге бројале више од 2.600 војника, а српске нешто више од 450. Тада, крајем октобра 1991. Хрватска још није била међународно призната, већ је била у саставу СФРЈ. У том првом нападу за време "Откоса" погинуло је 12 припадника ТО и убијено је 10 цивила. А након "Откоса" убијено је још 8 цивила. Српско село Мали Грђевац је до темеља уништено и спаљено. Хрватске паравојне снаге су напале 2.11.1991. и село Рушевац у општини Славонска Пожега, када је убијено неколицина старијих српских цивила. Они су живи спаљени у својим кућама: Миличић Јагода (80), Трлајић Љуба, Трлајић Анђа, Чичковић Ката, Васић Ђуро (70).
Хрватске снаге су 3.11.1991. ушле у војни полигон ЈНА у Гакову.Други извештај Владе СРЈ о злочинима на територији СФРЈ, Приступљено 15.11.2013.
Затим је на подручју источне Билогоре у троуглу Бјеловара, Дарувара и Вировитице, из 23 српска села и још 15 насеља која су углавном насељена Србима, и још 250 припадника других несрпских нација кренуло у избеглиштво, јер нису веровали хрватским паравојницима. Чак и они Срби који су остали у хрватској полицији су убијани након "Откоса“.
Имена жртава Настрадали цивили пре Откоса Српски цивили на подручју источне Билогоре, у троуглу Бјеловара, Грубишног Поља и Вировитице су од јула до новембра 1991. били изложени: батинању, рањавању из ватреног оружја, сакаћењу, пљачкању, незаконитом хапшењу и киднаповању, од припадника ЗНГ, МУП-а Хрватске и чланова ХДЗ, који су имали у хотелу „Билогора” импровизовани затвор. Међу тако настрадалима су следеће особе: Станић М. Дмитар, рођен 1952. у Великој Ператовици, ухапшен је 16. августа 1991. а исти дан је убијен од ЗНГ. Милан Бозета, Илија Стојић, Милорад Бубић, Млађен Кекеровић, Др. Душанка Даљуг, заробљена августа 1991. и мучена, после размењена. Боривоје Димић, Сукур Живко, заробљен августа 1991. и мучен, после размењен. Живко Ћетковић, Милан Дробац, Ђуро Љуштина, Мачак Драган,