Јован Асен II (; 1190-е – мај/јун 1241), био је цар Бугарске од 1218. до 1241. године. За време његове владавине Бугарска је била најзначајнија и најважнија православна држава. Још увек је био дете када је његов отац цар Јован Асен I – један од оснивача Другог бугарског царства – убијен 1196. Његове присталице су покушале да му обезбеде престо након што је његов стриц цар Калојан убијен 1207. године, али их је други Калојанов нећак Борил савладао. Јован Асен је побегао из Бугарске и настанио се у руским кнежевинама.
Цар Борил никада није могао да ојача своју власт која је омогућила Јовану Асену да скупи војску и врати се у Бугарску. Заузео је Тарново и ослепео Борила 1218. У почетку је подржавао пуно заједништво Бугарске цркве са папством и склапао савезе са суседним католичким силама, Угарском и Латинским царством у Цариграду. Покушао је да преузме намесништво за 11-годишњег латинског цара Балдуина II, после 1228. године, али латинске аристократе нису подржале цара Јована II Асена. Нанео је тежак пораз цару Теодору Анђелу Комнину Дуки од Солунског царства, у бици код Клокотнице 1230. Теодорово царство је убрзо пропало и цар Јован Асен II је освојио велике територије у Македонији, Тесалији и Тракији.
Контрола трговине на Виа Егнациа омогућила је Јовану II Асену да спроведе амбициозан градитељски програм у Трнову и да кује златнике у својој новој ковници у Охриду. Почео је преговоре о повратку Бугарске цркве у православље након што су барони Латинског царства изабрали Јована од Бријена за намесника цара Балдуина II 1229. Цар Јован Асен II и цар Никеје Јован III Дука Ватац закључили су савез против Латинског царства. на њиховом састанку 1235. Током исте конференције, поглавару бугарске цркве додељен је ранг патријарха у знак њене аутокефалности (независности). Цар Јован Асен II и цар Јован III Дука Ватац су удружили своје снаге у нападу на Константинопољ, али су први схватили да цар Јован III Дука Ватац може већу корист да извуче од пад Латинског царства и раскинули су савез са Никејом 1237. Након што су Монголи напали понтске степе, неколико куманских група је побегло у Бугарску.
Младост После смрти бугарског краља Калојана у Бугарској су настали велики метежи. Малолетни Јован Асен, морао је да бежи из земље, а власт је уграбио Калојанов сестрић, Борил.
Отац Јована Асена, цар Јован Асен I, био је један од двојице вођа великог устанка Бугара и Влаха против Византијског царства 1185. године. Номади Кумани, који су живели у понтским степама, подржавали су побуњенике, помажући им у оснивању Другог бугарског царства. Народ је у почетку настањивао равнице између Балканских планина све до Доњег Дунава. Јован Асен I је од око 1187. године, проглашен за „базилеуса“ (или цара) Бугара. Његов син и имењак рођен је између 1192. и 1196. године. Дететова мајка се у Синодикону цара Борила звала Елена, „нова и побожна царица“.
Бољар (или племић) Иванко убио је цара Јована Асена I 1196. године. Убијеног цара је наследио његов млађи брат Калојан. Ушао је у преписку са папом Иноћентијем III и понудио да призна примат папе како би обезбедио подршку Свете столице. Папа је одбио захтев да се поглавар Бугарске цркве уздигне у ранг патријарха, али је бугарском прелату доделио нижу титулу примаса. Папа није признао Калојаново право на титулу цара, али је папски легат крунисао Калојана за краља у Трнову 8. новембра 1204. године. Цар Калојан је искористио распад Византијског царства после Четвртог крсташког рата и проширио своју власт на значајне територије. Убијен је док је опседао Солун у октобру 1207. године.
Тинејџер Јован Асен имао је јаке претензије да наследи свог стрица, али Калојанова куманска удовица се удала за Борила – сина једне од Калојанових сестара – који је проглашен за цара. Непознате су тачне околности Бориловог ступања на престо. Историчар из 13. века, Георгије Акрополит, забележио је да је Јован Асен убрзо побегао из Бугарске и настанио се у „земљама руским“ (у Галичкој или Кијевској кнежевини). Према каснијем извору, Јефрема монаха, Јована Асена и његовог брата Александра њихов учитељ је одвео код Кумана пре него што су прешли у руске кнежевине. Флорин Курта и Џон В. А. Фајн пишу да је група бољара покушала да обезбеди престо Јовану Асену после Калојанове смрти, али су их савладале Борилове присталице и Јован Асен је морао да напусти Бугарску. Историчар Александру Маџеару предлаже да су првенствено бољари који су се противили растућем утицају Кумана подржали Јована Асена.
Борилова владавина је увек била несигурна. Његови рођаци, Стрез и Алексије Словен, одбијали су да му се повинују и он је морао да се суочава са честим побунама. Јован Асен је боравио у Русији „доста времена“, по Акрополиту, пре него што је окупио око себе „неког из руске земље“ и вратио се у Бугарску. Маџеару каже да је Јован Асен могао да ангажује војнике највероватније зато што су му Борилови противници слали новац. Историчар Иштван Васари повезује „руску руљу“ Јована Асена са полуномадским Бродницима. Победио је Борила и заузео „не мало земље“ (коју Маџеару условно асоцира на Добруџу).
Цурта и Фине пишу да се Јован Асен вратио у Бугарску након што је Борилов савезник, Угарски краљ Андрија II, отишао у Пети крсташки рат 1217. године. Цар Борил се после пораза повукао у Тарново, али је Јован Асен опседао град. Акрополит је тврдио да је опсада трајала седам година. Већина савремених историчара се слаже да је Акрополит годинама бркао месеце, али Геновева Цанкова-Петкова прихвата Акрополитову хронологију. Она каже да је тројицу куманских поглавара које је војни заповедник краља Андрије II, Јоаким, гроф од Херманштата, поразио код Видина око 1210. године, ангажовао Јован Асен, јер је желео да спречи Јоакима да подржи цара Борила против побуњеника који су заузели град. Васари наводи да је њена теорија „натегнута“, да јој недостају чврсти докази. Грађани Тарнова су се после дуге опсаде предали Јовану Асену. Он је ухватио и ослепео цара Борила и „добио контролу над читавом територијом Бугара“, према Акрополиту.
Долазак на власт После смрти латинског цара Хенрика 1216. године, цар Борил је изгубио сваки ослонац и потиснут је с власти кад се 1217. појавио законити наследник, избегли Јован Асен II, праћен руским четама. Цар Борил се држао једно време у Трнову, али су га најпосле издали народ и племство и отворили градска врата младом цару. Год. 1218. Борил је изгубио престо и очњи видВладимир Ћоровић, „Историја српског народа“ (поглавља: Латинско царство и стварање Српске краљевине и Српске међусобице).
Владавина
Консолидација Прва деценија владавине цара Јована Асена II је слабо документована. Угарски краљ Андрија II је стигао у Бугарску током свог повратка из Петог крсташког рата крајем 1218. године. Цар Јован Асен II није дозволио краљу да пређе земљу све док краљ Андрија II није обећао да ће своју кћер Марију удати за њега. Маријин мираз обухватао је Београдску и Браничевску област, око којих су се деценијама сукобили угарски и бугарских владари. мини|Повеља цара Јована Асена II за град Рагузу (Дубровник) Када је Роберт од Куртенеа, новоизабрани латински цар, кренуо из Француске према Цариграду 1221. године, Цар Јован Асен II га је пратио у пролазу кроз Бугарску. Он је снабдевао и цареву пратњу храном и сточном храном. Односи између Бугарске и Латинског царства остали су мирни током владавине цара Роберта. Цар Јован Асен II је такође склопио мир са епирским владаром Теодором Комнином Дуком, који је био један од главних непријатеља Латинског царства. Теодоров брат, Манојло Дука, оженио се 1225. године ванбрачном ћерком цара Јована Асена II, Маријом. Теодор, који је себе сматрао законитим наследником византијских царева, крунисан је за цара око 1226. године.
Латинског цара Роберта је наследио његов 11-годишњи брат Балдуин II у јануару 1228. године. Цар Јован Асен II је предложио да своју кћер Јелену да уда за младог цара, јер је желео да полаже право на намесништво. Такође је обећао да ће ујединити своје трупе са Латиниским да поново освоје територије које су изгубили од цара Теодора Комнина Дуке. Иако латински господари нису хтели да прихвате његову понуду, почели су преговоре о томе, јер су настојали да избегну војни сукоб са њим. Истовремено, понудили су намесништво бившем краљу Јерусалима, Јовану од Бријена, који је пристао да напусти Италију и упути се у Цариград, али су свој договор годинама чували у тајности. Само венецијански аутори који су састављали своје хронике деценијама након догађаја – Марино Санудо, Андреа Дандоло и Лоренцо де Монакис – забележили су понуду цара Јована Асена II Латинима, али је поузданост њиховог извештаја широко прихваћена од стране савремених историчара.
Односи између Бугарске и Угарске су се погоршали крајем 1220-их. Убрзо након што су Монголи нанели озбиљан пораз уједињеним војскама руских кнезова и куманских војсковођа у бици на реци Калки 1223. године, вођа западног куманског племена, Бориције, прешао је у католичанство у присуству наследника Андреја II и сувладар, Бела IV. Папа Гргур IX је у писму навео да су они који су напали преобраћене Кумане такође непријатељи Римокатоличке цркве, вероватно у вези са претходним нападом цара Јвана Асена II, према Мадгеару-у. Угарске трупе су можда покушале да заузму Видин већ 1228. године, али је датовање опсаде неизвесно, а можда се догодила тек 1232. године.
Проширење мини|Бугарско царство за време цара Јована Асена II. Цар Теодор Комнин Дука неочекивано је напао Бугарску дуж реке Марице почетком 1230. године. Епирска и бугарска војска сукобиле су се код Клокотнице у марту или априлу. Цар Јован Асен II је лично командовао резервним трупама, укључујући 1.000 куманских коњаника. Држао је копију свог мировног споразума са царем Теодором закачену за врх копља високо у ваздуху док је марширао у битку као доказ за издају својих противника. Њихов изненадни напад на Епирце обезбедио му је победу. Бугари су ухватили цара Теодора и његове старешине и узели много плена, али је цар Јован Асен II пустио обичне војнике. Након што је цар Теодор покушао да организује заверу против цара Јована Асена II, заробљени цар је ослепљен. Шпански рабин Јакоб Ароф је обавештен да је цар Јован Асен II најпре наредио двојици Јевреја да ослепе Теодора, јер је знао да је цар прогонио Јевреје у свом царству, али су они то одбили, због чега су бачени са литице.
Бугарска је постала доминантна сила Југоисточне Европе након битке код Клокотнице. Његове трупе су ушле у Теодорове земље и освојиле десетине епирских градова. Заузели су Охрид, Прилеп и Сер у Македонији, Хадријанопољ, Димотику и Пловдив у Тракији, а такође су заузели Велику Влашку у Тесалији. Такође је припојена и кнежевина Алексија Словена у Родопима. Цар Јован Асен II је поставио бугарске гарнизоне у важне тврђаве и именовао своје људе да њима командују и прикупљају порезе, али су локални званичници и даље управљали другим местима на освојеним територијама. Заменио је грчке епископе бугарским прелатима у Македонији. Он је давао великодушне даровнице светогорским манастирима током своје посете тамо 1230. године, али није могао да убеди монахе да признају јурисдикцију предстојатеља бугарске цркве. Његов зет деспот Манојло Дука преузео је контролу над Солунским царством. Бугарске трупе су такође извршиле пљачкашки поход на Србију, јер је Стефан Радослав, краљ Србије, подржао свог таста Теодора против Бугарске.