Залив Вош () је плитак природни залив и вишеструки естуар на источној обали Енглеске, у Уједињеном Краљевству. Представља залив Северног мора и највећи систем вишеструких естуара у Уједињеном Краљевству, као и највећи природни залив у Енглеској. У њега се уливају реке Видам, Веланд, Нин и Грејт Уз. Подручје залива представља једно од најзначајнијих подручја заштите природе у Европи и обухвата више природних резервата.
Обала залива припада грофовијама Линколншир и Норфолк. Линколнширска страна представља једини део обале региона Источни Мидлендс, док се норфочка страна налази у северозападном делу Источне Англије. Обала се протеже од рта Гибралтар Појнт, јужно од приморског града Скегнес, до рта Гор Појнт код села Холм-нејст-зи-Си, источно од приморског града Ханстентон у Норфоку. Ове две тачке удаљене су више од 121 km копненим путем, али свега око 18,5 km морским путем.
Залив обухвата више естуара, мочварна подручја, дубоке пловне канале, нарочито Бостон Дипс и Лин Дипс, као и променљиве плитке канале окружене пешчаним спрудовима.
У близини обале налази се више већих насеља. Највећи је Кингс Лин у Норфоку, а следе Бостон у Линколнширу и Визбеч у Кембриџширу. Ова три града представљају главне унутрашње луке у подручју Воша. Мања лука за теретни саобраћај налази се на реци Нин код Сатон Бриџа, док се на плимном делу реке Веланд код Фосдајк Бриџа налази мала марина за пловила за разоноду. На супротним странама залива налазе се приморски градови Скегнес и Ханстентон.
Географија
Залив Вош представља велико удубљење у обали источне Енглеске, које раздваја Линколншир од закривљене обале Источне Англије. Приближно је правоугаоног облика, са три приближно праве стране које се сусрећу под правим угловима, при чему је свака дугачка око 25 km.
Западна обала, која је приближно паралелна са источном обалом, протеже се од Гибралтар Појнта до ушћа реке Веланд, североисточно од села Фосдајк, и у целини припада Линколнширу.
Јужна обала протеже се од Фосдајка до Кингс Лина, приближно у правцу северозапад—југоисток. На њој се налази и ушће реке Нин, северно од Сатон Бриџа. Граница између Линколншира и Норфока, која је уједно и регионална граница између Источних Мидлендса и Источне Енглеске, наставља се према истоку до Онгар Хила, где се сусреће са ушћем реке Грејт Уз.
Источна обала залива у целини припада Норфоку. Од ушћа Грејт Уза, северно од Кингс Лина, обала се пружа према североистоку ка селу Вулфертон, у близини краљевског поседа Сандрингам, а затим према северу преко Снетишама, Хичама, Ханстентона и Олд Ханстентона. Најсевернија тачка је Гор Појнт код Холм-нејст-зи-Сија, где се норфочка обала окреће према истоку.
У унутрашњости залива налази се равничарско, ниско и често мочварно земљиште Фенси, које се простире на подручју Линколншира, Кембриџшира и Норфока.
Таложење седимената и отимање земљишта од мора током историје значајно су изменили обалу залива. Неколико градова који су се некада налазили непосредно уз обалу, међу њима и Кингс Лин, данас су удаљени од мора.
Велики део Воша је веома плитак, са бројним великим пешчаним спрудовима, међу којима су Брест Сенд, Булдог Сенд, Роџер Сенд и Олд Саут Сенд. Они се нарочито дуж јужне обале појављују изнад површине воде за време осеке и представљају опасност за пловидбу.
Кроз залив воде три пловна пута за теретни саобраћај. Река Нин води према луци Сатон Бриџ и даље до луке Визбеч у Кембриџширу, док река Грејт Уз води до пристаништа Кингс Лина у Норфоку. Оба пловна пута пролазе кроз велики канал познат као Лин Дипс.
Трећи пловни пут користи ужи канал Бостон Дипс и води преко реке Видам, односно њеног дела познатог као Хејвен, до луке Бостон. На сва три пловна пута постоје станице за поморске лоцмане, који помажу у навигацији теретних бродова.
Већа пловила данас могу да плове реком Веланд само до Фосдајк Бриџа. Након замене старог покретног моста на путу А17 фиксним мостом 1990. године, пловидба већих бродова више није могућа узводно од тог места. То је уследило након опадања значаја Сполдинга као луке током прве половине XX века, па реком сада могу да плове само мања пловила.
Поновно премеравање обале Воша, које је Ordnance Survey спровео 2011. године, показало је да је на обали од претходних премеравања, обављених између 1960. и 1980. године, природним таложењем настало око 1.200 ha новог земљишта.
Температура воде
Температура воде у Вошу током године знатно варира. Током зиме хладне струје Северног мора могу је довести близу тачке мржњења. Лети температура воде може достићи 20–23 °C после дужег периода високих температура ваздуха и сунчаног времена. Ова појава се обично јавља у плитким деловима у близини плажа, често само на појединим местима, а додатно је појачавају пространи заштићени делови под утицајем плиме и осеке.
Биљни и животињски свет
Вош обухвата велике површине сланих мочвара, простране међуплимне пешчане и муљевите спрудове, плитке воде и дубоке канале. Са све већим разумевањем значаја природних мочвара током XXI века, морски насип код Фрајстона пробијен је на три места како би се повећала површина сланих мочвара, створила додатна станишта за птице, нарочито птице мочварице, и обезбедила природна заштита од поплава.
Канали у сланим мочварама и вегетација која у њима расте помажу у смањивању енергије таласа и тиме додатно штите земљиште иза мочвара. Овај приступ представља пример савременог истраживања могућности одрживог управљања обалом применом природних, односно меких инжењерских решења, уместо искључивог ослањања на насипе и системе за одводњавање. У оквиру истог пројекта створено је и ново станиште у облику лагуне са полусланом водом.
На источној страни залива, код Ханстентона, налазе се ниске кредне литице са израженим слојем црвене креде. Шљунчане јаме, односно лагуне у резервату Снетишам организације Royal Society for the Protection of Birds, представљају важно место за одмор птица мочварица током плиме. Ово посебно заштићено подручје граничи се са посебно заштићеним подручјем Северне обале Норфока. На северозападу се Вош протеже до Гибралтар Појнта, који је такође посебно заштићено подручје.
Делимично затворена станишта Воша, у комбинацији са снажним утицајем плиме и осеке, омогућавају размножавање различитих врста шкољки и других морских бескичмењака, нарочито шкампа, срчаница и дагњи. Неке водене птице, попут шкољкара, хране се шкољкама. Вош је такође подручје размножавања обичне чигре и место исхране еје мочварице.
Током сезонских миграција у Вош у великом броју долазе гуске, патке и птице мочварице, које овде проводе зиму. У просеку се у сваком тренутку у заливу налази око 400.000 птица, док се процењује да око два милиона птица годишње користи Вош за исхрану и одмор током миграција.. Banks, Collier, Austin, Hearn, and Musgrove.
Вош је међународно значајан за 17 врста птица: руменкасту гуску, тамностому црвеногрлу гуску, северну пловку, патку кашикару, шкољкара, малог жалара, сивог жалара, златног жалара, барску шеву, црвеногрудог жалара, пескара, прстенастог жалара, црнорепу шљуку, барску шљуку, вијугу, црвеноногу прутку и камењарку.
Историја
Река Вош
На крају последњег леденог доба, док је ниво мора био нижи него данас, реке Видам, Веланд, Глен, Нин и Грејт Уз спајале су се у велику реку.
Дубока долина Воша није настала деловањем међуледенодопске реке, већ кретањем леда током волстонске и девенсијске глацијације. Лед се кретао према југу уз падину која приближно одговара данашњој обали и формирао тунелске долине, међу којима је и Силвер Пит. Овај процес дао је Силвер Питу његову дубину и уску форму.
Када се тунелска долина ослободила леда и у њу продрла морска вода, њоме је текла река, што је спречавало нагомилавање седимената карактеристично за већину тунелских долина. Након продора мора долина је, по свему судећи, остала очувана захваљујући дејству плиме и осеке. Током ипсвичке фазе река Вош вероватно је текла преко подручја данашњег Силвер Пита, иако тунелска долина тада још није постојала, јер се њена оријентација не уклапа у тадашњи ток реке.
У време римске Британије дуж обода Воша изграђени су насипи ради заштите пољопривредног земљишта од поплава. Након повлачења Римљана 407. године, насипи су постепено пропали.
Од око 865. до 1066. године Вош су Викинзи користили као важан правац за продоре у Источну Англију и централне делове Енглеске. Данци су се 875. године утврдили у Кембриџу. Пре XII века, када су монаси започели радове на исушивању и изградњи насипа, Вош је био плимски део Фенса који се простирао све до Кембриџа и Питербороа.
Локално становништво пружало је снажан отпор Норманима још неко време након норманског освајања 1066. године.
Назив Вош можда потиче од староенглеске речи wāse, која је означавала муљ, блато или влажну земљу. Реч Wasche забележена је око 1440. године у речнику Promptorium parvulorum, где је означавала воду или газ. Једна хроника наводи да је краљ Едвард VI 1548. године, приликом посете Кингс Лину, прелазио преко подручја названог Wasshes. У документима тог времена појављују се и облици Waashe и Wysche, али су се они тада односили само на плимске пескове и спрудове река Веланд и Нин.
Научници из XVI века поистовећивали су Вош са Æstuarium Metuonis, естуаром који је Птолемеј помињао у римско доба и чије су име тумачили у значењу естуара кошења или пресецања. Тврдили су да је тај назив још повремено био у употреби.
Вилијам Кемден је у својим описима Вош представио као велики рукавац Северног мора који је за време плиме био прекривен водом, док се за осеке могао прећи готово као суво копно, али не без опасности. Његов опис касније је утицао на Вилијама Шекспира, који је у драми Краљ Џон из 1616. године поменуо Линколн Вош.
Током XVII и XVIII века назив Вош почео је да се користи за сам естуар.
Радови на исушивању и отимању земљишта од мора око Воша настављени су све до 1970-их. Велике површине сланих мочвара постепено су ограђиване насипима и претваране у пољопривредно земљиште. Данас је Вош са све три копнене стране окружен вештачким системима заштите од мора.
Током 1970-их у области Теринтон Марша изграђена су два велика кружна насипа у оквиру неуспелог покушаја да се читав естуар претвори у резервоар слатке воде. План није успео, између осталог зато што су насипи изграђени од муља ископаног из сланих мочвара, што је довело до засољавања воде у резервоару.
Ханзеатска лига
Од XIII века трговачки град и лука Бишопс Лин постали су прво трговачко представништво, односно контор Ханзеатске лиге у Краљевини Енглеској. Током XIV века Лин је био најважнија енглеска лука у време када је Ханзеатска лига имала водећу улогу у поморској трговини са Европом.
У граду су и данас сачувана два средњовековна складишта повезана са Ханзеатском лигом: Ханзе хаус, изграђен 1475. године, и Мариотсово складиште.
Губитак пртљага краља Џона код Воша
Према историјским изворима, енглески краљ Џон изгубио је део своје пртљажне колоне у области Воша 1216. године. Према тадашњим записима, краљ је путовао из Сполдинга у Линколнширу према Бишопс Лину у Норфоку, али се разболео и одлучио да се врати. Док је Џон изабрао дужи пут преко Визбеча, његова пртљажна колона, коју су чинила кола са коњском запрегом, послата је преко ушћа Велстрима, пролаза којим се могло пловити само за време осеке.
Колона се кретала сувише споро да би избегла надолазећу плиму, због чега је изгубљено неколико кола. Истраживач Алан Маршал је, међутим, користећи податке Краљевске опсерваторије у Гриничу и Опсерваторије Бидстон код Биркенхеда, закључио да се плима у то време заправо повлачила.