Барутна завера из 1605. године, у ранијим вековима често називана и Завера барутне издаје или Језуитска издаја, била је неуспешан покушај убиства краља Џејмса VI Шкотског и I Енглеског који је извела група енглеских католика, предвођена Робертом Кејтсбијем. План је био да се у уторак, 5. новембра 1605. године, током свечаног отварања Парламента, дигне у ваздух Дом лордова, што је требало да буде увод у народни устанак у централној Енглеској, током којег би деветогодишња краљева кћи, принцеза Елизабета, била постављена за новог шефа државе.
Историчари сматрају да је Кејтсби започео припреме за заверу након што су избледеле наде у већу верску толеранцију за време Џејмсове владавине, што је разочарало многе енглеске католике. Његови саучесници били су Џон Рајт, Кристофер Рајт, Роберт Винтур, Томас Винтур, Томас Перси, Гај Фокс, Роберт Киз, Томас Бејтс, Џон Грант, Амброуз Руквуд, сер Еверард Дигби и Френсис Трешам.
Фоксу, који је имао десетогодишње војно искуство стечено борбом у Шпанској Низоземској током неуспешног гушења Холандске побуне, поверено је постављање експлозива. Дана 26. октобра 1605. године, анонимно писмо упозорења послато је Вилијаму Паркеру, 4. барону Монтиглу, католичком члану енглеског Парламента, који га је одмах показао властима. Током претреса Дома лордова у ноћи 4. новембра, Фокс је откривен како чува 36 буради барута — довољно да Дом лордова буде претворен у рушевине — и ухапшен. Након што се сазнало да је завера откривена, већина завереника побегла је из Лондона, покушавајући успут да придобије подршку.
Неколицина њих пружила је последњи отпор снагама високог шерифа Вустершира и његовим људима у кући Холбич. У окршају који је уследио, Кејтсби је био међу онима који су погођени и погинули. На суђењу 27. јануара 1606. године, осморица преживелих завереника, међу којима и Фокс, проглашени су кривим и осуђени на вешање, распоре и четвртовање.
Неки детаљи о покушају атентата наводно су били познати главном енглеском језуити, Хенрију Гарнету. Иако је Гарнет проглашен кривим за велеиздају и погубљен, доводи се у питање колико је заиста знао. Пошто је за постојање завере сазнао путем исповести, Гарнету је било онемогућено да о томе обавести власти због апсолутне тајности исповести.
Иако су убрзо након откривања завере донети закони усмерени против католика, многи угледни и лојални католици остали су на високим положајима током остатка владавине краља Џејмса I. Спречавање Барутне завере обележавано је током многих наредних година посебним проповедима и другим јавним догађајима, попут звона на црквама, из чега се развила данашња британска Ноћ Гаја Фокса.
Позадина
Религија у Енглеској
Између 1532. и 1540. године, краљ Хенри VIII преузео је контролу над енглеском црквом од Рима, што је означило почетак вишедеценијских верских тензија у Енглеској. Енглески католици борили су се за опстанак у друштву којим је доминирала новоодвојена и све више протестантска Енглеска црква.
Хенријева кћи, краљица Елизабета I, одговорила је на растућу верску поделу увођењем Елизабетанског верског уређења, које је захтевало од свакога постављеног на јавну или црквену функцију да се закуне на верност монарху као врховном поглавару Енглеске цркве и државе. Казне за одбијање биле су строге; за неприсуствовање богослужењима Енглеске цркве изрицане су новчане казне, а поновљени преступници ризиковали су затвор и погубљење. Католицизам је потиснут на маргине, а број његових присталица се смањио у удаљеним областима далеко од Лондона. Упркос претњи мучењем или погубљењем, свештеници су наставили да тајно исповедају своју веру.
Наслеђивање престола
Краљица Елизабета, неудата и без деце, упорно је одбијала да именује наследника. Многи католици су сматрали да је њена католичка рођака, Марија Стјуарт, законита наследница енглеског престола, али је она погубљена због издаје 1587. године. Енглески државни секретар, Роберт Сесил, тајно је преговарао са Маријиним сином и наследником, краљем Џејмсом VI Шкотским. У месецима пре Елизабетине смрти 24. марта 1603. године, Сесил је припремио пут да је Џејмс наследи.
Неки католици у изгнанству подржавали су кћерку Филипа II Шпанског, Изабелу Клару Еугенију, као Елизабетину наследницу.
Умеренији католици гледали су ка Џејмсовој и Елизабетиној рођакињи леди Арбели Стјуарт, жени за коју се сматрало да је наклоњена католицизму. Како се Елизабетино здравље погоршавало, влада је притворила оне које је сматрала „главним папистима“, а Тајни савет постао је толико забринут да је Арбела Стјуарт премештена ближе Лондону како би се спречило да је паписти отму.
Упркос супротстављеним претензијама на енглески престо, пренос власти након Елизабетине смрти протекао је без проблема. Џејмсово наслеђивање престола објављено је Сесиловом прокламацијом 24. марта и углавном је било дочекано слављем. Водећи паписти, уместо да изазову невоље, како се очекивало, реаговали су на вест тако што су пружили одушевљену подршку новом монарху.
Језуитски свештеници, чије је присуство у Енглеској било кажњиво смрћу, такође су показали подршку Џејмсу, за кога се широко веровало да оличава „природни поредак ствари“. Џејмс је наредио прекид ватре у сукобу са Шпанијом, а иако су две земље још увек формално биле у рату, краљ Филип III послао је свог изасланика Дона Хуана де Тасиса да Џејмсу честита ступање на престо.
Деценијама су Енглези живели под влашћу монарха који је одбијао да обезбеди наследника, али је Џејмс дошао са породицом и јасно утврђеним наследним редом. Његова супруга, Ана Данска, била је кћи краља Фредерика II Данског. Њихово најстарије дете, деветогодишњи Хенри, сматран је згодним и самоувереним дечаком, док су њихово двоје млађе деце, Елизабета и Чарлс, били доказ да је Џејмс способан да обезбеди наследнике који ће наставити протестантску монархију.
Рана владавина Џејмса I
Џејмов став према католицима био је умеренији него став његове претходнице, можда чак и толерантан.
Заклео се да неће „прогонити никога ко буде миран и буде се споља покоравао закону“, и сматрао је да је прогонство боље решење од смртне казне: „Било би ми драго да им се и главе и тела одвоје од овог острва и да буду превезени преко мора.“ Неки католици су веровали да ће мучеништво Џејмсове мајке, Марије Стјуарт, подстаћи Џејмса да пређе у католичку веру, а католичке династије Европе можда су такође делиле ту наду.
Џејмс је примио изасланика Алберта Хабзбуршког, владара преосталих католичких територија у Низоземској након више од 30 година рата током Холандске побуне, коју су подржавали енглески протестантски устаници. За католике у изгнанству који су учествовали у тој борби, насилна обнова католичке монархије представљала је привлачну могућност, али је након неуспешне шпанске инвазије на Енглеску 1588. године папство заузело дугорочнији став према повратку католичког монарха на енглески престо.
Током Џејмсове владавине, европски верски ратови су се појачавали. Протестанти и католици учествовали су у насилном прогону једни других широм Европе након Протестантске реформације. Католици су извели неколико покушаја атентата на протестантске владаре у Европи и Енглеској, укључујући и планове да се отрује Џејмсова претходница, Елизабета I.
Године 1589, током Француских верских ратова, француски краљ Анри III смртно је рањен бодежом који је употребио Жак Клеман, фанатични припадник Католичке лиге Француске. Девет година касније, језуита Хуан де Маријана у делу из 1599. године О краљевима и васпитању краљева (De rege et regis institutione) заступао је тираноубиство. У делу је описано убиство Анрија III и заступано право на свргавање тиранина.
Можда делимично и због објављивања дела De rege, све до 1620-их неки енглески католици веровали су да је краљеубиство оправдано средство за уклањање „тирањина“ са власти. Велики део „прилично узнемирене“ политичке литературе из времена Џејмса I био је „усмерен на претњу католичког атентата и побијање [католичког] аргумента да ‘вера не захтева да се одржи реч дата јеретицима’“.
Ране завере
Пошто није било знакова да ће Џејмс предузети кораке за окончање прогона католика, чему су се неки надали, неколико припадника свештенства, међу њима и двојица антијезуитских свештеника, одлучило је да узме ствари у своје руке.
У ономе што је постало познато као Завера Бај, свештеници Вилијам Вотсон и Вилијам Кларк планирали су да отму Џејмса и задрже га у Лондонском торњу све док не пристане на већу толеранцију према католицима.
Сесил је о завери сазнао из више извора, међу којима је био и Џорџ Блеквел, протојереј који је својим свештеницима наложио да не учествују у таквим плановима. Отприлике у исто време, лорд Кобам, лорд Греј де Вилтон, Грифин Маркам и Волтер Рели осмислили су оно што је постало познато као Главна завера, која је подразумевала уклањање Џејмса и његове породице и њихову замену Арбелом Стјуарт, Џејмсовом првом рођаком.
Између осталих, обратили су се Филипу III Шпанском за финансијску помоћ, али без успеха. Сви умешани у обе завере ухапшени су у јулу и изведени на суђење у јесен 1603. године. Џорџ Брук је погубљен, али Џејмс, који је желео да његова владавина не започне превише крвавим путем, помиловао је Кобама, Греја и Маркама док су се налазили на губилишту. Рели, који је посматрао како његове колеге пате, требало је да буде погубљен неколико дана касније, али је и он помилован.
Арбела Стјуарт је порекла да је знала за Главну заверу. Међутим, двојица свештеника, Вотсон и Кларк, који су били осуђени и „врло крваво кажњени“, погубљени су.
Католичка заједница је на вести о овим заверама одговорила са запрепашћењем. Откривање Завере Бај, која је потекла од католика, било је од кључног значаја за њихово спасавање од даљег прогона, а Џејмс је био довољно захвалан да дозволи помиловање оних католика који су га затражили, као и да одложи плаћање њихових новчаних казни за годину дана.
Дана 19. фебруара 1604. године, убрзо након што је сазнао да је његовој супрузи, краљици Ани, један од Џејмсових шпијуна донео бројаницу од папе Климента VIII, сер Ентони Стенден, Џејмс је осудио Католичку цркву.
Три дана касније наредио је свим језуитима и осталим католичким свештеницима да напусте земљу и поново увео наплату новчаних казни за неприсуствовање богослужењима Енглеске цркве. Џејмс је затим усмерио пажњу са забринутости због енглеских католика на успостављање енглеско-шкотске уније. Такође је именовао шкотске племиће попут Џорџа Хоума у свој двор, што је било непопуларно међу енглеским Парламентом.
Неки посланици су јасно ставили до знања да је, по њиховом мишљењу, „прилив људи из северних крајева“ непожељан и упоређивали су их са „биљкама које се пресађују са неплодног тла на плодније“. Још веће незадовољство настало је када је краљ дозволио својим шкотским племићима да прикупљају новчане казне за неприсуствовање богослужењима Енглеске цркве. Године 1605. било је 5.560 осуђених због неприсуствовања богослужењима, од којих су 112 били земљопоседници. Католици веома великог имовног стања који су одбијали да присуствују богослужењима у својој парохијској цркви били су кажњавани са 20 фунти месечно.
Они умеренијег имовног стања морали су да плаћају две трећине годишњег прихода од закупнине; католици средње класе који су одбијали да присуствују богослужењима били су кажњавани са једним шилингом недељно, иако је наплата свих ових казни била „неуједначена и немарна“. Када је Џејмс дошао на власт, овим казнама се прикупљало готово 5.000 фунти годишње (што одговара готово 12 милиона фунти из 2020. године).
Дана 19. марта краљ је одржао уводни говор пред својим првим енглеским Парламентом, у којем је говорио о жељи да обезбеди мир, али само уз „исповедање праве вере“. Такође је говорио о хришћанском јединству и поновио жељу да избегне верски прогон. Католицима је краљев говор јасно ставио до знања да не треба да „повећавају свој број и снагу у овом краљевству“ и да не треба да се „надају да ће поново успоставити своју веру“.