Перси Биш Шели (; Хоршам, 4. август 1792 — Тиренско море, 8. јули 1822) био је енглески песник, један од најистакнутијих представника романтизма, заједно са Џоном Китсом и Џорџом Бајроном.
По својој ватреној вери у свемоћ људског ума и по потпуном игнорисању веровања и навика из прошлости, Шели је припадао присталицама идеја просветитељства. Дело „Политичка правда“ Вилијама Годвина, проткано револуционарним анархизмом деведесетих година 18. века, ускоро је постало његова идеја водиља. Али, Шели је Годвинове идеје преточио у храбро замишљену поетско-интелектуалну визију. Његове лирске слике су лаке и магловите. Као песник, Шели већ почетком 19. века припадао блиставој поетској епохи познатој као романтизам. Карактеристика његовог генија је што је он у исто време био рационалиста и романтични мислилац, проповедник и песник.
Студирао је на Оксфордском универзитету, одакле је избачен због писања брошуре О неопходности атеизма (1811), заједно са својим пријатељем Томасом Хогом. Са деветнаест година отишао је у Шкотску где се оженио шеснаестогодишњом Херијет Вестбрук. Године 1816. напустио је трудну супругу и, инспирисан авантуристичким романима, побегао са новом љубављу, младом Мери, кћерком Вилијама Годвина, у Швајцарску. Ту се спријатељио са Бајроном. Касније се преселио у Италију. Умро је на једрењаку у току невремена на Средоземном мору 1822. године. Његова друга супруга, Мери Шели, позната је по роману Франкенштајн, или модерни Прометеј. После смрти свога мужа, бринула се о издавању његових дела.
Биографија Образовање Шели је рођен 4. августа 1792. године у Хоршаму, Енглеска, као најстарији син Сер Тимотија Шелија (1753—1844), члана парламента Хоршама у периоду 1970—1792. године, и Елизабет Пилфорд (1763—1846),Elizabeth Lady Shelley хоршамске земљопоседнице. Перси је имао четири млађе сестре и једног много млађег брата. Своје најраније образовање стекао је код куће, а тутор му је био велечасни Еван Едвардс из оближњег Варнхема. Његов рођак и доживотни пријатељ Томас Медвин, који је живео у близини, описао је Персијево рано детињство у својој књизи Живот Персија Биш Шелија. Имао је срећно и задовољно детињство које је углавном проводио у лову и риболову на имању својих родитеља.
Године 1802. он је почео да похађа школу у Брентфорду, Мидлсекс. Две године касније, 1804, Шели је уписао Етон колеџ, где је лоше прошао и био подвргнут скоро свакодневном мучењу од стране старијих дечака, који су ове инциденте називали Шели ужина. Окруженом Шелију истрзали су књиге из руку и вукли га за одећу док је не би поцепали и док он не би гласно заплакао. Ова свакодневна патња може се навести као узрок Шелијевог одбијања да учествује у разним играма и другим активностима вршњака. Због тих особености он је добио надимак Љути Шели. Ипак, Шели је показао велико интересовање за науку, што је често изазивало изненађење да тако разумно дете изазива бројне несташлуке. Шели би често користио зупчасту електричну машину којом би наелектрисао кваку на вратима своје собе, углавном како би забавио своје пријатеље. Пријатељи су били нарочито одушевљени када би његов тутор, покушавајући да уђе у собу, гласно повикао због електричних удара.Cory, William, "Shelley at Eton", The Shelley Society's Note-Book, part 1 (1888). pp. 14-15. Његова несташна страна поново је изашла на видело његовим „последњим несташлуком у школи”,}} када је барутом требало да дигне у ваздух дрво у школском дворишту. Упркос овим шаљивим инцидентима, Шелијев савременик, В. Х. Мери, наводи да Шели није стекао ниједног правог пријатеља у Етону, иако је безуспешно тражио сродну душу.
Дана 10. априла 1810. године, он је уписао Оксфорд. Према неким изворима Шели је отишао само на једно предавање док је био на Оксфорду, али је често читао и по 16 сати дневно. Његово прво објављено дело био је готички роман -{Цастроци}- (, 1810), у ком је исказао свој рани атеистички поглед на свет кроз негативца Цастроција; након тога уследио је роман Свети Ирвајн (, 1811). Исте године Шели је, заједно са својом сестром Елизабетом, објавио Оригиналну поезију Виктора и Казире (, 1811) и, док је још био на Оксфорду, издао је збирку стихова (наводно бурлески, али сасвим субверзивних) под називом Постхумни фрагменти Маргарет Николсон (, 1811) заједно са Томасом Џеферсоном Хогом.
Године 1811, Шели је анонимно објавио брошуру О неопходности атеизма која је привукла пажњу универзитетске администрације па је Шели био позван да се појави пред својим друговима и деканом Џорџом Раулијем. Његово одбијање да одбаци ауторство над брошуром довело је до избацивања са универзитета 25. марта 1811. године, заједно са Хогом. Поновно откриће из 2006. године Шелијевог давно изгубљеног Поетског есеја о стању постојећих ствари () — дуге, оште антимонархијске и антиратне поеме штампане 1811. године у Лондону под ауторством „господина са Оксфорда” и посвећене Харијет Вестбрук — дало је нову димензију Шелијевом протеривању са универзитета и појачало Хогове импликације политичких мотива. Шелију је била дата могућност да се врати на Оксфор након интервенције његовог оца, али под условом да се јавно одрекне својих признатих ставова. Његово одбијање да то учини довело је до свађе и разилажења са оцем.
Брак Четири месеца након што је избачен са Оксфорда, дана 28. августа 1811. године, деветнаестогодишњи Шели је побегао у Шкотску заједно са шеснаестогодишњом Харијет Вестбрук, ученицом исте школе коју су похађале Шелијеве сестре, којима је отац забранио да се виђају са братом. Харијет је Шелију писала страствена писма у којима је претила самоубиством због њене несрећности у школи и код куће. Шели, сломљеног срца након неуспешне романсе са својом рођаком Харијет Гров, одсечен од своје мајке и сестара и убеђен да неће још дуго да живи, напрасно је одлучио да спаси Харијет и буде јој на услузи. Старије сестра Харијет Вестрбрук, Елиза Вестбрук, са којом је Харијет била веома блиска, наизглед је подржавала занесеност млађе сестре Шелијем. Она се правила да не одобрава, али је тајно подстицала бекство. Тимоти Шели је, међутим, био огорчен што се његов син оженио девојком нижег сталежа од себе (Харијетин отац, мада успешан, држао је кафану) укинуо је Шелију џепарац и одбио да икада прими пар на своје имање. Шели је позвао свог пријатеља Хога да му помаже око кућних послова, али га је замолио да оде када је увидео да се он зближава са Харијет. Она је такође инсистирала да њена сестра Елиза, коју је Шели презирао, живи са њима. Шели је у ово доба развио интензивно платонско пријатељство са Елизабет Хиченер, 28огодишњом неудатом наставницом напредних погледа, са којом се добро слагао у погледу виђења света. Хиченер, коју је Шели звао „сестра моје душе” и „моје друго ја”, постала је његова муза и повереник током писања његове филозофске поеме Краљица Маб (, 1813), утопијске алегорије.
мини|200п|Вилијам Годвин 1802. године, аутор Џејмс Норткот Током тог периода, Шели је путовао у Кесвик у енглеском Лејк Дистрикту, где је посетио песника Роберта Саутија, када је стекао погрешан утисак да је Саути још увек политички радикал. Саути, који је био избачен из Вестминстерске школе због противљења бичевању, познавао се са Шелијем и предвидео је велике ствари у вези њега као песника. Он је такође обавести Шелија да је Вилијам Годвин, аутор дела Политичка правда, које је у великој мери утицало на Шелија током његовог раног стваралачког периода, и писац коме се Шели дивио, био још увек жив. Шели је писао Годвину, нудећи се као његов предан ученик и обавестио Годвина да је он био „син богатог човека из Сасекса” и „наследник имања од 6.000 фунти годишње”.. and 189. For comparison, Jane Austen, in her novel Pride and Prejudice, set during this period, describes Mr. Darcy's annual income as 10,000 £. See i Brad deLong's discussion of this in "How Rich is Mr. Darcy?" Годвин, који је подржавао велику породицу и био хронично сиромашан, одмах је у Шелију видео извор свог финансијског спасења. Писао је Шелију тражећи још појединости о приходима породице Шели и почео да саветује Персија да се помири са својим оцем."The Shelley 'fortune' promised fiscal relief for Godwin in accordance with the tenets of equitable distribution of wealth advocated in Political Justice and subscribed to by his new pupil" (Bieri . pp. 189). У међувремену, патрон Сер Тимотија, Војвода од Норфока, бивши католик који је фаворизовао католичку еманципацију, такође је узалудно покушавао да помири Тимотија са сином, чију је политичку каријеру војвода желео да подстакне.. "Responding to Shelley's willingness to compromise, the Duke brought father and son together at a large party. According to Hogg, the Earl of Oxford pointed to Timothy and asked a pleased Shelley, 'Pray, who is that very strange old man . . who talks so much, so loudly, and in so extraordinary a manner, and all about himself.' Shelley identified his father and walked home with the Earl" (Bieri . pp. 256–57). Ујак са мајчине стране коначно је успео да нађе новац којим би платио Персијеве дугове, али је Шелијев однос са војводом утицао на његову одлуку да отпутује у Ирску. У Даблину је Шели објавио своју Адресу Ирцима по цени од пет пени, „најнижој могућој цени”, како би „указао Ирцима на њихово лоше познавање њиховог реалног стања, по кратком поступку истичући зла те државе и сугеришући на рационално решење — католичку еманципацију и укидање Закона о унији” (касније „најуспешнија машина којом је Енглеска икада руковала над бедом пале Ирске”).An advertisement in the Dublin Evening Post, quoted in Bieri (2008). pp. 200. Његове активности узроковале су незадовољство британске владе.
Шели је био изузетно несрећан у браку са Харијет и невероватно љут на њену сестру Елизу која је у огромној мери утицала на Харијет, обесхрабривши је да доји своју ћерку (Елизабет Јант Шели; 1813—1876). Шели је оптуживао Харијет да се удала за њега само због новца. Жудећи за интелектуалнијим женским друштвом, почео је да проводи све више времена далеко од куће, између осталог, студирао италијански са Корнелијом Тарнер и посетио кућу и књижару Вилијама Годвина. Елиза и Харијет су се у међувремену вратиле својим родитељима.
лево|мини|200п|Мери Шели, аутор Ричард Ротвел Шелијев ментор Годвин имао је три високообразоване ћерке, од којих су две, Фени Имлеј и Клер Клермонт, биле усвојене. Годвинова прва жена, прослављена феминисткиња Мери Вулстонкрафт, аутор дела Потврда права жена, умрла је приликом порођаја, када је Годвину родила биолошку ћерку Мери Вулстонкрафт Годвин, именовану по својој мајци. Фени је била ванбрачна ћерка Мери Вулстонкрафт и њеног љубавника, дипломатског шпекуланта и писца, Гилберта Имлеја. Клер је била ванбрачна ћерка Годвинове много млађе друге жене, Мери Џејн Клермонт Годвин, коју је Шели сматрао вулгарном женом — „непогодна особа за формирање ума младе девојке” (наводно је Шели то изјавио), и Сер Џона Летбриџа. Сјајна Мери се школовала у Шкотској кад се Шели први пут упознао са породицом Годвин. Када се вратила из Шкотске Шели се лудо заљубио у њу и претио самоубиством ако она не узврати осећања.
Дана 28. јула 1814, Шели је напустио Харијет, тада трудну са њиховим сином Чарлсом (новембар 1814—1826) и (по угледу на јунака једног од Годвинових романа) побегао у Швајцарску са Мери, тада шеснаестогодишњакињом, позивајући њену полусестру Клер (такође шеснаестогодишњакиња) да пође са њима пошто је она знала француски. Старија сестра Фени је остала сама, која се такође, али на њену велику жалост, заљубила у Шелија. Ово троје пловило је Европом и пут од Француске до Швајцарске препешачило, читајући наглас дела Русоа, Шекспира и Мерине мајке, Мери Вулстонкрафт (путопис који описује њихов пут касније је објављен од стране Шелијевих).