Чокићи

Презиме Чокић је изузетно ретко и распоређено у десетак сродних групација широм Балкана. Овај приказ је покушај да се сагледа сродство и порекло постојећих фамилија Чокић у историјском контексту и са активним учешћем њених чланова. Најпре кренимо са навођењем великих сеоба становништва.

У рату 1683-99. извршена је велика сеоба Срба под Арсенијем III Чарнојевићем, у рату 1737-39. сеоба под Арсенијем IV Јовановићем – Шакабентом, у рату 1788-91. огромне масе из Србије и Босне преплавиле су Војводину, Славонију и Хрватску,НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 16) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXVIII). Суботица, 1923. а после слома Првог српског устанка 1813. огроман број српског становништва пребегао је на подручје Срема и Баната.Славко Гавриловић. Прилог историји трговине и миграција Балкан-Подунавље XVIII- XIX столећа. Београд, 1969.

У XVIII веку је једно јако удружено братство кренуло ка Руднику, односно побегло из Црне Горе преко Новог Пазара и Рашке. Вођа им је био Петар Стојанов (Пера) прстењар од кога су данашњи Чокићи у Ковачевцу код Младеновца. Петрово братство је било добро одевено и наоружано и сви су јахали на добрим коњима. Настанили су се прво у селу Војковци на Руднику. У османском попису из 1741. за Војковце помиње се Стојко Николин (рођен око 1720).Владан Чокић. Порекло и сродство фамилија досељених у Шумадију у 18. веку - демографска и генетичка анализа родова. Београд, 2019. У аустријским пописима Војковца из 1732/33. наводи се Никола Ристивојев, као и Ристивоје Суботић.Срета Пецињачки. Различити подаци из 1732-1733. године о коморским насељима Рудничког дистрикта. Чачак, 1976., што значи да је Петров чукундеда Субота рођен око 1645. године. Гаја Пантелић Воденичаревић, касније знаменита личност Првог српског устанка, наводи да је Петар Чокић из Маслошева (Страгари код Тополе) пресељен у село Загорица, које је у близини Ратара.Драгана Самарџић. Казивања о српском устанку 1804. Јанићије Ђурић, Гаја Пантелић, Петар Јокић, Анта Протић. Београд, 1980. Мула Хусеин (дошао из Мостара у Паланку) купи од Сулемана Кићановића (из Ужица) село Загорицу и ту насели поред Карађорђевог оца Петра и Гајиног оца Пантелију Десимировића из Жабара и Петра Чокића из Маслошева, поред 10-ак других људи. Затим дођу у село Ратари код Смедеревске (Хасан Пашине) Паланке и ту се настане. Петрово братство се задржи у Ратарима, ограде себи колибу у којој ће становати. Петар ту удаје сестру Живану у једну добру породицу, и од ње има фамилија у Ратарима.Живадин Т. Чокић. Живот једног српског војника – мемоари Живадина Т. Чокића. Београд, 1999. Петров брат Дамњан у завади убије Турчина у Ратарима и одметне се у хајдуке. Петар се од страха од турске одмазде са преостала 3 брата и снахом Руменом пресели у Ковачевац око 1780. По наводима Живадина Т. Чокића братство Чокића из Ковачевца је од племена Кучи, из Добриња код Подгорице (накнадни подаци из литературе, не по предању). Постоји место (засеок) Добриње у северној Албанији на граници са Црном Гором и 63 километра од Подгорице (између села Селце и Тамаре). Међутим, генетичка истраживања по мушкој линији указују на порекло из села Петровић, нахија Бањани, пре досељаваља у Рашку. Са братством Чокића је кренуло и братство чији је вођа био Јован (Јованча Чамџић, имао синове Милоја и Миленка), од кога су Јованчевићи из Влашке, славе Св. Јована. Јованово братство је из другог племена и кумовало је Перином братству. Током сеобе од Јовановог братства остао је само кум Јован, који се раздвојио са Петровим братством у Белосавцима. Јован је отишао у Влашко Поље жени у кућу, а Чокићи у Ратаре. Постоји Чокин гроб и оближње Чокино поље у Загорици код Тополе. Чока је био кнез Београдске нахије и убили су га Турци 1717. године док је предводио збег. Турци су их сустигли и Чоку убили, а цео збег одвели у робље. Убили су га на оном месту где му је гроб, код Белосаваца близу Кубршнице у Крћевачкој загради. Камен је на гробу велики с човека.Драгана Самарџић. Казивања о српском устанку 1804: Јанићије Ђурић, Петар Јокић, Антоније Протић. Београд, 1980.

Чокићи у Шумадији

Фамилија Чокића у Ковачевцу, Младеновац Петар се у Ковачевцу жени са Анком Пантић из Азање и са њом има сина Марка, од кога су данашњи Чокићи. Петар и Румена се у почетку баве трговином накита по Јасеници, а онда су проширили посао до Пеште u трговању стоком. Свиње су до Гроцке гонили пешице а у Гроцкој су је утоварали у шлепове и пловили до Пеште. Од Петрова 2 брата (Владислав и Ранисав) у Ковачевцу су од Владислава: данашњи Влајићи, Ивановићи, Јовановићи, Стевановићи (од Влајића), Ракићи и Ивковићи; а од Ранисава: Ристићи и Пантићи. Сви славе св Ђурђиц. Марко Чокић (1783-1846.) је са маћехом Стојаном (Станисава) купио воденицу са 4 витла од спахије Турчина на реци Луг у Баташеву, Ковачевац. Марко Чокић је ожењен 19.7.1803. (недеља по старом календару) Станојком Грчић (рођена 1779), ћерком Томе Грка (данашњи Грчићи) из Ковачевца, кум на венчању Ђурађ-Ђука Кузманов (данашњи Ђукићи) из Ковачевца. Данас Чокићи из Ковачевца живе и у Младеновцу, Београду, Крагујевцу, Кусатку, Зрењанину, Чикагу, Хамбургу...

Фамилија Руменића у Ратарима, Смедеревска Паланка Петров брат се током пробијања удавио у реци Рашки, док је његова жена Румена наставила пут. По предању из Ратара, Румена је након смрти супруга довела сина Ђорђа из Драче (Лепеничке). Од Ђорђа су Јовановићи, слава Св. Стеван, односно данашњи Марковићи у Ратарима. Снаха Румена се удаје у Ратаре и изродила је шесторо деце, од њих су Станишићи, Руменићи и друге данашње фамилије у Ратарима, славе Св. Стевана. Од Станишића у Ратарима су Мијаиловићи, Руменићи, Мијатовићи, Марковићи, Ђурђевићи, Старчевићи, Стаматовићи, Костандиновићи, Докићи, Арсенијевићи, Димитријевићи, Тушаковићи, Радовановићи, Ивановићи, Пешићи, Петровићи, Гајићи, Милићевићи, Миленковићи, Топаловићи.НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 13) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXV). Београд, 1923. Након смрти мужа поново се удаје у Ковачевцу и живела је у кући Ивановића, потомака Чокића, где је имала сина и ћерку. Сахрањена је у Ратарима, где је и данас сачуван њен споменик. Румена је имала две сестре Маторку (Маторкићи из Кусадка) и Никосаву (Никосавићи у Азањи). Један од 6 синова се звао Степан. Од њега су Марко, Петар и Прока. Марков син је Раша, а Рашин син је Чеда. Петар је имао синове Филипа и Милоја. Прока је имао синове Драгутина (у Ђурђеву између Тополе и Раче Крагујевачке), Милутина и Ђурђа, као и ћерке Станију (у Наталинцима), Милојку (у Рабровцу) и Радојку (Предворица код Шапца). Драгутин се други пут оженио Станијом из Ратара и добио сина Живомира и ћерку Владанку.

Фамилија Маринковића и Јанковића у Влашком Пољу, Младеновац Након смрти Анке, Петар Чокић се жени са Станисавом познатом као Стојана, од оца Душана из Велике Плане, пореклом из Црне Горе. Са њом је имао Маринка и Јанка од којих су Маринковићи и Јанковићи из Влашке, славе Св. Ђурђиц. Након смрти Петра, Стојана се преудала за Милоша Ногића (данас Павловићи) из рода Милосављевића, на препоруку кума Јована, и повела са собом синове Маринка и Јанка. Кад су Маринко и Јанко поодрасли очух их врати у Ковачевац. На путу их сретне спахија, врати их натраг у Влашку, узме половину имања од Раке Ракића и њима подели. Кумови у Влашкој су им Јованчевићи. Род су им Чокићи (Влајићи и остале сродне фамилије) у Ковачевцу, али не и Чокићи у Кораћици и Вујичићи у Америћу по мушкој линији.НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 26) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XLVI). Београд, 1930.

Фамилија Великића у Ропочеву, Сопот Даљи рођаци Чокића су Великићи који су добили презиме од мајке Велике, супруге Јована који је дошао у Шепшин из Војковца у Качеру. Јован одлази са Карађорђем у рат, након пропасти устанка бива одведен у турско ропство из кога се није вратио. Велика (†1840.) је родом из Поповића од породице Радосављевић и довела је свог и Јовановог сина Петра (рођен 1808.) из Шепшина у Ропочево, где се преудала за Мијаила Дмитровића после слома устанка и нестанка супруга.Милоје М. Радојевић. Ропочево и Сопот, повесница о настанку и људима. Сопот, 1986. Великићи славе Ђурђиц. Старином су "Арнаути".

Фамилија Чокића у Кораћици, Младеновац Године 1735. помиње се кнез Петко у Павловцу са 40 хлебова (домова). Петковићи - Петкаћи (Павловићи, Петровићи-Ћеримовићи, Дачићи-Ивановићи, Ивковићи-Џуџићи, Миленићи-Лазаревићи, Ђурићи, Бранковићи, Радосављевићи-Урошевићи, Сердаровићи, Бакаловићи, Чокићи, Живановићи-Миланчевићи, Милошичићи). Сви славе Св. Ђурђиц. Чокићи у Кораћици тврде да су им стари досељени пре 300 година од Пештери, у Сјеничком крају. Њихов предак је био Петко, син Стојшин, што је потврђено и у османском попису Кораћице из 1741. Браћа су му по предању била Миланац, Павле, Дарије и Мардарије. Петко је имао шест синова: Милоја (чији је један син Никола имао надимак „Чока“ те се Милојеви потомци зову Чокићи), Димитрија (чији се потомци зову Дишићи), Тодора (чији се потомци по сину Лазару зову Лазаревићи, а по жени Миленији имају надимак „Миленићи“), Војина (чији се потомци по синовима Ивку и Павлу зову Ивковићи и Павловићи, Ивковићи станују у Кусарлији и имају надимак Џуџићи), Уроша (чији се потомци по једном сину му – Радосаву – зову Радосављевићи) и Алексу (од кога су постали Алексићи).Кашић Душан. Летопис кораћичке парохије. Кораћица, 1944. Кнез Вићентије Петровић је рођен у Кораћици у првој половини XVIII века. Био је један од покретача устанка Срба 1804. године. Као сеоски кнез учествовао је на првом састанку устаника, а затим и на договору у Орашцу на празник Сретење Господње 1804. године, а био је и међу главнима који су устанике водили на Турке. Учествовао је и у Другом српском устанку 1815 године, када га је кнез Милош Обреновић поставио за оберкнеза Нахије грочанске. Умро је у дубокој старости у Кораћици 31. октобра 1820. године. Некадашњи Вићентијеви Петровићи настали су од претходно поменуте кораћичке породице Петковића - Петкаћа. Вићентијев син Јован Вићентијевић такође је био кораћички кнез. Након гушења Ђакове буне 1825 године, ухватио је Милоја Ђака у бекству у Малом Мокром Лугу и одвео кнезу Милошу. Живео је од 1794. до 8. октобра 1831. године, имао је турски надимак Ћерим са значењем веран, племенит, а сахрањен је у цркви Св. апостола Петра и Павла у Неменикућу. Од Јована Вићентијевића – Ћерима настала је породица Ћеримовић у селу Кораћица. У близини ушћа потока Тијановац у поток Бесну, у потесу Дакини вирови, налазила се воденица Јоксима Чокића (1853—1932), која је престала са радом почетком XX века.Миладин Т. Станкић. 150 година школе у Кораћици. Кораћица, 2003. Чокићи у Кораћици нису род са Чокићима у Ковачевцу по мушкој линији.

Фамилија Вујичића у Америћу, Младеновац Вујичићи у Америћу (Радојковићи, Милосављевићи, Урошевићи, Ивковићи, Милинковићи, Миливојевићи, Гавриловићи, Јовановићи, Милићевићи). Сви славе Св. Ђурђиц. Вујичићи тврде да су им стари досељени од Скадра, као и да су им род Чокићи у Ковачевцу и Кораћици, и Маринковићи у Влашкој, општина Младеновац. Међутим, иако постоји предање Вујичићи нису род Чокићима у Ковачевцу и Кораћици по мушкој линији. По предању преци Милићевића су дошли из околине Скадра. Матицу су напустили “због крви“ и дошли у Србију, на Космај.Предраг Милићевић. Амерић и Мала Врбица (1516—1941). Амерић, 1997. Вујичићи наводе да су дошли из Враке код Скадра (накнадни подаци из литературе, не по предању). Врака је област северно од Скадра, дуж Скадарског језера, где су живели Срби православне вероисповести. Најездом Турака у XV веку плодна равница Враке је постала поприште борби и долази до сеоба из ње у планинске пределе Црне Горе и Брда. Њено се становништво проређивало, тако да је крајем XVII и почетком XVIII века скоро ишчезло. У османском попису из 1741. за Амерић помиње се Вујча Субота, као родоначелник братства Вујичића. Вујичићи у Америћу нису род са Чокићима у Ковачевцу по мушкој линији.

Фамилија Ракића и Влајића у Доњем Лајковцу, Лајковац