Pojedina jedinjenja litijuma, poznata i kao soli litijuma, koriste se kao psihijatrijski lekovi, prvenstveno za bipolarni poremećaj i veliki depresivni poremećaj. Litijum se uzima oralno (na usta).

Uobičajeni neželjeni efekti uključuju pojačano mokrenje, drhtanje ruku i povećanu žeđ. Ozbiljni neželjeni efekti uključuju hipotireozu, insipidni dijabetes i toksičnost litijumom. Preporučuje se praćenje nivoa krvi da bi se smanjio rizik od potencijalne toksičnosti. Ako nivoi postanu previsoki, mogu se javiti dijareja, povraćanje, loša koordinacija, pospanost i zujanje u ušima. Litijum je teratogen u visokim dozama, posebno tokom prvog trimestra trudnoće. Upotreba litijuma tokom dojenja je kontroverzna; međutim, mnoge međunarodne zdravstvene vlasti savetuju da to ne koristi, a dugoročni ishodi perinatalnog izlaganja litijumu nisu proučavani. Američka akademija za pedijatriju navodi litijum kao kontraindikovan za trudnoću i dojenje. Uprava za hranu i lekove Sjedinjenih Država kategorizuje litijum kao pozitivan dokaz rizika za trudnoću i mogući opasan rizik za laktaciju.

Litijumove soli su klasifikovane kao stabilizatori raspoloženja. Mehanizam delovanja litijuma nije poznat.

U devetnaestom veku, litijum je korišćen kod ljudi koji su imali giht, epilepsiju i rak. Njegova upotreba u lečenju mentalnih poremećaja počela je sa Karlom Langom u Danskoj i Vilijamom Aleksanderom Hamondom u Njujorku, koji su koristili litijum za lečenje manije od 1870-ih pa nadalje, na osnovu sada diskreditovanih teorija koje uključuju njegov efekat na mokraćne kiseline. Korišćenje litijuma za mentalne poremećaje je ponovo uspostavio (na drugačijoj teorijskoj osnovi) 1948. Džon Kejd u Australiji. Litijum karbonat je na Listi esencijalnih lekova Svetske zdravstvene organizacije i dostupan je kao generički lek. Godine 2020, to je bio 197. najčešće prepisivani lek u Sjedinjenim Državama, sa više od 2 miliona recepata. Smatra se da se nedovoljno koristi kod starijih ljudi, iako je razlog za to nejasan.

Medicinske upotrebe thumb|Boca litijumovog leka koja sadrži kapsule od 300 mg litijum karbonata.

Godine 1970, litijum je odobrila Uprava za hranu i lekove Sjedinjenih Država (FDA) za lečenje bipolarnog poremećaja, koji ostaje njegova primarna upotreba u Sjedinjenim Državama. Ponekad se koristi kada drugi tretmani nisu efikasni u nizu drugih stanja, uključujući kliničku depresiju, šizofreniju, poremećaje kontrole impulsa i neke psihijatrijske poremećaje kod dece. Pošto FDA nije odobrila litijum za lečenje drugih poremećaja, takva upotreba nije dozvoljena.

Bipolarni poremećaj

Litijum se prvenstveno koristi kao lek za održavanje u lečenju bipolarnog poremećaja za stabilizaciju raspoloženja i sprečavanje maničnih epizoda, ali takođe može biti od pomoći u akutnom lečenju maničnih epizoda. Iako preporučeni u smernicama za lečenje depresije kod bipolarnog poremećaja, dokazi da je litijum bolji od placeba za akutnu depresiju su niskog kvaliteta; atipični antipsihotici se smatraju efikasnijim za lečenje akutnih depresivnih epizoda. Tretman litijum karbonatom se ranije smatrao neprikladnim za decu; međutim, novije studije pokazuju njegovu efikasnost u lečenju ranog bipolarnog poremećaja kod dece od osam godina. Potrebna doza je nešto manja od toksičnog nivoa (predstavljajući nizak terapeutski indeks), što zahteva pažljivo praćenje nivoa litijum karbonata u krvi tokom lečenja.Semple, David "Oxford Hand Book of Psychiatry" Oxford Press. 2005. Unutar terapijskog opsega postoji dozno responsni odnos. Ograničena količina dokaza ukazuje na to da litijum karbonat može doprineti lečenju poremećaja upotrebe supstanci kod nekih ljudi sa bipolarnim poremećajem. Iako se veruje da litijum sprečava samoubistvo kod ljudi sa bipolarnim poremećajem, sistematski pregled iz 2022. je otkrio da su „Dokazi iz randomizovanih ispitivanja neubedljivi i ne podržavaju ideju da litijum sprečava samoubistvo ili samoubilačko ponašanje.“

Šizofreni poremećaji

Litijum se preporučuje za lečenje šizofrenih poremećaja samo nakon što su drugi antipsihotici bili neuspešni; on ima ograničenu efikasnost kada se koristi sam. Rezultati različitih kliničkih studija o efikasnosti kombinovanja litijuma sa antipsihotičkom terapijom za lečenje šizofrenih poremećaja su varirali.

Teži depresivni poremećaj

Ako simptomi težeg depresivnog poremećaja ne reaguju na standardni tretman (kao što su selektivni inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina [SSRI]), ponekad se dodaje drugi agens. Nedavni sistematski pregled pronašao je izvesne dokaze o kliničkoj korisnosti dodatnog litijuma, ali većina potpornih dokaza je datirana. U istom pregledu nisu pronađeni dokazi koji podržavaju upotrebu litijuma za monoterapiju.

Monoterapija

Postoji nekoliko starih studija koje ukazuju na efikasnost litijuma za akutnu depresiju sa litijumom koji ima istu efikasnost kao i triciklični antidepresivi. Nedavna studija je zaključila da litijum najbolje deluje na hroničnu i rekurentnu depresiju u poređenju sa savremenim antidepresivom (tj. citalopramom), ali ne i za pacijente koji nemaju istoriju depresije.

Prevencija samoubistava

Smatra se da litijum sprečava samoubistvo i često se koristi u kliničkoj praksi u tom cilju. Međutim, meta-analize, suočene sa ograničenjima na osnovu dokaza, dale su različite rezultate i stoga ostaje nejasno da li je litijum efikasan ili ne u prevenciji samoubistava.

Alchajmerova bolest

Alchajmerova bolest pogađa četrdeset pet miliona ljudi i peti je vodeći uzrok smrti u populaciji starijih od 65 godina. Trenutno ne postoji potpuni lek za ovu bolest. Međutim, litijum se razmatra zbog njegove efikasnosti kao potencijalne terapeutske mere. Jedan od vodećih uzroka Alchajmerove bolesti je hiperfosforilacija tau proteina enzimom GSK-3, što dovodi do prekomerne proizvodnje amiloidnih peptida koji izazivaju ćelijsku smrt. Za borbu protiv ove toksične agregacije amiloida, litijum pojačava proizvodnju neuroprotektora i neurotrofnih faktora, i inhibira GSK-3 enzim. Litijum takođe stimuliše neurogenezu unutar hipokampusa, čineći ga debljim. Još jedan uzrok Alchajmerove bolesti je disregulacija jona kalcijuma u mozgu. Previše ili premalo kalcijuma u mozgu može dovesti do smrti ćelije. Litijum je u stanju da povrati intracelularnu homeostazu kalcijuma kroz inhibiciju pogrešnog priliva kalcijuma uzvodno. Takođe promoviše preusmeravanje priliva kalcijumovih jona u lumen endoplazmatskog retikuluma ćelija kako bi se smanjio oksidativni stres unutar mitohondrija.

Godine 2009, Hampel i njegove kolege su sproveli studiju koja je od pacijenata sa Alchajmerom tražila da uzimaju nisku dozu litijuma dnevno tokom tri meseca; to je dovelo do značajnog usporavanja kognitivnog opadanja, što je najviše koristilo pacijentima koji su u prodromalnoj fazi. Nakon sekundarne analize, proučavani su mozgovi pacijenata sa Alchajmerovom bolešću i pokazalo se da imaju povećanje BDNF markera, što znači da su zapravo pokazali kognitivno poboljšanje. Jedna druga populaciona studija ovog puta Kesinga et al, pokazala je negativnu korelaciju između smrti od Alchajmerove bolesti i prisustva litijuma u vodi za piće. Područja sa povećanim sadržajem litijuma u vodi za piće pokazala su manju zastupljenst demencije u populaciji.

Praćenje

Oni koji koriste litijum treba redovno da se testiraju serumske nivoe i da prate funkciju štitne žlezde i bubrega u potrazi za abnormalnostima, jer on ometa regulaciju nivoa natrijuma i vode u telu i može izazvati dehidraciju. Dehidracija, koja je praćena toplotom, može dovesti do povećanja nivoa litijuma. Dehidracija je posledica inhibicije litijumom delovanja antidiuretičkog hormona, koji normalno omogućava bubrezima da reapsorbuju vodu iz urina. Ovo uzrokuje nemogućnost koncentrisanja urina, što dovodi do posledičnog gubitka telesne vode i žeđi.Healy D. 2005. .

Koncentracije litijuma u punoj krvi, plazmi, serumu ili urinu mogu se meriti instrumentalnim tehnikama kao vodičem za terapiju, da bi se potvrdila dijagnoza kod potencijalnih žrtava trovanja ili kao pomoć u forenzičkoj istrazi u slučaju fatalnog predoziranja. Koncentracije litijuma u serumu su obično u opsegu od 0,5–1,3 mmol/L (0,5–1,3 mEq/L) kod dobro kontrolisanih osoba, ali se mogu povećati na 1,8–2,5 mmol/L kod onih koji akumuliraju lek tokom vremena i do 3–10 mmol/L u akutnom predoziranju.

Litijumove soli imaju uski terapijski/toksični odnos, tako da ih ne treba propisivati osim ako nisu na raspolaganju sredstva za praćenje koncentracija u plazmi. Doze se prilagođavaju da bi se postigle koncentracije u plazmi od 0,4 do 1,2 mmol/L na uzorcima uzetim 12 sati nakon prethodne doze.

S obzirom na stopu disfunkcije štitne žlezde, parametre štitne žlezde treba proveriti pre nego što se litijum uvede i nadgledati nakon 3–6 meseci, a zatim svakih 6–12 meseci.

S obzirom na rizike od zatajenja bubrega, kreatinin u serumu i eGFR treba proveriti pre uvođenja litijuma i pratiti ih nakon 3-6 meseci u redovnim intervalima. Pacijenti koji imaju porast kreatinina u tri ili više navrata, čak i ako je njihov eGFR > 60 ml/min/ 1,73 m2 zahtevaju dalju procenu, uključujući analizu urina na hematuriju, proteinuriju, pregled njihove medicinske istorije sa pažnjom na kardiovaskularnu, urološku i farmakološku istoriju, kao i kontrola i upravljanje krvnim pritiskom. Otvorenu proteinuriju treba dalje kvantifikovati odnosom proteina u urinu i kreatinina.

Prekid

Za pacijente koji su postigli dugotrajnu remisiju, preporučuje se postepeno i kontrolisano ukidanje litijuma.

Simptomi prekida se mogu javiti kod pacijenata koji prestanu da uzimaju lek, uključujući razdražljivost, nemir i somatske simptome kao što su vrtoglavica ili nesvestica. Simptomi se javljaju tokom prve nedelje i uglavnom su blagi i samoograničavajući u roku od nekoliko nedelja.

Klaster glavobolja, migrena i hipnička glavobolja

Studije koje testiraju profilaktičku upotrebu litijuma u klasterskim glavoboljama (u poređenju sa verapamilom), napadima migrene i hipničkoj glavobolji ukazuju na dobru efikasnost.

Neželjeni efekti

Neželjeni efekti litijuma uključuju:

Veoma česti (> 10% incidencije) neželjeni efekti Konfuzija Zatvor (obično prolazan, ali može biti postojan u nekim slučajevima) Smanjena memorija Dijareja (obično prolazna, ali može potrajati u nekim slučajevima) Suva usta EKG promene — obično benigne promene u T talasima Tremor šake (obično prolazan, ali može i dalje postojati u nekim slučajevima) sa incidencom od 27%. Ako je ozbiljno, psihijatar može smanjiti dozu litijuma, promeniti vrstu litijumove soli ili modifikovati preparat litijuma sa dugog na kratkotrajno dejstvo (uprkos nedostatku dokaza za ove procedure) ili koristiti farmakološku pomoć Glavobolja Hiperrefleksija - preterani refleksi Leukocitoza - povećan broj belih krvnih zrnaca Slabost mišića (obično prolazna, ali može da traje u nekim slučajevima) Mioklonus - trzanje mišića Mučnina (obično prolazna) Polidipsija - povećana žeđ Poliurija - povećano mokrenje Renalna toksičnost (bubrežna) koja može dovesti do hronične bubrežne insuficijencije, iako se neki slučajevi mogu pogrešno pripisani Povraćanje (obično prolazno, ali može potrajati u nekim slučajevima) Vertigo Povećanje telesne težine

Uobičajeni (1–10%) neželjeni efekti Akne Ekstrapiramidalni neželjeni efekti — problemi vezani za kretanje kao što su rigidnost mišića, parkinsonizam, distonija itd. Eutireoidna gušavost — tj. formiranje strume uprkos normalnom funkcionisanju štitne žlezde Hipotireoza — nedostatak tiroidnog hormona, iako je ovo stanje već uobičajeno kod pacijenata sa bipolarnim poremećajem. Gubitak kose / stanjivanje kose

Nepoznata incidencija Seksualna disfunkcija Hipoglikemija Glikozurija

Litijum karbonat može da izazove povećanje telesne težine za 1–2 kg. Pored tremora, čini se da je tretman litijumom faktor rizika za razvoj simptoma sličnih parkinsonizmu, iako uzročni mehanizam ostaje nepoznat.