мини|десно|260п|Привремене покрајине Краљевства СХС
Привремено народно представништво Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца било је привремено представничко тело Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, које је изабрано у периоду од децембра 1918. до марта 1919. године, а потом је заседало у периоду од 1. марта 1919. до 28. новембра 1920. године у Београду, обављајући функцију привремене народне скупштине.
Привремено народно представништво (ПНП) је било састављено од 296 посланика, који су већим делом били изабрани на посредан начин, као чланови ранијих државних и покрајинских парламената југословенских земаља, чији су сазиви изабрани пре Првог светског рата. Највећи део посланика ПНП са подручја раније Краљевине Србије изабран је већ у децембру 1918. године, на последњем заседању Народне скупштине Краљевине Србије, док су посланици ПНП из крајева ослобођених током 1912-1913. године изабрани тек у марту 1919. године. У међувремену су изабрани и посланици ПНП из редова Народних већа (Босна и Херцеговина, Хрватска и Славонија, Далмација, Словеначка), Подгоричке скупштине (Црна Гора) и Великог народног савета (Банат, Бачка и Барања).Моме народу: Србима, Хрватима и Словенцима (1918)
Одлуком Привременог народног представништва од 15. јула 1920. године, реч Краљевство у називу државе промењена је у Краљевина, на предлог председника Министарског савета Миленка Веснића, тако да је од тог датума званичан назив државе био: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Промена у називу државе није одмах примењена у свим званичним документима, тако да се првобитни назив повремено јављао и касније.
Рад Привременог народног представништва мини|Председник Привременог народног представништва Станојло Вукчевић, од септембра 1920. године
После прокламованог уједињења и образовања првог кабинета Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, указом од 24. фебруара 1919, сазвано је Привремено народно представништво за први март 1919 у Београду.
Привремено народно представништво, које се састало под веома тешким околностима, имало је пре свега кроз законодавни рад да постави прве основе новој држави Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, да изврши припреме за сазив Уставотворне скупштине и, најзад, да својом сагласношћу и сарадњом са Круном и владом омогући доношење ауторитативних одлука неопходних за устројство и живот младе државне заједнице, са неколико у основи различитих законодавстава. Изборни закон за Уставотворну скупштину био је при томе један од њених главних задатака.
Али, под сенком бајонета, у још увек усијаној послератној атмосфери, у доба мировних конференција и преговора за разграничење на којима су права Срба, Хрвата и Словенаца често била озбиљно угрожена, Привремено народно представништво имало је да се бори и са унутрашњим и са спољним препрекама.
С друге стране војска изнурена, десеткована, исцрпљена непрекидним борбама и сатрвена умором, није још била демобилисана. Потреба за њеном интервенцијом осећала се још увек на разним странама. Из Црне Горе, из граничних зона према Албанији, Бугарској и Мађарској, из Словеније и Корушке, из Северне Далмације окупиране од италијанске армије, пристизали су апели за помоћ и заштиту. Све ово повећавало је многобројне тешкоће. Највећи део чиновничког апарата био је у војној служби a Привремено народно представништво, од кога су се очекивале најрадикалније мере на обнови земље и организацији управе, морало је да савлађује огромне и велике тешкоће.
Први кабинет Стојана Протића, одмах по уједињењу, нотификовао је свима савезничким и неутралним државама образовање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, али одговор на ову нотификацију од стране савезника Енглеске, Француске и Италије још није стигао, нити је признање међународног индивидуалитета Краљевства СХС било потврђено. Опустошена земља без довољно хране, санитетског и техничког материјала, људства и стоке, без неопходних саобраћајних веза, потпуно уништених за време ратних операција, била је претежно у веома неповољном положају. Говор министра пошта и телеграфа др. Еде Лукинића, на једној од првих седница Привременог народног представништва, најбоље илуструје ово стање: „У Србији“, рекао је тада др. Лукинић, „нема ни толико коња, кола и кочијаша да се успостави минималан поштански саобраћај. За прву руку, по прорачуну стручњака, требало би најмање 200 коња, 90 кола и 100 кочијаша, али је све то немогуће наћи. Мој поштовани колега министар народног здравља др. Круљ, када је прошлих дана у Србији умирало дневно на стотине људи од пегавца, шпанске грознице и дифтерије, није могао кроз читавих месец дана превести из Земуна у Београд шлеп са медикаментима, јер није било радне снаге и коња. Немојте мислити да се оно, што је један страшан рат уништио за неколико година, може кроз три месеца поправити. Па и поред тога влада ће учинити све пошто нема изгледа да ће железнице у Србији скоро бити поправљене." Министар војске и морнарице генерал Хаџић такође је тада обавестио Привремено народно представништво о свом наређењу по коме се из иностранства, преко Дубровника за Београд, имају упућивати само они инвалиди који могу ићи пешке јер превозних средстава нема.
Сам народ очекивао је од Привременог народног представништва све. Пристизало је свакодневно безбројно молби у којима се тражила новчана помоћ, храна, лекови и безброј других најразличитијих ствари. Тако је Бокор Карољи из Суботице тражио камен за прскање винограда, Јован Васић потпуковник у пензији молио је да се извиди зашто је пензионисан, Милка Миловановић из Лучина захтевала је успостављање јавне безбедности и сигурности, Драгиња Катић тражила је да је Скупштина ослободи неуредних кирајџија, Грујица Николић из Рушња тражио је да се поради код Духовног суда, да се бракови брже разводе (сличних молби има веома много), док се велики број грађана из Северне Далмације жалио на терор италијанских окупаторских власти и тражио што хитнију заштиту.
У оваквим часовима Привремено народно представништво састало се 1. марта 1919, у згради старог Краљевског Двора. У Привремено народно представништво изабрали су своје делегате: Српска народна скупштина и остале народне представничке организације у ослобођеним крајевима, и то Народно веће у Загребу за Словенију, Хрватску, Славонију и Истру, Земаљска влада у Сплиту за Далмацију, Велика народна скупштина на Цетињу за Црну Гору, Народно веће у Сарајеву за Босну и Херцеговину и Војвођанска народна скупштина у Новом Саду. По броју посланика поједине покрајине у Привременом народном представништву биле су овако заступљене: Словенија са 32 посланика, Хрватска са Ријеком и Међумурјем 60, Истра 4, Војводина 24, Далмација 12, Босна и Херцеговина 42, Србија 84, Црна Гора 12, и Јужна Србија, после избора који су обављени 30. марта са 24 посланика. Председништво Хрватске сељачке пучке странке Стјепана Радића обавестило је Привремено народно представништво да народни заступници (двојица) које је оно, по одлуци Народног већа у Загребу, требало да делегира, неће вршити свој мандат.
У присуству председника Министарског савета Стојана Протића, свих чланова владе, дипломатског кора и представника штампе, први претходни састанак Привременог народног представништва отворен је читањем указа о сазиву, што је извршио министар за припрему Уставотворне скупштине и изједначење закона др. Алберт Крамер. Место привременог председника заузео је по годинама најстарији посланик Глигорије Јефтановић, стари политички борац из Босне, који је са неколико речи истакао значај тренутка када се у ослобођеној домовини састаје прво Народно представништво, предлажући истовремено да се у раду, до израде новог пословника, примењује закон о пословном реду у Српској народној скупштини. За привремене секретаре изабрани су Милутин Драговић, др. Иван Новак, др. Владимир Ћоровић и др. Јозе Ловренчић. Једини говорник на овој првој седници био је Живојин Рафајловић, који је одао пошту сенима палих бораца за ослобођење и уједињење. Закључујућк седницу привремени председник Јефтановић предложио је да сви народни представници пођу у богомоље на благодарење.
По конституисању Верификационог одбора, седницама пленума до избора сталног председништва руководио је председник Верификационог одбора Драгутин Пећић. Верификациони одбор је већ 12. марта поднео Скупштини свој извештај у коме се констатује да је укупно расматрано 273 поднета пуномоћја и 26 жалби. Извештај је прво прочитан на српско-хрватском језику, a затим је председавајући наложио секретару да исти текст прочита и на словеначком. Међутим је реч узео потпредседник владе др. Антон Корошец, који је рекао:
Сви представници поздравили су једнодушно ову изјаву др. Корошца.
На завршетку дискусије о извештају Председништво је верификовало 258 мандата, a на наредној седници извршено је полагање заклетве и избор сталног председништва Привременог народног представништва. За председника, по споразуму група, изабран је др. Драгољуб Павловић, за потпредседнике др. Иван Рибар и др. Франц Јанковић, a за секретаре Петар Јовановић, др. Јоца Манојловић, др. Александар Мијовић, Јосиф Бојиновић, др. Иван Крниц, др. Павле Пестотник и др. Драгутин Лончар. Захваљујући се на поверењу председник др. Павловић у своме говору осврнуо се на све фазе борбе за ослобођење и уједињење, наглашавајући да Привремено народно представништво има да постави „прве погодбе националном јединству које, као и целокупан склоп државног живота, мора бити засновано на демократској основи". „.. .Наше национално уједињење, рекао је др. Павловић, „постало је демократским путем. Оно је протест противу угњетавања народа, против потчињености народа a за право самоопредељења народа. Демократија ће изгладити разлике које је дуга прошлост и хетерогена култура оставила међу нама. Она ће цементирати сва три племена у један народ, кога од сада очекује једна иста судбина у добру и у злу. Народно представништво отпочиње сада свој рад, отпочиње парламентарни живот у уједињеном нашем народу. Народно представништво ће успети да савлада заоставштине прошлости, као што ће успети да постави здраве и једре основе народног јединства".
Пошто су тако извршене све претходне припреме Прстолонаследник Регент Александар, у име Краља Петра I, отворио је 16. марта 1919. Престоном Беседом седнице Привременог народног представништва. Овај чин извршен је на веома свечан начин и у свечаној атмосфери. Прекидан честим одобравањем и аплаузом Престолонаследник Александар примио је у самој дворани из руку министра председника Стојана Протића Беседу у којој се, између осталог, каже:
У Беседи се даље одаје признање војсци, чији су напори донели уједињење и остварење историјске правде. Истиче се дуг захвалности и према Савезницима и изражава нада да ће они своје старање за Србе, Хрвате и Словенце осведочити и на Конгресу мира. Вели се даље:
У Беседи се такође наглашава хитност потребе да се земљорадник ослободи веза које га још чине зависним од власника земље, чиме се са највишег места указало на неопходност брзог извођења аграрне реформе. Беседа се завршава речима: „Живели сви Моји верни Срби, Хрвати и Словенци!"
Адресни одбор привременог Народног представништва, на челу са др. Првиславом Грисогоном израдио је, као одговор на Беседу, нацрт Адресе који је после исцрпне дискусије у пленуму усвојен без икаквих измена. У Адреси се парафразира Престона беседа, изражава пуна верност Краљу, Престолонаследнику Регенту Александру и Династији, под којом је „испуњен вековни завет и крунисан столетни рад, муке, патње и борбе свих делова нашег народа да од туђина одбране своје народне особине и свој народни посед". Приказује се пожртвовање војске и народа у ослободилачком рату, велича настојање Србије и одлучно додаје да су Срби, Хрвати и Словенци противни „да се ма чији прохтеви завлађивања појачавају на рачун њиховог народног јединства. Јер, народи нису предмети који могу прелазити непитани из власти једнога под власт другога".