мини|Виљем II Орански и Марија II Енгленска, савладари Енглеске, Шкотске и Ирске који су дошли на власт вољом Парламента током Славне револуције (1688). Славна револуција, такође позната и као револуција из 1688, представљала је свргавање краља Џејмса II од Енглеске (Џејмса VII од Шкотске), од стране савеза енглеских парламентараца са низоземским штатхалтером Вилијамом III Оранским. Вилијамова успешна инвазија на Енглеску са низоземском флотом и војском довела је до његовог успона на енглески престо, при чему је постао Вилијам III од Енглеске заједно са супругом Мери II од Енглеске.
Политика верске толеранције краља Џејмса II је после 1685. наишла на све већи отпор припадника водећих политичких кругова, који су били узнемирени краљевим католицизмом и његовим блиским везама са Француском. Криза са којом се суочавао краљ је стигла до врхунца 1688. рођењем краљевог сина, Џејмса Френсиса Едварда Стјуарта, 10. јуна (по јулијанском календару). Ово је променило постојећу линију наслеђивања измештањем досадашњег предодређеног наследника, његове кћерке Мери, протестанткиње и супруге Вилијама Оранског, младим Џејмсом као наследником. Успостављање римокатоличке династије у краљевству је сада изгледало вероватно. Неки од најутицајнијих лидера торијеваца су се ујединили са члановима опозиционих виговаца и кренули да реше кризу позивајући Вилијама Оранског у Енглеску, што је штатхалтер, који се плашио англо-француског савеза, наводио као услов за војну интервенцију.
Након консолидације политичке и финансијске подршке, Вилијам је прешао Северно море и Ламанш са великим инвазионом флотом у новембру 1688, искрцавши се у Торбеју. Након само два мања сукоба између две противничке војске у Енглеској и анти-католичких нереда у неколико градова, Џејмсов режим је пропао, углавном због недостатка одлучности коју је исказивао краљ. Међутим, ово је изазвало дуги Вилијамитски рат у Ирској и Дандијев устанак у Шкотској. У географски удаљеним енглеским колонијама у Северној Америци, револуција је довела до колапса Доминиона Нове Енглеске и свргавања владе провинције Мериленд. Након пораза његових снага у бици код Рединга 9. децембра, Џејмс и његова супруга су побегли из Енглеске. Џејмс се, међутим, вратио у Лондон на период од две недеље што је кулминирало његовим коначним одласком у Француску 23. децембра. Под претњом да ће повући своју војску, Вилијам је у фебруару 1689. убедио новоизабрани Конвенциони парламент да њега и његову супругу изаберу за савладаре.
Револуција је трајно окончала било какву наду да се католицизам поново успостави као доминантна вероисповест у Енглеској. За британске католике њени ефекти су били катастрофални и социјално и политички. Католицима је ускраћено право да гласају и седе у Вестминстерском парламенту за више од једног века. Такође им је забрањено да буду официри у војсци, а монарху је забрањено да буде католик или да се венча са католиком. Ова потоња забрана је била на снази у Уједињеном Краљевству све до ступања на снагу Закона о наслеђивању круне из 2013. Револуција је за последицу имала ограничен толеранцију некомформистичких протестаната, иако ће проћи неко време пре него што ће они добити пуна политичка права. Усаглашено је, углавном међу виговским историчарима, да је збацивање краља Џејмса започело модерну парламентарну демократију у Енглеској. Повеља о правима из 1689. је постала један од најважнијих докумената у политичкој историји Велике Британије и никада више ниједан монарх није имао апсолутну моћ.
На међународном плану, револуција је везана за рат Велике алијансе у континенталној Европи. Она је била последња успешна инвазије на Енглеску. Ово је окончало све енглеске покушаје у Англо-холандским ратовима у 17. веку да потчини Низоземску републику војном силом. Међутим, економска интеграција која је уследила и војна сарадња између енглеске и низоземске морнарице је померила превласт у светској трговини од Низоземске републике ка Енглеској и касније Великој Британији.
Израз „Славна револуција“ први пут је употребио Џон Хампден крајем 1689., а израз и даље користи Парламент Уједињеног Краљевства. Славна револуција је такође повремено назива „револуција без крви“, иако је то нетачно. Енглески грађански рат је и даље био у сећању већине главних енглеских учесника догађаја из 1688, и за њих је број жртава, у односу на тај рат (или чак и односу на Монмутов устанак 1685) био занемарљив.
Позадина мини|right|200п|Џејмс, краљ Енглеске, краљ Шкотске, краљ Ирске и војвода од Нормандије. Током своје трогодишње владавине, краљ Џејмс II се директно умешао у политичке борбе у Енглеској између католика и протестаната, као и у спор око божанског права краља и политичке моћи Парламента Енглеске. Џејмсов велики политички проблем је био његов католицизам, због чега се отуђио од обе партије у Енглеској. Виговци нису успели између 1679. и 1681. у свом науму за се усвоји Повеља о искључивању, чиме би се спречило да Џејмс наследи престо, док су Џејмсове присталице били англикански торијевци. У Шкотској су његове присталице у Парламенту Шкотске покушале да натерају ковенанте да се одрекну своје вере и прихвате епископалну управу монарха над црквом.
Када је Џејмс наследио енглески престо 1685. године, он је имао много подршке у „лојалном парламенту“, који су чинили углавном торијевци. Његов католицизам је био извор велике забринутости, али чињеница да није имао сина и да су његове кћерке биле протестанткиње, је чувала спокој. Џејмсов покушај да ублажи казнене законе га је удаљио од својих присталица, пошто су торијевци ово сматрали прекидањем веза Цркве Енглеске и енглеске државе. Напустивши торијевце, Џејмс је покушавао да оснује краљеву странку, као противтежу англиканским торијевцима, па је 1687. подржао политику верске толеранције и издао Декларацију о опроштају. Већина Ираца је подржавала Џејмса због овога, као и због његовог обећања да ће Ирски парламент у будућности имати већу самосталност. Удруживши се са католицима, дисидентима и неконформистима, Џејмс се надао да ће направити савез који ће заступати католичку еманципацију.
У мају 1686. Џејмс је одлучио да добије од енглеских судова општег права пресуду која ће потврдити његово право да буде изузет из закона Парламента. Сменио је судије које се нису слагале са њим по овом питању, као и главног правног заступника Хениџа Финча. Једанаест од дванаест судија је пресудило у корист права о изузимању. Када Хенри Коптон, бискуп Лондона, није забранио Џону Шарпу да проповеда након служења антикатоличке службе, Џејмс је захтевао његову смену.
У априлу 1687. Џејмс је наредио сарадницима оксфордског Магдаленског колеџа да изаберу католика Ентонија Фармера за свог председника. Сарадници колеџа су сматрали да Фармер не испуњава статут колеџа и уместо њега изабрали су Џона Хјуа. Статут колеџа је од њих тражио да попуне упражњено место у одређеном временском року, па нису могли да чекају на неки нови краљевски предлог. Џејмс није хтео да прихвати Хјуов избор за легитиман и наредио је сарадницима колеџа да изаберу бискупа Оксфорда. Џејмс је послао неколико црквених комесара да га поставе за председника. Сарадници колеџа су се сложили да изаберу бискупа Оксфорда за свог председника, али је Џејмс захтевао да признају да су погрешили и да затраже од њега опроштај. Када су они то одбили, већина сарадника је протерана и замењена католицима.
Џејмс је 1687. намеравао да попуни Парламент својим присталицама, који би укинули Пробне законе и казнене законе. Џејмс је био убеђен обраћањем дисидената да има њихову подршку, тако да је могао да се снађе без ослањања на торијевце и англиканце. Џејмс је спровео велику чистку у краљевским институцијама оних који се нису слагали са његовим намерама. У августу је преуређено намесништво, а у септембру је удаљено више од хиљаду чланова градских еснафских удружења. У октобру Џејмс је дао налоге лордовима-намесницима у провинцијама да упуте три стандардна питања свим члановима Комисије за мир: да ли ће пристати на укидање Пробних закона и казнених закона, да ли ће помоћи кандидатима који ће то учинити, и да ли ће прихватити Декларацију о опроштају. У децембру је било најављено да ће сви канцеларије заменика намесника и судија бити ревидиране. Дакле, током прва три месеца 1688, на стотине оних који су на ова три питања дали одречне одговоре су отпуштени. Далекосежније чистке су примењене у градовима: у новембру је основан регулациони комитет за вршење чистки. Корпорације су очишћене од стране агената којима су дата широка дискрециона овлашћења у покушају да се створи трајна краљевска изборна машина. Коначно, 24. августа 1688. краљ Џејмс је расписао опште изборе.
Џејмс је такође створио велику стајаћу војску и поставио католике на важне положаје у њој. Његовим противницима у Парламенту је то изгледало као увод у арбитрарну владавину, па је Џејмс распустио Парламент без добијања сагласности Парламента. У овом тренутку, енглески пукови војске су се улогорили у Хаунзлоу, у близини главног града. Страховало се да је место логора требало да преплаши град. Војска у Ирској је била очишћена од протестаната, који су били замењени католицима, и до 1688. Џејмс је имао више од 34.000 људи под оружјем у своја три краљевства.
У априлу 1688, Џејмс је поново објавио Декларацију о опроштају и наредио свим свештеницима да је прочитају у својим црквама. Када је кентерберијски надбискуп, Вилијам Санкрофт, и још шест других бискупа (Седам бискупа) писало Џејмсу тражећи од њега да поново размотри своју политику, они су ухапшени на основу оптужби за бунтовне клевете, али су ослобођени на суђењу клицањем гомиле у Лондону.
Ствари су дошле до врхунца у јуну 1688, када је краљ Џејмс добио сина; до тада, престо би отишао његовој кћерки, протестанткињи Мери. Успостављање католичке династије у Енглеској, Шкотској и Ирској сада је било вероватно.
Завера Мери је била удата за свог рођака Вилијама Оранског. Обоје су били протестанти и унуци Чарлса I. Пре рођења Џејмсовог сина 10. јуна, Вилијам је био трећи у линији наслеђивања. Међутим, постојала је снажна фракција на енглеском двору, на челу са Робертом Спенсером, 2. грофом од Сандерленда, која је предлагала да би Мери и Вилијам, због својих анти-католичких ставова, требало да се замене неким католичким француским престолонаследником.
Вилијам је такође био штатхалтер главних провинција Низоземске републике, тада у уводним фазама придруживању Рату Велике алијансе против Француске, због међународних тензија које је изазвало опозив Нантског едикта од стране Луја XIV и спора око наслеђивања Келна и Палатината. Вилијам је у Европи већ стекао репутацију главног заступника протестантских ставова против католицизма и француског апсолутизма; у развоју енглеског кризе је видео прилику да извођењем војне интервенције усмерене против краља Џејмса спречи англо-француски савез и доведе Енглеску на анти-француску страну. Ово је одговарало жељама неколико енглеских политичара који су желели да свргну краља Џејмса. Још увек није разрешено да ли је иницијатива за заверу потекла од Енглеза или од штатхалтера и његове супруге. Вилијам је покушавао да утиче на енглеску политику више од годину дана, допуштајући Великом пензионарију Гаспару Фагелу да упути отворено писмо енглеском народу у новембру 1687. у ком се жали на верску политику краља Џејмса, што се углавном тумачи као прикривена понуда за краљевање.