Ана Марија Моцони (; Милано, 5. мај 1837 — Рим, 14. јун 1920) била је италијанска феминисткиња и најзначајнија фигура суфражетског покрета заслужна за утемељење феминистичког покрета у Италији.
На почетку своје каријере, Моцонијева је прихватила утопијски социјализам француског филозофа Шарла Фуријеа. Касније је бранила сиромашне и борила се за родну равноправност, истичући неопходност запошљавања жена како би се њихова личност развијала ван патријархалне породице.
Године 1864. написала је дело „Жена и њен друштвени однос поводом ревизије италијанског грађанског кода“ (), феминистичку критику италијанског породичног закона. Године 1877. покренула је петицију да парламент женама да право гласа. Наредне године представљала је Италију на Међународном конгресу о женским правима () у Паризу. Године 1879. превела је есеј „Потчињеност жене“ () Џона Стјуарта Мила са енглеског на италијански језик. Године 1881. Моцонијева се придружила осталим републиканцима, радикалима и социјалистима који су захтевали опште право гласа, а самим тим и право гласа за жене. Исте године у Милану оснива Лигу за промоцију женских интереса () како би промовисала бројне теме од значајног интереса за жене. Наставила је да се бори за женска права до краја свог живота и изнела је бројне предлоге италијанском парламенту од 1877. до 1906. Преминула је у Риму 1920. године.
Референце
Литература
Категорија:Рођени 1837. Категорија:Умрли 1920. Категорија:Италијанске феминисткиње