Феминистичка теорија је проширење феминизма у теоријски, фиктивни или филозофски дискурс. Циљ јој је да разуме природу родне неравноправности. Она испитује друштвене улоге жена и мушкараца, њихова искуства, интересе, обавезе и феминистичку политику у различитим областима, као што су антропологија и социологија, комуникација, студије медија, психоанализа,Чодороу, Ненси Џ., Feminism and Psychoanalytic Theory (Yale University Press: 1989, 1991) политичка теорија, економика домаћинства, књижевност, образовање и филозофија.
Феминистичка теорија се често фокусира на анализу родне неравноправности. Теме које се често истражују у феминистичкој теорији укључују дискриминацију, објектификацију (посебно сексуалну објектификацију), опресију, патријархат,Гилиган, Керол, 'In a Different Voice: Women's Conceptions of Self and Morality' у Harvard Educational Review (1977)Лерман, Хана, . Springer Publishing Company, стереотипизацију, историју уметностиПолок, Гризелда. . G&B Arts. и савремену уметност,де Зегер, Катрин. Inside the Visible. Massachusetts: MIT Press 1996Армстронг, Керол и де Зегер, Катрин. као и естетику.Арнолд, Дејна и Iverson, Margaret (Eds.). Art and Thought. Blackwell. 2003. Флоренс, Пени и Foster, Nicola. Differential Aesthetics. Ashgate. 2000.
Историја „Жена која се мења” (енгл. ) је навахо мит који одаје признање жени која је, на крају, населила свет. До 1790-их, водећи феминистички глас у Великој Британији и САД била је Мери Вулстонкрафт, на чије је дело Одбрана права жене (1792) утицала мање позната Американка Џудит Сарџент Мари. Обе жене су тврдиле да је најбољи пут ка побољшању положаја жена образовање. Њихове идеје утицале су на Американца Чарлса Брокдена Брауна, који је 1797. написао Дијалоге Алкина (енгл. ). Англофони свет није видео значајну феминистичку теорију све до есеја „Мушкарци и жене: Кратка хипотеза о разлици у њиховом генију” (1824) Американца Џона Нила, који је поновио теорије Вулстонкрафтове и Маријеве, али додао тврдњу да су жене другачије, али не и инфериорне у односу на мушкарце. Овај и други Нилови есеји из 1820-их попунили су интелектуалну празнину између научница из 1790-их и оних окупљених око Конвенције у Сенека Фолсу из 1848. године. Као мушки писац изолован од многих уобичајених облика напада на женске феминистичке мислиоце, Нилово залагање било је кључно за враћање ове области у мејнстрим у Великој Британији и САД. До времена конвенције, писање Нила, Саре Гримке и Маргарет Фулер консолидовало је идеје из спорадичних публикација током претходних шездесет година у покрет који је досегао ширу публику.
Године 1851. Соџернер Трут се позабавила питањима женских права кроз своју публикацију „Зар ја нисам жена” (енгл. ). Соџернер Трут је говорила о проблему ограничених права жена због погрешне мушке перцепције жена. Трут је тврдила да ако жена обојене коже може да обавља задатке који су наводно били резервисани само за мушкарце, онда свака жена било које боје коже може да обавља те исте задатке.Truth, Sojourner. "Ain't I a Woman". Feminist Theory: A Reader. 2nd Ed. Edited by Kolmar, Wendy and Bartowski, Frances. New York: McGraw-Hill, 2005. 79. Након хапшења због илегалног гласања, Сузан Б. Ентони одржала је говор у суду у којем се осврнула на питања језика у уставу документована у њеној публикацији „Говор након хапшења због илегалног гласања” 1872. године. Ентони је довела у питање ауторитативне принципе устава и његов мушки родно одређен језик. Поставила је питање зашто су жене подложне кажњавању према закону, али не могу да користе тај исти закон за сопствену заштиту (жене нису могле да гласају, поседују имовину, нити да задрже старатељство над собом у браку). Такође је критиковала устав због његовог језика и упитала зашто жене морају да се повинују законима који не прецизирају жене.Anthony, Susan B. "Speech After Arrest for Illegal Voting". Feminist Theory: A Reader. 2nd Ed. Edited by Kolmar, Wendy and Bartowski, Frances. New York: McGraw-Hill, 2005.
Ненси Кот прави разлику између модерног феминизма и његових претходника, посебно борбе за право гласа. У Сједињеним Америчким Државама она смешта прекретницу у деценије пре и после добијања права гласа за жене 1920. године (1910–1930). Она тврди да се претходни женски покрет примарно бавио женом као универзалним ентитетом, док се током овог двадесетогодишњег периода трансформисао у покрет превасходно заинтересован за друштвену диференцијацију, пажљив према индивидуалности и разноликости. Нова питања су се више бавила положајем жене као друштвеним конструктом, родним идентитетом и односима унутар и између полова. Политички, ово је представљало помак од идеолошке усклађености са десницом, ка оној која се радикалније повезивала са левицом.Cott, Nancy F. The Grounding of Modern Feminism. New Haven: Yale University Press, 1987
Сузан Кингсли Кент каже да је фројдовски патријархат био одговоран за смањен профил феминизма у међуратним годинама,Kent, Susan Kingsley. Making Peace: The Reconstruction of Gender in Interwar Britain. Princeton, N.J. 1993 док други, попут Џулијет Мичел, сматрају да је то превише поједностављено јер Фројдова теорија није у потпуности некомпатибилна са феминизмом.Mitchell, Juliet. Psychoanalysis and Feminism: Freud, Reich, Laing, and Women. New York 1975 Нека феминистичка истраживања померила су се са потребе да се утврди порекло породице, ка анализи процеса патријархата.Stocking, George W. Jr. After Tylor: British Social Anthropology, 1888–1951. Madison, Wisconsin 1995 У непосредном послератном периоду, Симон де Бовоар се успротивила слици „жене у кући”. Де Бовоарова је феминизму дала егзистенцијалистичку димензију објављивањем књиге Други пол (фр. ) 1949. године. Као што наслов сугерише, полазна тачка је имплицитна инфериорност жена, а прво питање које де Бовоарова поставља је „шта је жена?”.Moi, Toril. What is a Woman? And Other Essays. Oxford 2000 Схвата да се жена увек посматра као „други”, „она је дефинисана и диференцирана у односу на мушкарца, а не он у односу на њу”. У овој књизи и свом есеју „Жена: Мит и реалност”, де Бовоарова антиципира Бети Фридан у покушају да демитологизује мушки концепт жене. „Мит који су измислили мушкарци да би ограничили жене у њихово угњетавано стање. За жене се не ради о томе да се афирмишу као жене, већ да постану људска бића у пуном смислу те речи.” „Женом се не рађа, већ се то постаје”, или како то Торил Мои каже, „жена се дефинише кроз начин на који живи своју отелотворену ситуацију у свету, или другим речима, кроз начин на који прави нешто од онога што свет прави од ње”. Стога жена мора повратити субјект, како би избегла своју дефинисану улогу као „други”, као картезијанску полазну тачку.Bergoffen, Debra B. The Philosophy of Simone de Beauvoir: Gendered Phenomenologies, Erotic Generosities. SUNY 1996 У свом испитивању мита, она се појављује као неко ко не прихвата никакве посебне привилегије за жене. Иронично, феминистички филозофи су морали да извуку саму де Бовоарову из сенке Жан-Пола Сартра како би је у потпуности ценили.Sullivan, Shannon. The work of Simone de Beauvoir: Introduction Journal of Speculative Philosophy 2000 14(2):v Иако више филозоф и романсијер него активиста, ипак је потписала један од манифеста Покрета за ослобођење жена (фр. ).
Оживљавање феминистичког активизма крајем 1960-их било је праћено настајањем литературе која се бавила питањима Земље, духовности и екологије. Ово је заузврат створило атмосферу погодну за поновно покретање проучавања и дебата о матрицентричности, као одбацивању детерминизма, попут Адријен РичRich, Adrienne. Of Woman Born: Motherhood as Experience and Institution New York 1976 и Мерилин Френч,French, Marilyn. Beyond Power: On Women, Men, and Morals. New York 1985 док је за социјалистичке феминисткиње попут Евелин Рид,Reed, Evelyn. Woman's Evolution: From Matriarchal Clan to Patriarchal Family. New York, 1975 патријархат садржао својства капитализма. Феминистички психолози, попут Џин Бејкер Милер, настојали су да унесу феминистичку анализу у претходне психолошке теорије, доказујући да „није било ништа погрешно са женама, већ пре са начином на који их модерна култура посматра”.
Елејн Шовалтер описује развој феминистичке теорије као процес који има неколико фаза. Прву назива „феминистичка критика” – где феминистички читалац испитује идеологије које стоје иза књижевних феномена. Другу Шовалтерова назива „гинокритика” – где је „жена произвођач текстуалног значења”, укључујући „психодинамику женске креативности; лингвистику и проблем женског језика; путању индивидуалне или колективне женске књижевне каријере и историју књижевности”. Последњу фазу назива „теорија рода” – где се истражују „идеолошки уписи и књижевни ефекти система пол/род”.Showalter, Elaine. 'Toward a Feminist Poetics: Women's Writing and Writing About Women' in . Random House, , Овај модел је критиковала Торил Мои која га види као есенцијалистички и детерминистички модел за женски субјективитет. Такође га је критиковала јер не узима у обзир положај жена ван Запада.. Routledge, , Од 1970-их па надаље, психоаналитичке идеје које су се јавиле у пољу француског феминизма стекле су одлучујући утицај на феминистичку теорију. Феминистичка психоанализа је деконструисала фаличке хипотезе у вези са несвесним. Јулија Кристева, Браха Етингер и Лус Иригаре развиле су специфичне појмове који се тичу несвесне полне разлике, женског и мајчинства, са широким импликацијама на анализу филма и књижевности.Zajko, Vanda and Leonard, Miriam (eds.), . Oxford,
У 1990-им и првим деценијама 21. века, интерсекционалност је играла главну улогу у феминистичкој теорији, што је довело до развоја трансфеминизма и квир феминизма и консолидације црначког, антирасистичког и постколонијалног феминизма, између осталих. Успон четвртог таласа у 2010-им довео је до нових дискусија о сексуалном насиљу, сексуалном пристанку и телеснoj позитивности, као и до продубљивања интерсекционалних перспектива. Истовремено, феминистичка филозофија и антропологија доживеле су пораст новоматеријалистичких, афективних, постхуманистичких и екофеминистичких перспектива.
Дисциплине
Постоји број различитих феминистичких дисциплина, у којима стручњаци у другим областима примењују феминистичке технике и принципе у сопственим пољима. Поред тога, ово су такође дебате које обликују феминистичку теорију и могу се користити наизменично у аргументима феминистичких теоретичара.
Тела У западној мисли, тело је историјски било повезивано искључиво са женама, док су мушкарци били повезивани са умом. Сузан Бордо, модерна феминистичка филозофкиња, у својим списима разрађује дуалистичку природу везе ума и тела испитујући ране филозофије Аристотела, Хегела и Декарта, откривајући како су разликујуће бинарности попут дух/материја и мушка активност/женска пасивност послужиле да учврсте полне карактеристике и категоризацију. Бордо даље истиче да док су мушкарци историјски били повезивани са интелектом и умом или духом, жене су дуго биле повезиване са телом, подређеним, негативно обојеним појмом у дихотомији ум/тело.Bordo, Unbearable Weight,
Појам да је тело (али не и ум) повезано са женама послужио је као оправдање да се жене сматрају власништвом, објектима и размењивом робом (међу мушкарцима). На пример, женска тела су кроз историју објектификована кроз променљиве идеологије моде, дијете, програма вежбања, естетске хирургије, рађања деце итд. Ово је у супротности са мушком улогом моралног агента, одговорног за рад или борбу у крвавим ратовима. Раса и класа жене могу одредити да ли ће њено тело бити третирано као украс и заштићено, што је повезано са телима жена из средње или више класе. С друге стране, друго тело је препознато по својој употреби у раду и експлоатацији, што се генерално повезује са телима жена из радничке класе или женама обојене коже. Активизам другог таласа феминизма залагао се за репродуктивна права и избор. Покрет за здравље жена и лезбијски феминизам такође су повезани са овом дебатом о телима.
Стандардни и савремени систем пола и рода