Битка за Касерински пролаз је била битка која се одиграла у фебруару 1943. за време Туниске операције у Другом светском рату. Она је представљала низ окршаја вођених око Касеринског пролаза, 3,2 km широког кланца у планини Велики Дорсал у венцу Атласа у централном Тунису. Осовинску војску, коју је предводио фелдмаршал Ервин Ромел, су претежно чинили јуришна група Афричког корпуса, делови италијанске оклопне дивизије Кентауро и две панцер дивизије издвојене из 5. оклопне армије. Савезничке снаге које су учествовале у бици дошле су из америчког 2. корпуса којим је командовао генерал-мајор Лојд Фредендал и британске 6. оклопне дивизије којом је командовао генерал-мајор Чарлс Кајтли, који су били део Прве британске армије којом је командовао генерал-пуковник Кенет Андерсон.
Битка је значајна као први велики окршај америчких и немачких војски у Другом светском рату. Релативно неискусни и лоше вођени амерички војници су претрпели тешке губитке и у уводним данима битке били су одбачени више од 80 km западно од свог положаја на пролазу Фаид. Упркос почетним поразима, делови америчког 2. корпуса, појачаним британском резервом, су се окупили и задржали излазе из планинских венаца у западном Тунису, поразивши немачке офанзивне планове. Због ове битке је Армија Сједињених Држава извршила промене у организацији јединица и у командом кадру. Када су се зараћене стране следећи пут суочиле, амерички војници су били значајно ефикаснији. Позадина Америчке и британске снаге пристале су на неколико тачака дуж обале француског Марока и Алжира 8. новембра 1942. године, током операције Бакља. Ово је дошло само неколико дана након продора Британске Осме армије (генерал-потпуковник сер Бернард Монтгомери) након друге битке код Ел Аламејна. Као одговор, немачке и италијанске трупе су пребачене са Сицилије да окупирају Тунис, једно од ретких лако одбрањивих подручја Северне Африке и једну ноћ пловидбе из база на Сицилији. Овај кратки пролаз је веома отежао савезничким бродовима да пресретну транспорте Осовине, док је ваздушно пресретање једнако отежано, јер је најближа аеродромска база Савезника Тунису, на Малти, била далеко више од 320 km.
мини|Мапа Туниса током кампање 1942-43 Трка за Тунис у новембру и децембру 1942. је термин за покушај Савезника да се до Туниса дође пре доласка њемачких и италијански појачања. Због лоших путних и железничких комуникација, могао је бити пребачен само мали део савезничке војске, величине једне дивизије, а на одличном одбрамбеном терену мали број немачких и италијанских трупа био је довољан да порази тај покушај. Јачање савезничких снага настављено је, више авиона је постало доступно и изграђени су нови аеродроми у источном Алжиру и Тунису. Савезници су смањили проток војника и опреме Осовине у Тунис и Бизерту, али значајна сила Осовине већ је била искрцана.
Дана 23. јануара 1943. Осма армија је заузела Триполи, главну базу снабдевања Ервина Ромела. Ромел је планирао за то, пребацивши своју линију снабдевања у Тунис и намеравајући да блокира јужни приступ Тунису, из Триполија, у Габесу. Линија Марет, коју је Француска изградила за заштиту од италијанског напада из Либије, била је
Савезничке снаге су већ прешле планине Атлас и поставиле истурену базу на Фаиду, у подножју источног крака планина, изврсну позицију да продру на обалу, одсеку снаге Осовине у јужном Тунису од снага даље на северу, и прекину линију снабдевања Туниса.
Увод мини|Немачки тенк Тигар, у Тунису јануара 1943. Током прве половине јануара, генерал Андерсон је са мешовитим резултатима одржавао константан притисак на непријатеља кроз ограничене нападе и насилно извиђање. Арним је исто урадио и 18. јануара, покренуо је "Unternehmen Eilbote I" (операција Курир 1). Елементи немачке 10. оклопне и 334. пешадијске дивизије напали су из Понт ду Фахса како би створили више простора испред дивизије "Суперга" и одложили савезнички напад источно ка обали код Енфидавила, који би пресекао комуникацију са Ромелом. Напад на запад према десном крилу британског 5. корпуса у Боу Аради имао је мало успеха, али је даље на југу напад Осовине на француске положаје око Западног и Источног Дорсала успео, напредујући 56 km јужно до Оуселтија и 40 km југозападно до Робаје. Лоше опремљени браниоци су се добро опирали, али су били прегажени и седам француских пешадијских батаљона одсечено је у планинама. Андерсон је послао 36. бригаду у Робају и затражио од генерала Фредендала да пошаље борбену команду Б из 1. оклопне дивизије у Оуселти, под команду генерала Јуина. Жестоке борбе трајале су до 23. јануара, али се фронт стабилизовао.
Очигледан недостатак координације савезника навео је Ајзенхауера да промени командну структуру, а 21. јануара Андерсон је постао одговоран за координацију целог фронта и 24. јануара, његове одговорности су проширене тако да укључују "располагање америчким трупама ". Те ноћи Јуин је ступио под команду Андерсона, коју је потврдио генерал Жиро следећег дана, али са јединицама раширеним преко 320 km и слабом комуникацијом (Андерсон се током четири дана возио преко 1.600 km да би разговарао са командантима корпуса) остали су практични проблеми. Ајзенхауер је именовао команданта за ваздушну подршку, бригадног генерала Лоренса Кутера, за цео фронт 21. јануара.мини|Италијански генерал Ђовани Месе.|165x165px
Ервин Ромел је направио планове да се снаге Осовине повуку преко Либије и да се укопају испред старих француских утврђења линије Марет. Снаге Осовине би контролисале два природна улаза у Тунис на северу и југу, са лако одбрањивим планинским пролазима између њих. У јануару су ти делови немачко-италијанске Оклопне армије на одбрани Марета преименовани у Прву италијанску армију (генерал Ђовани Месе), одвојени од јединица (укључујући остатке Афричког корпуса) насупрот Западног Дорзала. Дана 23. јануара 1943. године, Осма армија је заузела Триполи, док је војска Осовине која се повлачила кроз Либију већ била на путу ка позицији Марета. Део 2. корпуса САД прешао је у Тунис кроз пролазе на планинама Атлас из Алжира, контролишући унутрашњост троугла који су формирале планине. Њихов положај подстакао је могућност продора источно према Сфаксу на обали, како би од Арнимових снага на северу око Туниса одсекли Прву италијанску армију у Марету. Ромел није могао то да дозволи и направио је план за противнапад.
Пролаз Фаид мини|усправно|Операције Осме армије, 30. јануар - 10. април 1943. Дана 30. јануара 1943. немачка 21. оклопна и три италијанске дивизије из 5. оклопне армије сукобиле су се са елементима француских снага близу Фаида, главног пролаза из источног крака планина у приобалне равнице. Фредендал није одговорио на захтев Француза да пошаље појачања у облику тенкова из 1. оклопне дивизије и након очајног отпора, недовољно опремљени француски браниоци су прегажени. Организовано је неколико контранапада, укључујући и закаснели напад Борбене команде Б 1. америчке оклопне дивизије, али су све њих лако одбиле Арнимове снаге које су до тада створиле јаке одбрамбене положаје. Након три дана, савезничке снаге биле су присиљене да се повуку и повучене су у унутрашње равнице како би направиле нову одбрамбену линију у малом граду Сбеитла.
Битка код Зиди Боу Зида
У операцији Frühlingswind (Пролећни ветар), Арним је 14. фебруара послао четири оклопне борбене групе на подручје Сиди Боу Зид-а, које је бранио 168. пук америчке 34. пешадијске дивизије и борбена команда А из 1. оклопне дивизије. Положај бранилаца био је слаб, са јединицама тако распршеним да нису биле у могућности да се међусобно подржавају. До 15. фебруара, борбена команда А је била озбиљно оштећена, остављајући пешадијске јединице изоловане на врховима брда. Борбена команда Ц је упућена ван путева да ослободи Сиди Боу Зид, али су их одбили са великим губицима. До вечери 15. фебруара три борбене групе Осовине биле су у могућности да крену ка Сбеитли, 32 km према северозападу. Потискујући остатке БК А и БК Ц, бојне групе осовине су се суочиле са борбеном командом Б испред Сбеитле. Уз помоћ ваздушне подршке, БК Б се одржала током дана. Међутим, ваздушна подршка није могла да се одржи и бранитељи Сбеитле су морали да се повуку, а град је напуштен до 17. фебруара.
На југу, у операцији "Morgenluft" (Јутарњи ваздух), борбена група италијанске Прве армије, састављена од остатака Афричког корпуса под командом Карла Буловиуса, напредовала је према Гафси у сумрак 15. фебруара да пронађе град напуштен, део повлачења да би се скратио фронт Савезника, да олакша реорганизацију и повлачење француског 19. корпуса како би се поново опремио. 2. амерички корпус повукао се на линију Дернаја-Касерински пролаз-Сбиба са 19. корпусом на левом боку који је напустио Источни Дорсал како би се ускладио с њима. До поподнева 17. фебруара, Ромелове трупе су окупирале Феријану и Телепте (око 24 km југозападно од Касерина), што је изазвало евакуацију аеродрома Телепте, главне ваздушне базе у јужном сектору британске Прве армије, ујутро 18. фебруара.
Битка План напада Осовине мини|Америчке трупе иду кроз Касерински пролаз Након даље дискусије, италијанска Врховна команда је 19. фебруара издала наређење да Ромел нападне кроз пролазе Касерине и Сбиба према Тхали и Ле Кеф-у да угрози крило савезничке Прве армије. Ромелов изворни предлог је био ограничени, али концентрисани напад преко Касерина да се униште снаге 2. корпуса у Тебеси и заробе виталне залихе из америчких складишта тамо. Иако је имао 10. и 21. оклопну дивизију пребачене под своју команду, Ромел је био забринут зато што би нови план развукао његове снаге и изложио њихове бокове опасности. Касерински пролаз Дана 19. фебруара 1943. године, Ромел, који је сада добио формално контролу над 10. и 21. оклопном дивизијом, борбеном групом Африка Корпус, као и снагама генерала Месеа на одбранама Марета (преименоване у Прву армију Италије), покренуо је оно што је постало битка за Касерински пролаз. У нади да ће изненадити неискусне браниоце, послао је оклопна кола 3. извиђачког батаљона пуном брзином у пролаз. "Одред Старк", пуковника Александра Старка, бригадна група састављена од америчких и француских јединица, била је одговорна за одбрану пролаза. Није било времена да се правилно организује, али је успео да усмери тешку артиљеријску ватру са околних узвишица, што је довело до заустављања водећих механизованих јединица "Африка Корпуса". Пре него што су могли да наставе, пешадија је морала бити упућена на узвишице у покушају да елиминише артиљеријску претњу. Борбена група под Ханс-Георгом Хилдебрандом, укључујући и тенкове 21. оклопне, напредовала је северно од Сбеитле према пролазу Сбиби. Испред брда источно од Сбиба су их зауставили 1. гардијска бригада и 18. пуковски борбени тим који је имао снажну пољску и противтенковску артиљеријску подршку, а придружили су се и два пешадијска пука из 34. пешадијске дивизије. мини|Немачки топ од 88mm у Тунису
До јутра 20. фебруара, огорчена борба прса у прса на брдима изнад Касерина настављена је док су се "Африка Корпус" и један батаљон из 131. оклопне дивизије Кентауро са додатном артиљеријом, припремали за још један напад кроз пролаз, када му се придружила бојна група 10. оклопне дивизије из Сбеитле. Јутарњи напад је споро напредовао, али интензиван притисак током поновљеног напада поподне покренуо је колапс у савезничкој одбрани. Тала Прошавши кроз Касерински пролаз 20. фебруара поподне, јединице дивизије Кентауро кренуле су западно према Тебеси, готово без отпора. Након њих прошла је борбена група фон Броих из 10. оклопне, која се скренула десно на пут до Тале, гдје их је успорила пуковска оклопна група из 26. оклопне бригаде (Gore Force). Са слабијим тенковима, Gore Force је имао велике губитке, али је купио време за "Nick Force", комбиновани одред из британске 6. оклопне дивизије, која се базирала на 26. оклопној бригади са додатном пешадијом и артиљеријом (што је Андерсон претходног дана упутио из Кесре да подржи одбрану Тале), да припреми одбрамбене позиције даље на друму. У међувремену, Фредендал је послао БК Б из 1. оклопне дивизије да отклони претњу Тебеси.