Конрад од Монферата или Конрад I Јерусалимски (средина четрдесетих година 12. века — 28. април 1192) био је јерусалимски краљ од 1190. до 1192. године.
Конрад од Монферата, (умро 28. априла 1192) био је племић, један од главних учесника Трећег крсташког рата. Био је де факто краљ Јерусалима (као Конрад I) на основу брака са краљицом Изабелом I Јерусалимском од 24. новембра 1190. године, али је званично изабран тек 1192. године, неколико дана пре своје смрти. Такође је био осми маркиз од Монферата од 1191. године.Setton, Kenneth M., Wolff, Robert Lee; Hazard, Harry W., eds. (1969). A History of the Crusades, Volume II: The Later Crusades, 1189–1311 (Second ed.). , passim
Рани живот Конрад је био други син маркиза Вилијама V од Монферата, „Старијег“, и његове жене Јудите од Бабенберга. Био је близак рођак цара Фридриха I Барбаросе, цара Светог римског царства, као и краља Луја VII од Француске и војводе Леополда V од Аустрије.
Конрад је рођен у Монферату, који је данас део региона Пијемонта, у северозападној Италији. Тачно место и година су непознати. Први пут се помиње у повељи 1160. године, када је служио на двору свог ујака по мајци, Конрада, бискупа Пасауа, касније надбискупа Салцбурга. Можда је добио име по њему, или по полубрату његове мајке, Конраду III од Немачке.
Леп човек, са великом личном храброшћу и интелигенцијом, описан је у Brevis Historia Occupationis et Amissionis Terræ Sanctæ („Кратка историја окупације и губитка Свете земље“):
Конрад је био снажан у оружју, изузетно паметан и по природним умним способностима и по учености, љубазан по карактеру и делу, обдарен свим људским врлинама, врховни у сваком савету, поштена нада своје стране и блистава муња за непријатељ, способан за претварање и прикривање у политици, образован на свим језицима, у погледу којих су га мање артикулисани сматрали изузетно течним. Само у једном је сматран кривим: што је завео туђу жену од њеног живог мужа, и одвојио је од њега, и сам се оженио њоме.Die Chronik des Propstes Burchard von Ursberg, ed. Oswald Holder-Egger & Bernhard von Simson, Monumenta Germaniæ Historica: Scriptores in Usum Scholarum, (Hannover & Leipzig, 1916),
(Последња реченица се односи на његов трећи брак са краљицом Изабелом I Јерусалимском 1190. године, о чему види доле.)
Био је активан у дипломатији од својих двадесетих година и постао је ефикасан војни командант, водећи кампању заједно са другим члановима своје породице у борбама са Ломбардском лигом. Прво се оженио неидентификованом дамом пре 1179. године, али је она умрла до краја 1186. године, у том браку није било преживеле деце.
Византијско царство Године 1179, након савеза породице са царем Манојлом I Комнином, Конрад је предводио војску против снага цара Фридриха I Барбаросе, којом је тада командовао царски канцелар, надбискуп Кристијан од Мајнца. Победио их је код Камерина у септембру, узевши канцелара за таоца. Раније је био талац канцелара. Оставио је заробљеника на бригу свог брата Бонифација и отишао у Цариград да га цар награди,Roger of Howden, Chronicle year 1179; Choniates, ed. van Dieten, Historia, vol. 1, p. 201, and ed. Magoulias, O City of Byzantium, вратио се у Италију убрзо након Манојлове смрти 1180. године, у својим тридесетим годинама, његова личност и леп изглед оставили су упечатљив утисак на византијском двору: Никита Хонијат га описује као „прелепог изгледа, лепог у пролеће живота, изузетног и неупоредивог у мушкој храбрости и интелигенцији, и у цвету телесне снаге“.Choniates, loc. cit.
У зиму 1186–1187 цар Исак II Анђел је понудио своју сестру Теодору, као невесту Конрадовом млађем брату Бонифацију, да обнови византијски савез са Монфератом, али је Бонифације био ожењен. Конрад, недавно удовица, узео је крст, намеравајући да се придружи свом оцу у Јерусалимском краљевству; уместо тога, прихватио је Исакову понуду и вратио се у Цариград у пролеће 1187. По женидби је добио титулу цезара. Међутим, скоро одмах је морао да помогне цару да одбрани свој престо од побуне, коју је предводио генерал Алексије Врана. Према Хонијату, Конрад је инспирисао слабог цара да преузме иницијативу. Борио се без штита и шлема и носио је платнену кирасу уместо поште у бици у којој је погинуо Врана. Лакше је рањен у раме, али без коња, Врану су телохранитељи убили и одрубили му главу.Choniates, ed. van Dieten, Historia, vol. 1, pp. 386–87, and ed. Magoulias, O City of Byzantium,
Међутим, осећајући да је његова служба недовољно награђена, опрезан од византијских антилатинских осећања (његов најмлађи брат Реније је убијен 1182) и од могуће освете Вранине породице, Конрад је кренуо у Јерусалимско краљевство јула 1187. на ђеновљанском трговачком броду. Неке популарне модерне историје тврде да је бежао од освете након што је починио приватно убиство: то је због неуспеха да се препозна Вранино име, искривљено у „Ливернас“ у старофранцуском Наставку Вилијама од Тира (понекад познатом као Ернулова хроника ), и Роџера од Хаудена, скраћење његовог сопственог Gesta regis Henrici Secundi (раније приписано Бенедикту од Питербороа). Роџер је у почетку говорио о томе да је Конрад „убио истакнутог племића у побуни“ — мислећи на Врану; у својој Хроници, он је ово сажимао на „починити убиство”, изостављајући контекст.
Долазак на власт Гроф Монфератски је до доласка у Свету земљу живео у Цариграду, али је због убиства морао побећи. О великом поразу крсташа код Хитина није знао ништа, а када је његов брод пристао у Акр, затекао је празан град са Саладиновом заставом на зидовима. Ту је чуо о великој катастрофи. Запутио се у Тир где, са малим бројем војника, стиже 14. јула. Већина његове војске је отишла у Јерусалим да га брани од Саладина. Конрад је организовао одбрану Тира. Међутим, Саладин није имао намеру да се ту задржава већ је кренуо директно на Јерусалим.
Пошто је био племенитог порекла (рођак немачког цара Фридриха Барбадосе) није му било тешко да преузме власт над Тиром. Знао је да су већ 1187. године започеле припреме за покретање Трећег крсташког похода кога ће водити најмоћнији монарси Европе. Таквој војсци био је потребан мостобран преко кога ће ући у Свету земљу.
Опсада Тира 200px|мини|лево|Света земља 1190. године Освојивши Јерусалим, Саладин креће у освајање свих крсташких градова у Светој земљи. Муслимани су започели опсаду 13. новембра. Напад са мора је у потпуности пропао. Потом се Саладин одлучио на лукавство и поставио Конрадовог оца Вилијама V (кога је заробио у Хитинској бици) као штит од стрела браниоца Тира. Конрад му је поручио да ће радије сам испалити стрелу у свог оца него предати град. Потом је Саладин одлучио ослободити Гаја Лизињанског надајући се да ће његов долазак у Тир довести до сукоба око вођства. Конрад му није ни дозволио да уђе у град. Увидевши да је Тир сувише јак, султан Саладин диже опсаду 1. јануара 1188. године.
Одбрана Тира Конрад је очигледно намеравао да се придружи свом оцу, који је држао замак Светог Илије. Најпре је стигао до Акре, коју је недавно освојио Саладин (Салах ад-Дин Јусуф ибн Ајуб), и тако отпловио на север до Тира,Malcolm Barber, The Two Cities: Medieval Europe 1050–1320, 2nd edition, (Routledge, 2004), 125. где је пронашао остатке крсташке војске. После победе у бици код Хатина над војском Јерусалима, Саладин је кренуо на север и већ је заузео Акру, Сидон и Бејрут. Гроф Рејмонд III од Триполија и његови посинци, Реџиналд од Сидона и неколико других водећих племића који су избегли битку побегли су у Тир, али већина је била нестрпљива да се врати на своје територије да их брани. Гроф Рејмонд III од Триполија је био нарушеног здравља и умро је убрзо након што је отишао кући.
Према старофранцуском Настављачу Вилијама од Тира, Реџиналд од Сидона је преузео власт у Тиру и био је у процесу преговора о његовој предаји султану Саладину. Конрад је наводно бацио Саладинове заставе у јарак и натерао Тирце да му се закуну на потпуну лојалност. Чини се да је његов успон на власт у стварности био мање драматичан. Реџиналд је отишао да обнови свој замак Белфорт на реци Литани. Уз подршку успостављених италијанских трговачких заједница у граду, Конрад је поново организовао одбрану Тира, оснивајући комуну, сличну онима против којих се често борио у Италији.
Када је стигла Саладинова војска затекла је град добро брањен и пркосан. Као што је хроничар Ибн ал-Атир написао о човеку кога су Арапи почели поштовати и плашити као ал-Маркиса: „Био је ђаво инкарниран у својој способности да управља и брани град, и човек изузетне храбрости“. Тир је успешно издржао опсаду, и желећи профитабилније освајање, Саладинова војска је кренула на југ до Цезареје, Арсуфа и Јафе. У међувремену, Конрад је послао Јошија, архиепископа Тира, на Запад у броду са црним једрима, носећи позиве за помоћ. Арапски писци су тврдили да је носио и пропагандне слике које је користио у свом проповедању, укључујући једног од коња Саладинове војске у шталу (и уринирајући) у Цркви Светог гроба, и другог сарацена који шамара Христово лице.
У новембру 1187, султан Саладин се вратио и други пут опсео Тир. Конрад је још увек командовао градом, који је сада био снажно утврђен и испуњен хришћанским избеглицама са целог севера Јерусалимског краљевства. Овог пута султан Саладин се одлучио за комбиновани копнени и поморски напад, постављајући блокаду луке. У инциденту који описује Itinerarium Peregrinorum (који је генерално непријатељски настројен према Конраду), Старофранцуски Наставаљач и друга хроника Сикарда из Кремоне (сада позната кроз цитате Салимбенеа ди Адама и Алберта Милиолија), султан Саладин је поставио Конрадовог остарелог оца,маркиза Вилијама V од Монтферата, који је заробљен у битци код Хатина, испред градских зидина. Понудио је да ослободи маркиза Вилијама V и подари Конраду велике поклоне ако преда Тир. Старац је свом сину рекао да буде чврст, чак и када су му Египћани претили да ће га убити. Конрад је изјавио да је маркиз Вилијам V већ дуго живео и сам гађао самострелом. Султан Саладин је наводно рекао: "Овај човек је неверник и веома окрутан". Али успео је да прозре Саладинов блеф: стари маркиз Вилијам V је пуштен, неповређен, у Тортоси 1188, и враћен свом сину.
Дана 30. децембра, Конрадове снаге су покренуле напад у зору на уморне египатске морнаре, заузевши многе њихове галије. Преостали египатски бродови покушали су да побегну у Бејрут, али су се тирски бродови дали у потеру, а Египћани су били приморани да напусте своје бродове и побегну. Султан Саладин је тада кренуо у јуриш на зидине са копна, мислећи да су браниоци још увек ометени морском битком. Међутим, Конрад је извео своје људе у јуриш кроз капију и разбио непријатеља: Хју од Тиберијаде се истакао у бици. султан Саладин је био приморан да се поново повуче, спаливши своје опсадне машине и бродове како би спречио да падну у руке непријатеља.
Трећи крсташки рат Доласком крсташа из Европе настаје борба између краља Гија од Лизињанa и Конрада Монфератског око јерусалимске круне. Ричард I Лавље Срце стаје на страну бившег краља Гија, а Филип II, француски краљ, пружа подршку Конраду. Међутим, Ги је већ био краљ иако је Јерусалим освојен. Због тога је Конрад, како би постао легитимни владар, морао да се ожени једном од јерусалимских принцеза. Изабела, ћерка краља Амалрика, била је већ удата за Хамфрија IV од Торона. Тај брак је, уз благослов папе, поништен, а одмах сутрадан је обављено венчање Изабеле и Конрада. И поред борбе око круне, Ги и Конрад се нису међусобно мрзели. Према неким изворима, Ги је једанпут прискочио у помоћ Конраду који је био окружен муслиманима и, ризикујући сопствени живот, помогао му да се извуче са бојног поља.
Борба за круну