Никанор Богуновић Скочић (1735–1792)Алексијевић, Спиридон (Милорад): „Житије Блаженопочившег Никанора Богуновића Скочића, Архимандрита манастира Крке, храма Св. Архистратига“, Српско-далматински магазин за 1840 (Zadar: Георгiй Николаєвићь/Ђорђе-Георгије Николајевић, 1840, стр. 148-171) био је генерални викар ( – уместо) Далмације (1783–1792) и архимандрит манастира Крка.Зелић, Герасим: „Житiе сирѣчъ рожденiе, воспитанiе, странствованiя, и различна по свѣту и у отечеству приключенiя и страданiя Герасiма Зелића...“ (Buda: писмены Кралевскаго Унїверсїтета Унгарскаго, 1823, стр. 166) У историографској грађи Никанора помињу још у под именима НикодимМарјановић, Чедомир: „Историја Српске цркве“ (Београд: Ars Libri, 2001, стр. 350)Дучић, Нићифор: „Историја Српске православне цркве од првијех десетина VII в. до наших дана“ (Београд: Државна штампарија Краљевине Србије, 1894, стр. 305), или НикифорPeričić, Šime: „Dalmacija uoči pada Mletačke Republike“, Monografije Knjiga 10 (Zagreb: Sveučilište u Zagrebu, Odjel za hrvatsku povijest, 1980, стр. 56), односно Николај.

Никанор је као архимандрит учинио много на одржању српског православног националног корпуса у Далмацији. Од 1781. године, духовну јурисдикцију, над српским православним свештенством и народом у Далмацији, Истри и Боки которској, имао је епископ са седиштем у Венецији, престоници Млетачке републике ().Милаш, Никодим: „Православна Далмација: историјски преглед“ (Нови Сад: Издавачка књижарница, А. Пајевића, 1901, стр. 441)

Порекло и породица Никанор је рођен у Пљeвљимa 1735. године као припадник угледног српског братства Богуновића. Како у његово време тако су и данашњи Скочићи у Далмацији раније носили презиме Богуновићи.Сретен Петковић,Манастир Света Тројица у Пљевљима,стр.123) Скочићи су у 18. веку били најпре сви православци, а потом је један део (огранак Богуновића из села Нос Калик) прешао у католике. Потомци Николе Богуновића-Скочића, од којих је најпре у католицизам прешао његов син Симеон Богуновић – Скочић. Он је, упркос противљењу родитеља, више пута бежао од куће у висовачки самостан и постао фра Андрија.Arhiv Franjevačke provincije Presvetoga Otkupitelja u Splitu, S/14 (Acta Marianovic) f. 66r постоји забелешка „Die 19 Novembris an. 1757 in Conventu Sanctae Mariae Visovatii admissi fuerunt et induti habitu seraphico: Simon Skočić de parentibus ritus graeci progenitus qui saepe ab eisdem parentibus abductus, saepe et semper e domo aufugiens, ac nostrae Religionis ingressum exoptans, hodie tandem indutus, et fr(ater) Andreas est nominatus. Domus Parentum id aegre ferentium exstat in Suburbio Sibenicensi Terrae-Firmae ultra (?) altera vero in promontorio subtus villam Miglievci, ubi torrens Cicoila in Carcam influit. (...)“

У Архиву Скрадинске бискупије сачувана су сведочења сердара Јосипа Петра Јосипа Семонића-Перора (из Скрадина) и Јеронима Покрајца (прекрштеног Јована из Варивода), да је Симеон крштен у цркви Св. Јулијана у Шибенику.Arhiv Šibenske biskupije, Skradinska biskupija, vol. 21, f. 15r-15v.

Презиме Скочић је било у почетку надимак једног огранка породице Богуновић, а забележено је и породично предање како је до њега дошло: „Када је један млади Богуновић на једном сеоском сајму при натјецању у скакању надмашио све друге момке, добили су ови Богуновићи најпре надимак Скочић, а касније им је то остало и као право службено презиме.“„Зборник Матице српске за књижевност и језик“, Књиге 16-17 (Нови Сад: Матица српска, 1968, стр. 314)

Никанорови преци Богуновићи су српска морлачко-ускочка„U svojoj relaciji podnesenoj mletačkom kolegiju god. 1572. generalni providur Dalmacije i Albanije Foscarini opisuje susjedne turske krajeve. Dakle, u doba dok rat između Venecije i Turske još uvijek traje. Na tom teritoriju vidi on samo dvije vrste stanovništva - Turke u manjini i kršćane u većini. Kršćane on naziva bez razlike Morlaci, i dodaje »ovi su kršćani narod srpske vjere.«“ и у фусноти 70: „Sono questi popoli christiani de fede serviana.“; Novak, Grga: „ Morlaci (Vlasi) gledani s mletacke strane“ (Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1971, стр. 594) породица, која је из околине Дубровника 1582. године„La famiglia Nemagna trahe origine da Pleuglie terra nel ducato di Herzegovina“: Архив Историјског института САНУ (Београд), Исписи 1300-1500, кутија 7. (Genealogia Cingria, L'origini e genealogie dei citadini Ragusei che furono delle confraternita di S. Antonio, стр. 98-99)Синдик, Илија: „Дубровник и околина“, Насеља и порекло становништва, књига 23, Српски етнографски зборник, књига 38 (Београд: Српска краљевска академија, 1926, стр. 138-139, 141, 148, 152, и 220-224)Ћук, Ружа: „Гласник завичајног музеја“, књига 2, тема броја: Друштво и културни идентитет пљеваљског краја (Пљевља: Завичајни музеј, 2001, стр. 37-46)Кљајевић, Божидар: „Потомци Немањића по мушкој линији: Дубровачко братство Богуновићи са огранцима Зуровци и Зуровићи у Херцеговини; Богуновићи у Шибенском залеђу (Цвјетичани, Миљуши, Шкундрићи, Ковачевићи и Грмуше)“, (Београд: Лума Принт, 2012, стр. 5-8), мигрирала ка северу Далмације, да би се најпре настанила на подручју Шибеника (у сам Град и у његово залеђе), где их историчар др Душан Љ. Кашић (1914—1990), налази међу пописаним знаменитим српским породицама шибенске парохије из 1652. године.и коначно су се већина братственика (читај: породица) населила 1689. године у Врело (Зрмања, Лика).

Свештенички позив и избор за архимандрита 195п|мини|десно|Алвизе Фоскари III (1724-1783), генерални провидур Далмације. Никанор Богуновић је као свештеник служио неколико година као парох у Скрадину у време архимандрита Никанора Рајевића (1???–1770).Зелић, Герасим: „Житiе сирѣчъ рожденiе, воспитанiе, странствованiя, и различна по свѣту и у отечеству приключенiя и страданiя Герасiма Зелића...“ (Buda: писмены Кралевскаго Унїверсїтета Унгарскаго, 1823, стр. 316) Касније се замонашио у манастиру Крка (Манастир св. Арханђела Михаила), где ће својом интелигенцијом и радом скренути на себе пажњу српског свештенства, како у Далмацији, тако и ван ње.

У мају 1778. године, договорили су се Сава, игуман манастира Крупа (манастир је основан 1317. године), Никифор, игуман манастира Крка (манастир је основан 1350. године) и Гаврил, игуман манастира Драговић (манастир је основан 1395. године), заједно са свештенством Далмације да изаберу Никанора Богуновића, „да будетъ властныЙ архимандритъ и церковныЙ управитель“ за сву Далмацију.Милаш, Никодим: „Православна Далмација: историјски преглед“ (Нови Сад: Издавачка књижарница, А. Пајевића, 1901, стр. 438)<ref>Историјско друштво НР Србије: „Историјски гласник“ (Београд: Научна књига, 1955, стр. 110)</ref>Јелић, Ратко: „Алманах: Срби и православље у Далмацији и Дубровнику“ (Zagreb: Савез удружења православног свештенства СР Хрватске, 1971, стр. 23) Овај избор потврдио је 16. августа 1778. године млечанин Алвизе Фоскари III (1724–1783), тј. , генерални провидур за Далмацију и Албанију, тј. (владао: 1777–1780), а 27. јануара 1779. године Никанор је именован за архимандрит а од стране Петра Петровића (1774–1784), епископа горњокарловачког (изабараног 1774. године, а устоличеног у Плашком 1775. године).

Никанор Богуновић је био први архимандрит, који је при обнови здања манастира Крке 1783. године одредио посебну собу за библиотеку.„Српска штампана књига 18. века: Каталог“ (Нови Сад: Matica srpska, 1963, стр. 21)

У свом раду за националну ствар није само морао да се бори против католичког клера и његовог прозелитизма, већ и против необузданог и плахог Герасима Зелића (1752-1828) из редова њему подређеног свештенства.Јелић, Ратко: „Алманах: Срби и православље у Далмацији и Дубровнику“ (Zagreb: Савез удружења православног свештенства СР Хрватске, 1971 стр. 246)

Са избором Богуновића за генералног викара сагласио се 27. маја 1783. године и филаделфијски архиепископ Софроније Кутовали (), уз одобрење млетачког Сената. На овој функцији, архимандрит Богуновић, остаће све до своје смрти 27. јуна 1792. године (у манастиру Крка).Самарџић, Радован: „Историја српског народа IV-1 - Срби у XVIII веку“ (Београд: Српска књижевна задруга, 1986, стр. 55)

Филаделфијски архиепископи Далматинске дијецезе (1616–1790) 347п|мини|десно| Лево: Изглед печата Филаделфијског архиепископа (18. век).Десно: Изглед печата манастира Крка, са ликом Св. архистратига Михајла (18. век). Део Далмације који је био од 1578. године под Млечанима, он је био потчињен у црквеном погледу под филаделфијском архиепископијом.

Списак архиепископа који су управљали српском православном црквом у Далмацији из Венеције (Млетачке републике) са временом владања:Maschek, Luigi: „Manuale del Regno di Dalmazia, per l' anno 1872 compilato da Luigi Maschek... “ (Zadar: G. Wodtzka, 1872, стр. 227)

Гаврил Северо () –– (владао: 1616) Теофан Ксенаки () –– (владао: 1617–1632) Никодим Метакса () –– (владао: 1632–1635) Атанасиа Валериано () –– (владао: 1635–1656) Мелетије Кортазио () –– (владао: 1657–1677) Методи Морони () –– (владао: 1677–1679) Герасим Влак () –– (владао: 1679–1685) Мелетије Типалди () –– (владао: 1685–1713) Софроније Кутовали () –– (владао: 1770–1790)

Никанор Богуновић и реконструкција манастира Крка (1778–1790) 347п|мини|десно| Натпис из 1789. године на библиотеци манастира „Крка“. Заслугом архимандрита Богуновића 1778. године започело се са реконструкцијом делова манастира и изградња нових.

У склопу ових активности, он је олтарски простор (завршен 1783. године) издигао за два степеника од наоса, а исти поступак може се пратити и на часној трпези, такође надзиданој. На релативно уском (геометријски неправилном) зиданом делу, где су се налазиле мошти, постављена је прва плоча олтарске мензе, која не може сакрити са обликом импоста оба пара пиластера. У време обнове архимандрита Никанора Богуновића, попречним постављањем цигли омогућено је преко свега полагање једног огромног белог монолита, који данас служи као часна трпеза.

Такође, архимандрит Богуновић је преобликовао и првобитну апсиду, која је пробијена осамдесетих година 18. века, чиме је обезбеђена велика просторна јединица у олтару. У овој реконструкцији манастира иза источног пара пиластера издубљени су у маси зида литургијски неопходни простори проскомидије и ђаконикона, а простори сродне намене од тада се налазе и у дубини олтара.

Никанору Богуновићу припадају заслуге и за изградњу нових објеката-целина у оквиру манастира. Он је подигао нове ћелије (1780). а потом трпезарију (1782), библиотеку (1789) и звоник (1790). У време градње звоника, Богуновић је подигао и саборну или архимандитску ћелију на други таван.

На спољном зиду манастирске библиотеке уклесан је следећи натпис:„Отєц архиманdрита Наканор Богȣнович, Отєц проiгȣмєн Гєоргiє Милѣвич созиdаша от своєго труdа. Помилȣи их Госпоdи 1789.“Никанор је успео да уреди и унапреди црквени живот у Далмацији, избегавајући унијатске замке, које му је постављао католички клер, доприносећи својим угледом и вредноћом напретку свог матичног манастира – манастира Крка. Не само да је обновио овај манастир, не жалећи средства и труда, већ је и подигао и обнављао друге цркве у својој црквеној јурисдикцији. Богуновић је већ 1784. године започео изградњу цркве Св. архангела Михала у Отишићу, а цркву у Далматинском Косову обно виоје 1790. године.Чоловић, Бранко М.: „Манастир Крка“ (Zagreb: Српско културно друштво „Просвјета“, 2006, стр. 46)

Борба за очување православља Никанор Богуновић је цео свој радни век посветио јачању православља, као и борби против унијаћења и уопште одбрани православног српског становништва Далматинској дијецези у оквиру Млетачке републике () од (у то време) изразито агресивним католичким клером, односно прозелитизмом који је исти пропагирао. С обзиром на ограничене ресурсе који су му стојали на располагању, он је постао непремостива брана за покатоличење преосталог православног становштва у Далмацији, јер је у католичку веру преведен знатан део Срба у 16. и 17. веку, који су себе временом (нарочито нешто касније, у 19. веку ) почели сматрати Хрватима.