На Српском црквено-народном сабору у Петроварадину 1722. године је царским рескриптом од 23. јуна (4. јула) 1722. било је забрањено да у његовом раду узму учешћа посланици из Србије и Баната. Београдском митрополиту Мојсију Петровићу је било забрањено да дође на саобор, такође. Међутим, Мојсије је не само отишао на сабор, већ је и живо учествовао у његовом раду. Сабор је једнодушно изабрао 8. септембра 1722. године митрополита Мојсија за помоћника оболелом митрополиту карловачком Викентију Поповићу Хаџилавићу, а „после смрти једнога од њих двојице да се обе митрополије споје у једну“.СРПСКИ НАРОДНО-ЦРКВЕНИ САБОРИ 1718-1735 , Историјски институт Београд
Аустријске власти су биле против очвршћавања српске цркве у њиховим границама и због политичке контроле народа и због тежњи Римокатоличке цркве за унијаћењем, коју је влада подржавала. Стога формално уједињење никад није ни допуштено од стране Аустрије, већ је митрополитима београдским допуштено само да управљају Карловачком митрополијом до 1739. године и Београдског мира, тј. поновног освајања Београда од стране турске војске.
Референце
Види још Српски народно-црквени сабори у Карловачкој митрополији
Литература
Категорија:Српски народно-црквени сабори у Карловачкој митрополији Категорија:1722. Категорија:Историја Новог Сада Категорија:Историја Српске православне цркве