мини|десно|upright=1.4|alt=Камена зграда испред које је висока капија, колонада и још једна капија|Храм Изиде на Филама, који се састоји од пилона и затвореног дворишта са леве стране и унутрашње зграде са десне. Изграђен око 4. века пре нове ере.
Египатски храмови били су места богослужења изграђена широм старог Египта у част богова и богиња и у знак сећања на владајућег фараона. Сматрани су кућама богова или краљева којима су били посвећени. У њима су извођени централни ритуали египатске религије: приношење дарова боговима; оживљавање њихове митологије кроз фестивале; и одбијање сила хаоса. Ови ритуали су сматрани неопходним како би богови наставили да одржавају маат — божански поредак универзума. Брига о боговима била је обавеза сваког фараона, који је посвећивао огромна средства за изградњу и одржавање храмова. Фараони су већину својих ритуалних дужности делегирали свештеницима, док је већина становништва била искључена из директног учешћа у церемонијама и било им је забрањено да улазе у најсветије делове храма. Ипак, храм је био важно религијско место за све друштвене класе египатског народа, који су тамо одлазили да се моле, приносе дарове и траже смернице од пророчишта.
Најважнији део храма било је светилиште, које је обично садржало култну слику (кип) свог бога. Просторије изван светилишта с временом су постајале све веће и сложеније, тако да су се храмови развили од малих светилишта у касном преисторијском Египту (крај 4. миленијума пре нове ере) до великих камених здања у Новом краљевству (око 1570–1069. п. н. е.) и касније. Ова здања су међу највећим и најдуговечнијим примерима староегипатске архитектуре, са елементима који су распоређени и украшени према сложеној религијској симболици. Њихов типичан распоред обухватао је низ затворених дворана, отворених дворишта и улазних пилона поређаних дуж стазе која се користила за фестивалске процесије. Изван самог храма налазио се спољашњи зид који је ограђивао помоћне зграде.
Велики храм поседовао је значајна пространства земље и запошљавао хиљаде лаика како би задовољио своје потребе. Због тога су храмови били и кључни економски центри поред тога што су били религијски. Свештеници који су управљали овим моћним институцијама имали су значајан утицај, и упркос њиховој привидној подређености краљу, могли су представљати озбиљне изазове његовом ауторитету.
Изградња храмова у Египту наставила се упркос пропадању нације и коначном губитку независности под влашћу Римског царства 30. године пре нове ере. Са успоном хришћанства у 1. веку, египатска религија се суочила са све већим прогоном, а храмски култови су изумрли између 4. и 6. века, док су њихове грађевине вековима након тога биле изложене уништавању и занемаривању. Почетком 19. века, талас интересовања за стари Египат захватио је Европу, што је довело до развоја научне дисциплине египтологије и привукло све већи број посетилаца остацима ове цивилизације. Десетине храмова су опстале, а неки су постали светски познате туристичке атракције које значајно доприносе модерној египатској економији. Египтолози настављају да проучавају преживеле храмове и остатке уништених ради даљих сазнања о староегипатском друштву.
Функције
Религијске мини|десно|upright=1.2|alt=Рељеф који приказује богато обученог Египћанина како пружа руку према мушкој фигури на постољу|Плитки рељеф Сетија I који изводи ритуале за бога Амона, из Сетијевог погребног храма у Абидосу. 13. век пре нове ере. Староегипатски храмови били су замишљени као места где богови бораве на земљи. Заправо, термин који су Египћани најчешће користили да опишу зграду храма, ḥwt-nṯr, значи „вила (или ограђен простор) бога”. Божанско присуство у храму повезивало је људску и божанску сферу и омогућавало људима да комуницирају са богом кроз ритуал. Ови ритуали су, веровало се, одржавали бога и омогућавали му да настави да игра своју правилну улогу у природи. Стога су они били кључни део одржавања маата, идеалног поретка природе и људског друштва према египатском веровању. Одржавање маата била је цела сврха египатске религије, а то је била и сврха храма.
Пошто се и њему самому приписивала божанска моћ, фараон је, као сакрални краљ, сматран египатским представником код богова и најважнијим браниоцем маата. Због тога је теоријски његова дужност била да изводи храмовске обреде. Иако је неизвесно колико је често учествовао у церемонијама, постојање храмова широм Египта чинило је немогућим да он то чини у свим случајевима, и већину времена ове дужности биле су делегиране свештеницима. Фараон је ипак био обавезан да одржава, снабдева и проширује храмове широм свог царства.
Иако је фараон преносио своја овлашћења, извођење храмовских ритуала и даље је била званична дужност, ограничена на високорангиране свештенике. Учешће опште популације у већини церемонија било је забрањено. Велики део лаичке верске активности у Египту уместо тога одвијао се у приватним и заједничким светилиштима, одвојеним од званичних храмова. Као примарна веза између људске и божанске сфере, храмови су привлачили велико поштовање обичних Египћана.
Сваки храм имао је главно божанство, а већина је била посвећена и другим боговима. Нису сва божанства имала своје посвећене храмове. Многи демони и кућни богови били су укључени углавном у магијску или приватну верску праксу, са мало или нимало присуства у храмовским церемонијама. Постојали су и други богови који су имали значајне улоге у космосу, али, из нејасних разлога, нису били поштовани сопственим храмовима. Од оних богова који су имали своје храмове, многи су били поштовани углавном у одређеним областима Египта, иако су многи богови са снажном локалном везом такође били важни широм нације. Чак су и божанства чије се обожавање ширило земљом била снажно повезана са градовима где су се налазили њихови главни храмови. У египатским митовима о стварању света, први храм је настао као склониште за бога — који је то бог био, зависило је од града — које се налазило на хумци земље где је започео процес стварања. Сваки храм у Египту, дакле, био је изједначен са овим првобитним храмом и са самим местом стварања. Као првобитни дом бога и митолошка локација оснивања града, храм је сматран центром региона, из којег је бог-заштитник града владао над њим.
Фараони су такође градили храмове где су се приносили дарови како би се одржали њихови духови у загробном животу, често повезани са или смештени близу њихових гробница. Ови храмови се традиционално називају „погребни храмови” и сматрају се суштински другачијим од божанских храмова. Последњих година, неки египтолози, као што је Герхард Хаени, тврдили су да не постоји јасна подела између ова два типа. Египћани нису називали погребне храмове било каквим посебним именом. Нити су ритуали за мртве и ритуали за богове били међусобно искључиви; симболика која окружује смрт била је присутна у свим египатским храмовима. Обожавање богова било је у одређеној мери присутно у погребним храмовима, а египтолог Стивен Кверк је рекао да „у свим периодима краљевски култ укључује богове, али подједнако... сваки култ богова укључује краља”. Ипак, одређени храмови су очигледно коришћени за комеморацију преминулих краљева и за приношење дарова њиховим духовима. Њихова сврха није у потпуности схваћена; можда су били намењени да уједине краља са боговима, уздижући га у божански статус већи од статуса обичног краљевства. У сваком случају, тешкоћа раздвајања божанских и погребних храмова одражава блиско преплитање божанства и краљевства у египатском веровању.
Економске и административне Храмови су били кључни центри економске активности. Највећи су захтевали огромне ресурсе и запошљавали десетине хиљада свештеника, занатлија и радника. Економско функционисање храма било је аналогно оном у великом египатском домаћинству, са слугама посвећеним служењу богу храма као што би служили господару имања. Ова сличност се одражава у египатском термину за храмовске земље и њихову администрацију, pr, што значи „кућа” или „имање”.
Део залиха храма долазио је од директних донација краља. У Новом краљевству, када је Египат био империјална сила, ове донације често су долазиле из плена краљевих војних похода или од данка који су давале његове вазалне државе. Краљ је такође могао убирати различите порезе који су ишли директно за подршку храму. Остали приходи долазили су од приватних појединаца, који су нудили земљу, робове или добра храмовима у замену за залихе дарова и свештеничке услуге како би одржали своје духове у загробном животу.
мини|десно|upright=1.4|alt=Рељеф који приказује двоје људи на коленима како носе послужавнике нагомилане биљкама, врчевима са течношћу и храном|Удубљени рељеф персонификованих египатских провинција које носе дарове за бога храма, из погребног храма Рамзеса II у Абидосу. 13. век пре нове ере. Велики део економске подршке храму долазио је из сопствених ресурса. Ово је укључивало велике парцеле земље изван простора храма, понекад у потпуно другом региону у односу на сам храм. Најважнија врста имовине било је пољопривредно земљиште, које је производило жито, воће или вино, или одржавало стада стоке. Храм је или директно управљао овим земљиштем, изнајмљивао га пољопривредницима за део производа, или га је управљао заједнички са краљевском администрацијом. Храмови су такође покретали експедиције у пустињу како би прикупили ресурсе попут соли, меда или дивљачи, или за ископавање драгоцених минерала. Неки су поседовали флоте бродова са којима су обављали сопствену трговину широм земље или чак изван граница Египта. Стога, како каже Ричард Х. Вилкинсон, храмовно имање „често је представљало ништа мање него делић самог Египта”. Као главни економски центар и послодавац великог дела локалног становништва, простор храма био је кључни део града у којем се налазио. Обрнуто, када је храм био основан на празном земљишту, нови град би био изграђен како би га подржао.
Сва ова економска моћ била је крајње под контролом фараона, а производи и имовина храма често су опорезовани. Њихови запослени, па чак и свештеници, били су подложни државном систему радне обавезе (корве), који је регрутовао радну снагу за краљевске пројекте. Могли су такође бити приморани да обезбеде залихе за неке специфичне сврхе. Трговачкој експедицији коју је водио Харкхуф у Шестој династији (–2246. п. н. е.) било је дозвољено да набави залихе из било ког храма који је желела, а погребни храмови на Тебанској некрополи у Новом краљевству надгледали су снабдевање радника на гробницама у служби краља у Деир ел Медини. Краљеви су такође могли да ослободе храмове или класе особља од опорезивања и регрутације.
Краљевска администрација је могла наредити једном храму да преусмери своје ресурсе другом храму чији је утицај желела да прошири. Тако би краљ могао повећати приход храмовима бога којег је фаворизовао, а погребни храмови скорашњих владара имали су тенденцију да црпе ресурсе из храмова фараона који су одавно умрли. Најдрастичније средство контроле храмовних имања било је потпуно ревидирање дистрибуције њихове имовине широм земље, што би могло ићи све до затварања одређених храмова. Овакве промене су могле значајно изменити економски пејзаж Египта. Храмови су тако били важни инструменти помоћу којих је краљ управљао ресурсима нације и њеним народом. Као директни надзорници своје економске сфере, администрације великих храмова имале су значајан утицај и могле су да представљају изазов ауторитету слабог фараона, иако је нејасно колико су они били заиста независни.