Itanium

Итаниум () је фамилија 64-битних Интел процесора који су прављени са Интел Итанијум архитектуром (раније зване ИА-64). Интел рекламира ове процесоре сервере у предузећима и системе за рачунање са високим перформасама. Архитектура Итаниум је настала у компанији ХП (Хјулет-Пакард, енгл. Hewlett-Packard), и касније је развијана од стране Интел-а и ХП-а заједно.

ХП, и још неколико произвођача су производили системе на бази Итаниум-а. Од 2008. године, Итаниум је био четврти најзаступљенија процесорска архитекрура у класи сервера за предузећа, после x86-64, Power Architecture и SPARC архитекруре. Најновији процесор, Пулсон (енгл. Poulson) је у оптицају од 8. новенбра, 2012.

Пријем на тржиште Тржиште врхунских сервера Када је почео да се продаје 2001. године, перфорансе Итаниум-а наспрам перформанси утвђених РИСЦ и ЦИСЦ процесора су биле разочаравајуће. Емулација за рад постојећих x86 програма је била бедна, где је један репер 2001. године известио да је овај процесор у најбољем случају еквивалент Пентиум-а од 100 MHz, а Пентиум процесори од 1,1 GHz су били на тржишту у то време. Итаниум није успео да се супротстави ИА-32 или РИСЦ архитектурама, а онда је претрпео још један шок када су x86-64 процесори успешно лансирани на тржиште, и који су боље радили са старијим x86 програмима. Новинар Џон Ц. Дворак, који је коментарисао историју Итаниум-а 2009. године, рекао је “ово је и даље један од највећих промашаја у последњих 50 година” у чланку под називом “Како је Итаниум убио рачунарску индустрију“. Технолошки коментатор Ешли Венс је написала да су кашњења и слабе перформансе “претвориле овај производ у шалу у индустрији чипова“. У једом интервјуу, Доналд Кнат је рекао “приступ Итаниумом требало је да буде сјајан, док се испоставило да је у основи било немогуће писати компајлере за њега“.

Ред Хет и Мајкрософт су најавили планове за одустајање од подршке за Итаниум због мањка интересовања на тржишту. Неке друге Линукс дистрибуције као што је Дебиан остају на доступне за Итаниум. 22. марта 2011. Оракл је најавио прекид развоја за Итаниум, иако ће се њихова подршка за све постојеће производе наставити. 20. октобра 2013. Оракл је званично писао о својим плановима да пусти Оракл базу података 12.1.0.1.0 на HP-UX Итаниум 11.31 до почетка 2014. године.Oracle Database 12.1.0.1.0 is planned for certification on HP-UX Itanium 11.31 Oracle 2013-11-20

Бивши званичник Интел-а је известио да је Итаниум постао профитабилан тек 2009. До 2009. године, чип је готово у потпуности био на ХП серверима, који су имали удео у тржишту Итаниум-а од 95%, чинећи HP-UX главни оперативни систем за Итаниум. Дана 22. марта 2011. године Интел је потврдио своју посвећеност Итаниум-у са више генерација чипова у плану и развоју.

Остала тржишта Иако је Итаниум успео постичи ограничен успех на тржишту рачунара високих перформанси, Интел се надао да ће наићи на шире прихватање Итаниума као замену оригиналне x86 архитектуре. АМД је одабрао другачији правац, дизајнирајући мање радикалан x86-64, који је заправо проширење x86 архитектуре. Мајкрософт је подржао овај корак, што је натерало Интел да уведе исте рестрикције у својим процесорима базираним на x86 архитектури. Овакав дизајн може покренути постојеће 32-битне апликације на брзини процесора, а нуди и подршку за 64-битно меморијски адресирање и друга побољшања у новим апликацијама. Ова архитектура је сада доминантна 64-битна архитектура на тржишту. Иако су неке радне станице првобитно уведене од компанија попут СГИ, оне нису више доступне.

Историја мини|десно|400px|Прогноза продаје сервера са Итаниумом мини|десно|Привезак за кључеве који вредост Итаниума доводи у питање (на другој страни пише, "CALIFORNIA - Y W8 4 HP - The Migration State") Пре него што је Компак прихватио Итаниум за своје сервере. Развој 1989 – 2000 Године 1989, ХП је утврдио да се РИСЦ архитектуре приближавају граници. Њихови истраживачи су истражили нову архитектуру ЕПИЦ (енгл. explicitly parallel instruction computing), која омогућава да процесор изврши више инструкција у сваком циклусу. ЕПИЦ спроводи један облик ВЛИВ (енгл. very long instruction word) у којој једна инструкцијска реч садржи више инструкција. Са ЕПИЦ, компајлер унапред одређује које инструкције могу да се извршавају истовремено, тако да процесор једноставно извршава инструкције и не разматра механизме за одређивање које инструкције може извршити паралелно. Циљ овог приступа је дворструки: да омогући дубљи увид у код у време компајлирања да би пронашао додатне могућности за паралелно извршавање, и да упрости дизан процесора и смањи потрошњу енергије елиминишући потребу за колима за распоред при извршавању (енгл. runtime scheduling circuitry). Људи из ХП-а су верују да више није исплативо да појединачне компаније саме развијају процесоре, па су се удружили са Интел-ом 1994. да развију архитектуру ИА-64, која је изведена из ЕПИЦ. Интел је био спреман да предузме велики напор на ИА-64 у очекивању да ће резултујући процесор бити кориштен од стране већине произвођача рачунарских система за предузећа. ХП и Интел су покренули велики заједнички напор за циљем развитка првог заједничког производа, Мерцед 1998. године.

Током развоја, Интел, ХП и индустријски аналитичари су предвиђали да ће ИА-64 да доминира у серверима, радним станицама, и врхунским стоним рачунарима, и на крају замени РИСЦ и ЦИСЦ архитектуре за општу намену. Компак (енгл. Compaq) и Силикон Графикс (енгл. Silicon Graphics) су одлучили да напусте будући развој Алфа и МИПС архитектура у корист миграције на ИА-64.

Неколико група је радило на развоју опративних система за ову архитектуру, укључујући Мајкрософт Виндоус, Линукс, и Јуникс варијанте као што су HP-UX, Соларис, Тру64 Јуникс and Monterey/64 и Монтереј/64 (последња тројка је отказана пре него што је стигла на тржиште.) До 1997, било је јасно да ће бити тешко срповести ИА-64 архитектуру него што је првобитно замишљено, а испорука Мерцед чипова је почела да опада. Између осталог, у техничке проблеме је ушао и тај да је био потребан велики број транзистора потребних за подршку широке инструкцијске речи и велике кеш меморије. Било је и структурних проблема у оквиру пројекта, пошто су оба дела заједничког тима користили другачије методе и имали другачије приоритете. Пошто је Мерцед био први ЕПИЦ процесор, развој је наишао на више неочекиваних проблема него што је тим навикао. Додатно, ЕПИЦ концепт је зависио од могућности компајлера који никад раније није коришћен, па је захтевао више истраживања.

Интел је најавио званични назив процесора Итанијум 4. октобра 1999. Неколико сати касније, сковано је име "Итаник", алудирајући на Титаник, "непотопив" брод који је потонуо 1912. Име "Итаник" је од тад често коришћен као подсетник на то да је мултимилијардерско инвестирање у њега доживело брзу пропаст.

Итаниум (Мерцед): 2001 До тренутка када је Итаниум објављен јуна 2001, његове перформансе нису биле боље од конкурентних РИСЦ и ЦИСЦ процесора. Итаниум се такмичио у слабој класи (системи са 4 и мање процесора) са серверима базираним на x86 процесорима, и у врхунској класи са IBM-овом POWER архитектуром и SPARC архитектуром компаније Сан Мајкросистемс. Интел фокусира Итаниум на врхунско пословно и ХПЦ рачунање, покушавајући да понови успешно хоризонтално тржиште x86-ице (једна архитектура, више продаваца система). Успех првобитних верзија процесора је био ограничен на премештање ПА-РИСЦ процесора у ХП системима, Алфа у Компак системима, и МИПС у СГИ системима, мада је IBM такође испоручивао суперрачунар са овим процесором. POWER и SPARC су остали јаки, док је 32-битна x86 архитектура наставила раст на тржишту за предузећа, градећи на економији скале храњено огромном инсталираном базом.

Само неколико хиљада система који користе оригинални Мерцед Итаниум процесор је продато, због релативно лоших перформанси, високе цене, и ограничене расположивости софтвера. Препознајући да мањак софтвера може бити озбиљан проблем у будућности, Интел је дозволио приступ раним системима хиљадама произвођача софтвера ради стимулисања развоја. ХП и Интел су следеће године избацили Итанијум 2, процесор друге генерације на тржиште.

Итаниум 2: 2002 – 2010 лево|мини|180px|Itanium 2 in 2003 Процесор Итаниум 2 је објављен 2002, и рекламиран је за сервере предузећа уместо за целу врхунску класу рачунара. ХП и Интел су заједно развили први Итаниум 2 са кодним називом Макинли. Ослободио је платформу многих оригиналних проблема, чији разлог је углавном био неефикасни меморијски подсистем. Макинли је садржао 221 милион транзистора, од чега су 25 милиона били логички. Био је димензија 19,5 мм са 21,6 мм са површином од 421 mm² и прављен је у 18-нанометарском балк CMOS процесу са шест слојева алуминијумског металичења.

Године 2003, АМД је објавио Оптерон, који је имплементирао сопствену 64-битну архитектуру (x86-64). Оптерон је стекао брзо прихватање на тржишту сервера за предузећа зато што је обезбедио лаку надоградњу од x86. Интел је одговорио увођењем x86-64 у својим Ксеон (енгл. Xeon) процесорима 2004. године.

Интел је објавио новог члана Итаниум 2 породице, кодног имена Медисон (енгл. Madison). Медисон је користио 130-нанометарски процес и био је основа свих нових Итаниум процесора до избацивања Монтесито (енгл. Montecito) Јуна 2006.

У марту 2005, Интел је најавио да ради на новом процесору Итаниум, под кодним именом Туквила (енгл. Tukwila) и да ће се наћи на тржишту 2007. Туквила ће имати 4 језгра и да ће заменити Итаниум бус са новим Common System Interface-ом, које ће такође користити нови Ксеон процесор. Касније те године, датум издавања Туквиле је промењен на крај 2008.

Новембра 2005, главни произвођачи Итаниум сервера су се удружили са Интелом и бројним произвођачима софтвера са циљем да се формира Удружење Решења за Итаниум (енгл. Itanium Solutions Alliance) за промовисање архитектуре и убрзање развоја софтвера. Алијанса је саопштила да ће њени чланови уложити 10 милијарди долара у решења на Итаниум-у до краја деценије.

2006, Интел испоручује Монтесито (рекламиран као Итаниум 2 серије 9000), двојезграни процесор који је удвостручио перформансе и смањио потрошњу за око 20%.

Интел је објавио серију Итаниум 2 9100, кодног имена Монтвале, новембра 2007. У мају 2009 распоред за Туквилу је поново ревидиран и планиран за прву четвртину 2010.

Итаниум 9300 (Туквила): 2010 Процесор серије Итаниум 9300 са кодним именом Туквила, је пуштен у продају 8. фебруара 2010. са бољим перформансама и меморијским капацитетом.New Intel Itanium Offers Greater Performance, Memory Capacity, By: Jeffrey Burt, 2010-02-08, eWeek

Уређај користи 65-нанометарски процес, има два до четири језгра, има до 24 мегабајта кеша на чипу, вишенитно обрађивање (енгл. Hyper-Threading) и имао је интегрисане меморијске контролоре. Има максималну брзину од 96 гигабајта по секунди за међупроцесорске комуникације и највећу ширину меморије од 34 гигабајта по секунди. Процесор има интегрисане меморијске контролере и има директан интерфејс са меморијом користећи КПИ интерфејсе да се директно повеже на друге процесоре и У/И чворишта.

Квикпет (енгл. QuickPath) се користи на Интеловим процесорима користећи Нехалем микроархитектуру, чинећи могућим да Туквила и Нехалем користе исти чипсет. Туквила има 4 меморијска контролера, од којих сваки подржава више ДДР3 ДИММ-ове преко одвојеног меморијског контролер, као и процесор Ксеон са основом Нехалем кодног назива Бектон (енгл. Beckton).

Итаниум 9500 (Пулсон): 2012 Процесор серије Итаниум 9500, кодног назива Пулсон (енгл. Poulson), је наследник Туквиле и избачен је 8. новенбра 2012. Према Интелу, прескаче 45-нанометарски процес, и корсити 32-нанометарски процес, има 8 језгара, побољшања у вишенитној обради, и нове инструкције да искористи паралелизам, посебно током виртуелисања. Пулсонов кеш трећег нивоа је 32 мегабајта. Кеш трећег нивоа је 6 мегабајта, 512 И килобајта, 256 Д килобајта по језгру. Die size is 544 mm², less than its predecessor Tukwila (698.75 mm²). Површина чипа је 544 mm², мање од Туквиле (698,75).