Миливоје Перовић (Мала Браина, код Медвеђе, 5. октобар 1912 — Београд, 29. децембар 1975) био је књижевник и адвокат, учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник НР Србије.

Биографија Рођен је 5. октобра 1912. у селу Мала Браина, код Медвеђе. Потицао је из многочлане породице Луке Перовића, пореклом из Цуца, на граници Црне Горе и Херцеговине, чија се породица у Горњу Јабланицу доселила након Берлинског конгреса, 1878. године. Након ослобођења ових крајева од Турака, у овде су се доселиле читаве фамилије и породице из разних крајева Књажевине Црне Горе. Миливојев отац Лука Перовић је у новом крају добио посао војника-граничара и настанио се у Малој Браини, где је добио земљу. Овде је изродио седморо деце — пет ћерки и двојицу синова Миливоја и Мирка.

Основну школу завршио је у Тулару, код Медвеђе, а гимназију је похађао у Гњилану, Приштини, Врању, Суботици и Лесковцу. Правни факултет завршио је у Београду 1937. године. Након студија се запослио као адвокатски приправник код лесковачког адвоката Саве Луковића. Упоредо са адвокатуром, бавио се и новинарством, па је био извештач листа Политика из Лесковца. Године 1940. докторирао је из области права.

У Лесковцу је извесно време био председник Народног универзитета и стални дописник Политике, а после је прешао у Београд, где се у потпуности посветио новинарству, активним радом у Политици. Бавио се и политиком и био је члан Демократске странке Љубомира Давидовића. Почетак Другог светског рата у Југославији, га је затекао у Београду, где је преживео шестоаприлско бомбардовање.

Након окупације вратио се у родни крај, где се повезао са Народноослободилачким покретом. Још са Универзитета је познавао неке комунисте коју су у Јабланици подизали устанак, па им се заједно са братом Мирком придружио. У току Народноослободилачког рата налазио се на разним дужностима, а између осталог је био и командант Четврте српске бригаде. Новембра 1943. изабран је за члана Окружног Народноослободилачког одбора за Јабланицу и Топлицу. У току 1944. примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије.

Новембра 1944. демобилисан је у чину мајора и прешао је на политичке дужности. Био је већник Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије, а 18. новембра 1944. именован је за повереника за привреду при Председништву АСНОС-а. Када је 7. априла 1945. формирана Народна Влада Србије именован је за повереника индустрије и рударства.

Након завршетка рата, на кратко је пребачен у дипломатску службу и био најпре саветник амбасаде ФНРЈ у Лондону, а потом потпредседник Репарационе комисије. Потом се налазио се на разним друштвено-политичким дужностима. Био је директор Управе материјалних резерви, државни секретар за финансије и државни секретар за правосуђе Народне Републике Србије и уредник Радио Београда.

Године 1958. напустио је све државне функције и ишчланио се из Савеза комуниста Југославије, након чега се посветио адвокатури и писању. Као адвокат стекао је велики углед и важио за једног од најбољих југословенских адвоката. Био је бранилац на неким од највећих судских процеса у Југославији, а учествовао је и у судским процесима у иностранству. Посебно се истакао као бранилац новинара, који су били кривично гоњени због писања у штампи.

Умро је 29. децембра 1975. у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Такође, био је добитник и многих награда и признања, међу којима је и Октобарска награда Лесковца.

Књижевна дела Написао је и објавио преко двадесет романа и хроника. Његов књижевни опус започео је 1952. књижевно-историографском књигом Хроника о Пустој Реци, а затим се развијао у два смера — историографском и белетристичком. Написао је три верзије књиге о Топличком устанку из 1917 — прву 1954, другу 1959. и трећу 1971. којој је дао коначни назив Топлички устанак 1917. Такође, као историограф се истакао књигама Хроника о Ћићку из 1959. и Србија у НОБ - југ Србије, из 1962. године. Написао је и једну књигу приповедака и десет романа — први роман Големаши написао је 1955, а последњи Моравски летопис 1976. године.

Дела Миливоја Перовића:

Долином Јужне Мораве, 1952. година Хроника о Пустој Реци, 1951. година Устанак на југу Србије 1917, 1954. година Големаши, роман из 1955. године Бели квадрати, роман из 1957. године Топлички устанак, 1956. година Бели квадрати, роман из 1957. године Поред Мораве, збирка приповедака из 1958. године Седам ока земље, роман из 1959. године Хроника о Ћићку, 1959. година Србија у НОБ - јужна Србија, 1962. година Планина Влајина, роман из 1962. године Вуци из Жуте Реке, збирка приповедака из 1964. године Град на Морави, роман из 1965. године Четири Мујове војске, роман из 1966. године Дан осми, роман из 1968. године Последњем броду, роман из 1971. године Топлички устанак 1917, 1971. година Моравски летопис, роман из 1976. године

Референце

Литература

Категорија:Рођени 1912. Категорија:Умрли 1975. Категорија:Медвеђани Категорија:Српски књижевници Категорија:Српски правници Категорија:Доктори економије Категорија:Комунисти Србије Категорија:Југословенски партизани Категорија:Друштвено-политички радници СР Србије Категорија:Носиоци Партизанске споменице 1941. Категорија:Сахрањени у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду Категорија:Посланици АСНОС-а