Владислав III Јагелонац (31. октобар 1423, Краков — 10. новембар 1444, Варна) био је пољски владар. Отац му је био литванско-пољски краљ Владислав II Јагело, а мајка Софија Халшинска.
Дана 25. јула 1434. године Владислав је крунисан, али је крунисање било прекинуто од непријатељски настројених племића. Владислављева пуна титуле гласила је: Владислав, милошћу Божјом краљ Пољске, Угарске, Хрватске, Сандомјежа, Кракова, Сиерадза, Ленчице, Кујавије, велики кнез Литве, господар Помераније и Рутеније. За време његовог малолетства регент му је био краковски бискуп и кардинал Збигњев Олесницки, мајка и други саветници. Збигњев је злоупотребљавао свој положај, тако што се мешао у државне послове које Владислав није радио и тиме прекршио споразум који је Владислав потписао са племићима.
Године 1438. парламент је Владислава прогласио пунолетним, али сплетке су се наставиле. Владислав коначно 1440. године успева да уз помоћ папе добије угарску круну и он постаје Владислав I. Владислав је све своје непријатеље у Угарској сломио до 1442. године, али у Пољској долази до негодовања племића, због тога што овај занемарује ситуацију у Пољској.
У јесен је, заједно са Јаношем Хуњадијем и српским деспотом Ђурђем Бранковићем, покренуо велику офанзиву. Са војском од око 30.000 људи, у којој су били заступљени најразличитији балкански народи, они су заузели Ниш и Софију и само је оштра зима спречила ову војску да не пређе преко планине Балкан и удари на саму турску престоницу, Једрене. Османски султан Мурат II је сада био приморан да са Владиславом склопи Сегедински мир, којим му остаје само Бугарска.
Папски легат Јулијан Цезарини навео је краља да прекрши мир, па је он на јесен 1444. године кренуо у бој против Турака са брзински сакупљеном војском. Веровало се да ће хришћанска флота спречити превоз султана у Европу, али она није могла спречити Ђеновљане да за само 1 златник по глави превезу Турке, који су у бици код Варне 10. новембра уништили хришћане. Погинуо је и сам краљ Владислав.
Престолонаследник Пољске Дана 25. априла 1425. године краљ Јагело је сазвао сабор у Бжешћу Кујавском, где је 5 дана касније Владислав изабран за престолонаследника, јер се племство надало да ће од Јагела због тога добити низ нових привилегија, али у јуну 1426. на конгресу у Ленчици, Јагело одбија то да уради, па чак и поништава избор Владислава за престолонаследника, али на конгресу русинског племства у Халицу, 17. јуна, Владислав је и даље сматран престолонаследником. У априлу 1432. на конгресу у Сиерадзу, пољски магнати признају права Владислава и Казимира, његовог брата за наследнике.
Краљ Пољске Долазак на престо Дана 1. јуна 1434. године Јагело је умро, а његово дело је било доведено у питање јер се већ 13. јула исте године образовао савез Малопољских племића против краља, па чак су и сазвали конгрес у Опатовији. Вођа побуњеника је био племић Спитко од Мелштена и Ђерслав од Ретвијана, који су хтели на престо да доведу доброг и разборитог витеза, Зјемовита Мезовског. Владислав је крунисан за пољског краља 25. јула.
Бискуп Кракова, Збигњев Олеснички, некако успева да наговори одметнике на покајање и предају. После овога Владиславу је донекле био осигуран престо. После тога су неколико дана били одржавани сабори, да би се изабрао нови краљ. Ту је Владислав, на једвите јаде, победио. Он је крунисан круном са драгуљима 25. јула у Краковској катедрали. Владислав је, због тога што је био нејако дете, имао више регента, а најмоћнији од њих био је Зјемовит, који је био дефакто краљ, а одржао се на тој позицији пошто је Владислав био без ауторитета, али Софија, Владислављева мајка се плашила да би Зјемовит могао узурпирати, па чак и свргнути Владислава и преузети власт.
Рат против Тевтонаца Године 1435. Владислав је напао Тевтонце, али је 1. септембра поражен у бици код Швидругела и изгубио је Ливонију, за то време су Татари освојили Велкомјерш.
После овог пораза, 31. децембра дошло је до тевтонско-пољског уговора у Бжешћу Кујавском. На овај сабор дошли су многи угледни племићи, као нпр. велики војвода Литваније, Жигмунд, Зјемовит, војвода од Слупска, бискуп Збигњев итд, а до уговора је дошло у Бжешћкој цркви. Услови мира испуњени су 1437. године; Гродно је предато Тевтонцима, а Тевтонци су признали суверенитет Пољске над Великом кнежевином Литванијом.
Грађански рат Године 1437. шљахта је склопила Сиерадску конфедерацију против бискупа Збигњева и магната. После овога, побуњеник Ђерслав од Ретвијана је по ноћи, у уторак, 25. фебруара 1438. године освојио замак Аушвиц, масакрирао његове становнике и похарао га. После овог освајања он је опсео Тошек, али су његову не спремну и уморну војску напали краљеви људи и потпуно разбили. Они побуњеници који нису били убијени, били су заробљени.
Вацлав, цешински кнез, је после овога извршио инвазију на град Војковице и на Аушвиц, али је био поражен.
Рат у Бохемији Дана 20. априла исте године је у новом Корчену сазван државни сабор, који је потрајао неколико дана. На том сабору је исказано велико незадовољство због владавине бискупа Збигњева и Зјемовита Мазовског. На овом састанку је одлучено да се помогне краљевом брату Казимиру да освоји власт у Бохемији, али против овог рата је био Жигмунд, велики кнез Литваније.
Овај рат је, без обзира на татарску инвазију у Подолији, почео још истог месеца. Овај рат се завршио неуспешно и угарско-немачки краљ Алберт се 29. јуна крунисао за краља Бохемије.
Иако поражен Казимир је био енергичан па се рат наставио 20. септембра великом експедицијом и разарањем Шлезије, али 23. септембра пољска војска је доживела пораз, али то ништа није значило, јер се сад Казимир, 2. октобра, крунисао за краља Бохемије и његови вазали су сада постали кнежеви Аушвица: Вацлав, Пшемислав и Јан IV, а од 6. октобра и кнезови Ополе: Болеслав Глоговски, Бернард, Јан и Никола, као и Вацлав Пшемисл, војвода Опаве и Раћиборже, 18. октобра. Сви они су били приморани да плаћају данак Казимиру као свом врховном господару. После дугог ратовања пољске трупе су се у новембру повукле из Опаве.
Владавина пунолетног Владислава Дана 16. децембра 1438. на сабору у Пјотркову Владислав је проглашен пунолетним.
Већ у мају 1439. дошло је до не задовољства Хусиста у Бохемији, па је избила велика побуна Хусиста, али пољска војска већ 3. маја разбоја побуњенике код Гротника и у бици гине коловођа побуне, Спитко од Млештена.
Дана 20. марта 1440. године умро је велики кнез Литваније, Жигмунд, а Владислав је у мају у Литванију послао свог брата Казимира, који је 29. јуна исте године преузео власт, у Литванији. У априлу, када је краљ отишао у Угарску, племићи су одржали састанак у Сончу, да би ојачали своју моћ током краљевог одсуства.
Потом је 29. августа одржан конгрес у Корчену, на којем је бискуп олеснички безуспешно убеђивао племство да крене у Угарску у помоћ Владиславу.
Иако је био одсутан краљу су остали верни кнежеви Аушвица, због тога што им је, 21. октобра, дао град Затор, али касније су, пошто им краљ није дао ништа друго, стали на страну узурпатора Вацлава, кнеза Освенцимског, који је освојио дворац Барвалд. 9. јануара 1441. године, Вацлав, кнез Аушвица, се вратио Владиславу на 4 седмице, јер му је краљ обећао да ће га наградити за верну службу, али та лојалност се завршила тек у марту.
Године 1441. Владислав је издао две повеље, којима даје привилегије Гродну и Краковском универзитету.
У априлу 1442. године сазван је конгрес у Сјерадзу. Овим конгресом племићи су хтели позвати Владислава да оконча борбе у Угарској и да га упозоре на турско спремање против Ердеља.
Дана 26. августа 1444. године на конгресу у Пјотркову, Владислав је позвао пољско племство да се врати под његову врховну власт, али се сада против краља и његовог канцелара Јана Грушчинског окренуо брат Казимир, па је краљ помагао Болеславу Варшавском у борби против Казимира, који је опседао град Дрохичин. Опсада још није била завршена када је склопљен мир, којим се Болеслав повлачи из Подласије у замену за 6.000 прашких гроша.
Краљ Угарске мини|десно|Владислав Јагелонац у угарској хроници
Избор за краља Дана 27. октобра 1439. године је умро Албрехт Немачки, а већ у зиму бискуп олеснички је понудио Мађарима персоналну унију.
Угарска је због Албертове смрти упала у нову, тешку кризу и била је једно време потпуно искључена из сваког рачуна за војничке подвиге већег стила.
Тада на престо дође Албрехтова жена Јелисавета помоћу које је он и освојио круну. Ускоро су људи преким оком гледали како се на краљевском двору бане рођаци Јелисаветини. Уз то је мањкао одговор на питање: ко ће водити војску, кад на Угарску и Хрватску навале Турци? У такво доба мора државом управљати јуначки владар, а не слаба жена. - Ова брига доведе угарско-хрватске великаше 1. јануара 1440. године на будимски сабор. Да не би морали збацити Јалисавету, они јој предложише да се поново уда.
За престо се јављало више кандидата. Српски деспот Ђурађ Бранковић озбиљно је помишљао, да његов најмлађи син Лазар постане угарски владар, тако, што би се оженио Албертовом удовицом. Краљица је одбила ту комбинацију као немогућу већ због верских разлога; али је дивно чудо како је Ђурађ могао поверовати да би на то пристали угарски барони и високи католички клир. Наговором Ладислава Горјанског избор паде на Владислава, који још увек није напунио 16 година.
Краљица за то није хтела да чује, па побеже у Вишеград. Онамо пође за њом гроф Улрих Цељски, који је наговори, нека барем привидно попусти пред молбама својих великаша. Под вођством бана Матка Таловца крену 18. јануара из Будима посланство и дође 24. јануара у Краков, да се Владиславу понуди рука Јелисаветина. Владислав се дуго опирао тој женидби. Но великаши га упозоре, да то траже виши државни интереси. Они му доказиваху да једино као пољско-угарски краљ може спасити хришћанство од сигурне пропасти, па је, тешка срца, 6. фебруара Владислав пристао на то. Међутим је краљица 22. фебруара родила сина Ладислава Посмрчета, који је касније имао да наследе дедову и очеву круну. После овога краљица шаље у Краков изасланство да не пристаје на удају и 15. маја 1440. крунише Ладислава у Сегешфехервару круном Светог Стефана, док други знакови власти (јабука, мач и двоструки крст) беху лажни. Присутни племићи се поклонише Ладиславу, законитом краљу своме. Овде бејаху присутни: Улрих Цељски, Никола Илочки и Бартол Франкопан. Крунисање је обавио острогонски надбискуп Дионизије Сеч; он је миропомазао младог краља, а уместо краља заклетву је дала његова мајка. мини|десно|Ладислав Посмрче, Владислављев узурпатор и престолонаследник
Владислав је 8. марта склопио уговор са угарским изасланицима у Спишу. Владислав се обавезао, да ће: 1. потврдити све привилегије; 2. да ће, без откупнине, вратити све спишке градове, које је краљ Жигмунд, давно, дао његовом оцу; 3. пољском војском бранити Угарску од свих спољашњих непријатеља; краљици Варвари, удовици Жигмундовој, онемогућити повратак на двор; 5. признати Ладислава Посмрчета својим наследником, не буде ли од Јелисавете имао сина. Владислав стога у априлу креће у Угарску. На позив својих присталица краљ, 19. маја, уђе у Будим, где се 29. јуна одржао државни сабор, на који су дошли и Јелисаветини рођаци: Ладислав Горјански и Дионизије Сеч. Племићи прогласише ништавним крунисање малолетног Ладислава, због тога једногласно краљем изабраше Владислава. После овог предаде краљу палатин Ловро Хедервар исправу, коју је са својим печатима оверило 88 великаша; међу којима је био и Никола Илочки, који је издао краљицу Јелисавету.
Сутрадан се опазило да је круне нестало из ковчега, у коме се чувала. Круну је наиме већ у фебруару, за краљицу украла дадиља њене кћери, Јелена Котанерица, па Владислав није могао да се крунише круном Светог Стефана, али сабор одлучи да ће Владислава крунисати круном, која се налазила у гробници Светог Стефана. Том круном је, Владислав, крунисан у Сегефехеварској катедрали, од стране острогонског надбискупа Дионизија Сеча. Владислав је на крунисању примио име Владислав I Јагелонац.