Рат у Донбасу (, ), познат и као Рат на истоку Украјине и Рат у источној Украјини (, ), војни је конфликт између војних снага лојалних влади у Кијеву и проруских побуњеника у Донбасу. Главни узрок сукоба је збацивање са власти Виктора Јануковича и доласка на власт прозападних политичара на челу са Петром Порошенком и Арсенијем Јацењуком.
Позадина мини мини|Евромајдан у Кијеву 23. јануара 2014. мини|Про-Руски протести у Доњецку 9. марта 2014.
Крајем новембра 2013. године су након одбијања председника Виктора Јануковича да потпише ССП са Европском унијом отпочеле се масовне протесте на тргу Мајдан, по коме је покрет добио назив Евромајдан. После готово два месеца непрекидних протеста проевропских партија против владе и покушаја извођења обојене револуције 1. децембра, дошло је до спуштања политичких тензија, али након владине одлуке да забрани протесте средином јануара, опозиционе странке и ултрадесничарске групе су подигле оружани устанак против владе и председника Виктора Јануковича, у којој су доминирали људи из области Западне Украјине, нарочито из градова Лавов и Луцк. Политички, неповезане групе су представљали либерални демократски реформисти чији су лидери Арсениј Јацењук (представник странке „Отаџбина“ чији је лидер Јулија Тимошенко која се у том моменту налазила у затвору) и Виталиј Кличко (представник странке УДАР), a екстремно десничарске активисте Олег Тјахнибок (представник крајње десничарске партије „Свобода“) и Дмитро Јарош (представник ултрадесничарске организације Десни сектор) чији су се активисти истакли у великом насиљу против органа реда. Крајем јануара опозиционе снаге под вођством парламентарних прозападних странака „Отаџбина“ и УДАР уз подршку ултрадесничарских организација су почеле насилно да заузимају просторије локалних влада широм Украјине. Након тродневног насиља дошло је до смиривања ситуације до средине фебруара, а председник Јанукович је понудио место премијера опозицији, док је опозиција такав предлог Јануковича одбила и тражила његову оставку. Како је време пролазило, опозиција је вршила све већи притисак на председника Јануковича да поднесе оставку и распише ванредне парламентарне и допусти одржавање ванредних председничких избора, као и враћање устава из 2004. године који је давао мање надлежности председнику за важне државне одлуке. Пошто је Јанукович одбијао захтев да се иде на председничке изборе и прихватио да се иде само на ванредне парламентарне, опозиција није хтела да одступи од својих захтева да се иде на ванредне председничке. После смене бројних министара које је опозиција оптужила да су одговорни за насиље над демонстрантима, није се дошло до договора. Када је Јанукович током фебруара позивао опозиционе лидере на дијалог и договор о даљим корацима до успостављања реда у земљи, опозиција је одбила било какав дијалог и једино тражила његову оставку. Пошто су обе стране одбиле да одступе од својих захтева створио се вакуум између две стране и цела ситуација је дошла до тачке усијања. Након бројних упућених позива опозицији од стране председника Јануковича да се постигне договор о прелазној влади која ће водити земљу до ванредних парламентарних избора, опозиција је 18. фебруара прихватила нови Јануковичев позив на дијалог, али су снаге Десног сектора кренуле на државне институције и започеле жесток тродневни крвави обрачун са полицијом који је довео до револуције уз велике жртве на обе стране и самим тим Јануковичевог свргавања четири дана касније. Потом су лидери, који су се заједно борили на кијевском „Тргу Независности“ (укр. Майдан Незалежностi) преузели државне функције у држави и прво што су урадили, ослободили су украјинску опозициону лидерку Јулију Тимошенко из затвора која је била осуђена на седам година затвора због корупције, расписали ванредне председничке изборе за 25. мај и укинули закон о регионалном статусу руског језика. Пошто су они имали исључиво подршку у западној половини земље, на истоку и југу, а нарочито на полуострву Крим је дошло до великог отпора новим властима и почео је општи распад земље који је довео до отцепљења Кримског полуострва од Украјине и његовог припајања Русији, а у источним и јужним областима до проглашења бројних аутономних република које одбијају да признају власт у Кијеву. Ново украјинско руководство се, после подизања отворене побуне почетком априла у југоисточним областима од стране проруских активиста, окористило сличним методама као на западу земље у јануару и фебруару, и одлучило да побуну угуши силом и војним средствима што је довело до грађанског рата. До маја 2014. више десетина људи је убијено, нарочито на истоку и југу земље.
Ток рата Април 2014: почетак сукоба Доњецка област
Покушаји заузимања зграде Доњецке регионалне државне администрације (РСА) почели су откако су избили проруски протести у источним и јужним регионима Украјине, након Револуције достојанства. Проруски демонстранти заузели су Доњецку РСА од 1. до 6. марта 2014, пре него што их је уклонила Служба безбедности Украјине (СБУ). Дана 6. априла, 1.000–2.000 људи окупило се на митингу у Доњецку тражећи референдум о статусу сличан оном који је одржан на Криму у марту.
Демонстранти су упали у зграду РСА и преузели контролу над прва два спрата. Рекли су да ће, уколико регионални званичници не одрже ванредну законодавну седницу ради спровођења референдума о статусу, они преузети контролу над регионалном владом са „народним мандатом“, и разрешити све изабране регионалне одборнике и чланове парламента. Пошто ови захтеви нису испуњени, активисти су одржали скуп у згради РСА и гласали за независност од Украјине. Они су 7. априла 2014. прогласили Доњецку Народну Републику (ДНР)Ukraine crisis: Protesters declare Donetsk 'republic' , BBC News (7. 4. 2014).
Луганска област
Немири у Луганској области почели су 6. априла, када је око 1.000 активиста упало и заузело зграду СБУ у граду Луганску, након сличних окупација у градовима Доњецк и Харков. Демонстранти су забарикадирали зграду и захтевали да се ослободе сви ухапшени лидери сепаратиста. Полиција је успела да поново преузме контролу над зградом, али су се демонстранти поново окупили на „народној скупштини“ испред зграде и позвали на „народну владу“, захтевајући или федерализацију или инкорпорацију у састав Руске Федерације. На овој скупштини изабрали су Валерија Болотова на место „Народног гувернера“.
Најављена су два референдума, један за 11. мај да би се утврдило да ли регион треба да тражи неки облик аутономије, а други заказан за 18. мај да би се утврдило да ли регион треба да се придружи Руској Федерацији или да прогласи независност. Луганска Народна Република (ЛНР) је проглашена 27. априла. Представници Републике захтевали су од украјинске владе да амнестију све демонстранте, уведе руски као званични језик и одржи референдум о статусу региона. Они су поставили ултиматум у којем је стајало да ће, ако Кијев не испуни њихове захтеве до 14:00 29. априла, покренути побуну упоредо са побуном Доњецке Народне Републике.
Ескалација оружаних сукоба Дана 12. априла, необележени проруски милитанти заузели су градску канцеларију Министарства унутрашњих послова у Доњецку и две друге полицијске канцеларије у области, иако су одбијени након напада на канцеларију главног тужиоца и нису успели да заузму полицијску канцеларију у град Шахтјорск. Након преговора између милитаната и оних у згради, шеф канцеларије је дао оставку на своју функцију. Службеници специјалне полиције Беркут, коју је влада распустила након фебруарске револуције, учествовали су у заплени на страни сепаратиста. Након што су преузеле контролу над Доњецком РСА и прогласиле Доњецку Народну Републику, проруске групе су обећале да ће се раздвојити и преузети контролу над стратешком инфраструктуром широм Доњецке области, и захтевале су да се јавни званичници који желе да наставе свој рад закуну на верност Републици.
До 14. априла, проруски милитанти предвођени бившим оперативцима ГРУ Игором Гиркином и Игором Безлером преузели су контролу над владиним зградама у многим другим градовима у области, укључујући Славјанск, Мариупољ, Горловку, Краматорск, Јенакијево, Макејевку, Дружковку и Ждановку. Након овог заузимања Доњецке РСА, милитанти су почели да проширују своју контролу над градом. Устаници су 16. априла упали у зграду општинске управе и заузели је. Даље акције сепаратиста довеле су до заузимања канцеларија регионалне државне телевизијске мреже 27. априла. Након што су заузели центар за емитовање, милитанти су почели да емитују руске телевизијске канале. Дана 4. маја, застава Доњецке Народне Републике подигнута је изнад седишта полиције у самом граду Доњецку.
Бројни интервјуи које су учесници са руске стране дали током 2019–2020 (укључујући Гиркина, Безлера, Губарева и друге) открили су да је почетну идеју о преузимању контроле над градовима Донбаса доњецком „народном губернатору“ Павлу Губареву пренео Сергеј Глазјев, тадашњи саветник руског председника Владимира Путина. Губаревов тим се сусрео са Гиркином док је улазио у Украјину из Русије, а првобитни план је био да прво заузме Шахтјорск, пошто је био много ближи и руско-украјинској граници и руској војној бази у Ростову на Дону. Одлука да се уместо тога нападне Славјанск донета је након што је Гиркинова група прешла границу, наводно због присуства веће групе проруских активиста спремних да подрже њихову ствар у граду. Војну и финансијску подршку групи пружили су Сергеј Аксјонов и Константин Малофејев. Новаја газета је резимирала ситуацију као „групу лоше припремљених плаћеника која цео регион претвара у крвопролиће“ и закључила да ће Русија „сносити моралну и политичку одговорност за своје цивилне жртве све док њени учесници не буду изведени пред суд“.
Глазјевске траке Као одговор на растуће немире, вршилац дужности украјинског председника Олександр Турчинов је обећао да ће покренути „Антитерористичку операцију“ (АТО) против сепаратистичких покрета у Доњецкој области. Министар унутрашњих послова Арсен Аваков рекао је 9. априла да ће немири у Доњецкој области бити решени у року од 48 сати, било преговорима или употребом силе. Председник Олександар Турчинов потписао је декрет да поново преузме зграду Доњецке РСА и стави је „под заштиту државе“, и понудио амнестију демонстрантима ако положе оружје.
Проширење сепаратистичке територијалне контроле Славјанск
мини|десно|Проруски побуњеници заузели зграду градске управе Славјанска, 14. април 2014.
Група маскираних проруских милитаната под командом пензионисаног официра ФСБ Игора Гиркина преузела је контролу над зградом градске управе, полицијским канцеларијама и зградом СБУ у Славјанску, граду у северном делу Доњецке области, 12. априла. Након што су милитанти заузели град, градоначелник Славјанска Неља Штепа се накратко појавио у окупираној полицијској станици и изразио подршку милитантима. Други су се окупили испред зграде и на сличан начин изразили своју подршку милитантима. Рекли су украјинским новинарима који су извештавали о ситуацији да се „врате у Кијев“. Нељу Штепу су касније устаници притворили, а на његово место дошао је самопроглашени „народни градоначелник“ Вјачеслав Пономарјов.
Милитанти су преузели контролу над градским полицијским складиштем оружја и запленили стотине комада ватреног оружја, што је навело украјинску владу да покрене „противтерористичку“ операцију да поново заузме град. Ова владина контраофанзива почела је ујутро 13. априла. Као резултат тога, дошло је до укоријењеног сукоба између проруских снага и Оружаних снага Украјине, што је означило почетак борби у Донбасу. Град је остао под опсадом до 5. јула, када су га украјинске снаге поново заузеле, а процењено је да је 15.000–20.000 људи расељено због борби. Градоначелник Штепа је ухапшен 11. јула 2014. због наводног дослуха са проруским снагама.